Последња песничка збирка Новице Тадића, Ту сам, у тами, постхумно објављена 2011. године, осликава завршницу једног богатог песничког наслеђа. Композицију књиге успоставио је сами аутор и као такву одобрио њену штампу, која нас већ својим насловом подсећа на ауторову лирску присутност. У овом приказу размотрићемо да ли је уопште, и ако јесте, у коликој мери, Новица Тадић заиста песник ужаса, или, можда, песник који је просто имао смелости да ужас спозна и опева, на који начин се својеврсно с њиме суочавао.
Наслов збирке одважно поставља хоризонт очекивања њеног песничког садржаја и успоставља тон и атмосферу која ће уследити. Новица Тадић у белешкама о својим књигама наводи следеће: Тама је вечни покров испод кога ћу се, ђавоиман, најзад скрасити. У књизи „Ту сам, у тами“ реч је о враговима који ме чекају, веселећи се. Тадић је у овој збирци смело осликао духовни портрет свог лирског субјекта, ословљавајући оне најтеже духовне борбе са којима се хришћани током живота константно сусрећу. У својој експлицитности можда би незаинтересованог читаоца навео на једнозначно тумачење своје мисли, међутим, то никако није случај. Ова кратка белешка само је назнака, тек благо загребана површина која слути на мозаик песама о људском усуду на духовном попришту. Својим песничким минијатурама Тадић наводи читаоца на трагање за смислом, на самосагледавање и спознају оног што уображено скрива од самог себе.
Тадићев песнички глас испољава се тројако у песмама ове збирке. Интуитивно се очекују песме у првом лицу, а у њима се читалац сусреће са интимним самосагледавањем лирског субјекта, његовим искушењима и менталним борбама. Као што то наводи Гојко Божовић у поговору ове збирке (2011), Тадићев лирски субјект често је изолован и постављен у градско окружење (стр. 60) које је, у оквиру одлика песникове поетике, окарактерисано као хтонски простор. Градско језгро, трг, његова унутрашњост представљају епицентар демонског лудила, а симболика кретања лирског субјекта кроз овај простор у песмама даје нам увид у његово ментално и духовно стање у одређеном тренутку. Лирски субјект не мистификује своју борбу, не ублажава своје грехе нити идеализује растројство у ком се налази, већ оштро, грубо и кристално јасно говори о ономе кроз шта пролази. Тако већ у уводној песми, Као да сам неко коме светлост смета, запажамо изолованост лирског субјекта и његово дистанцирање од језгра града – Држим се зидова, дрвореда и сенки / и ретких клупи. Он је посматрач који сагледа бесове без појединости и идентитета, али увиђа да Па ипак, понекад сам и ја вампир / који у летње подне своју / сенку јури и не сустигне је никад. Светлост о којој је овде реч може бити протумачена не као симбол светости и вечности, већ као лажна светлост, она чулна светлост која је у подне најјача и доводи до раздражљивоти – светлост овог света која баца неухватљиву сенку, земаљску жељу, која је недостижна и доводи до исцрпљења онога који покушава да је уграби.
Ако и даље имамо у виду симболику кретања, у песми Изгубио сам жељу сусрешћемо се са експлицитнијим тренутком поклекнућа. Контраст у првом стиху дочарава парадоксалност појаве – лиркси субјект је изгубио жарку жељу. Трагичност је додатно амбијентално наглашена кишним временом. Поред кише која пада, следе додатне песничке слике у којима је експлицирано кретање надоле – осипање светих зидова, сузе које теку. Силна, жарка жеља, нечујно се гаси у срцу, под капутом лирског субјекта. Како потресна слика! Пређашња разбукталост, велика силина, која се сада нечујно гаси на скривеном, неприметном месту. Испод капута – у телу, али и у срцу – органу који је у средњовековној књижевној традицији, те уједно и теоцентричној књижевности, центар људског духовног света. Неразмерно је смештено у сразмерно и сагледиво, где и нестаје. Трагичности овог догађаја доприносе и крештаве вране које употпуњују аудитивну слику простора. Приметићемо и то да у овој песми нема разрешења, нема повраћаја изгубљеног. Иако препознаје исцрпност туге коју осећа, лирски субјект ипак, несвесно, корача за својим немирним мислима које га воде управо према градском тргу, чија нам је симболика сада већ позната. Поред вертикалног, описан је хоризонтални правац кретања ка погубном средишту човечијег мисаоног пада. Иако лирски субјект увиђа погубност свог делања, он не може да му се отргне, и по својој слабој, а свакако и палој природи, доспева у место мука и немира. Укрштањем хоризонталне и вертикалне осе кретања, можемо апстраховати новоформирани, својеврсни крст лирског субјекта.
Осећај отуђености је још једно силно осећање коме песник посвећује неколицину својих песама. Конкретно, у песми Долази плата јасно је који се тренутак људског постојања очекује. Међутим, лирски субјект осећа да не може бити сврстан ни међу анђеле, ни међу врагове, те проживљава прогон са обе стране. Асоцијација на неодређеност може се повезати са познатим стихом из Откровења: Знам твоја дела да ниси ни студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студем ни врућ, избљуваћу те из уста својих.
За разлику од ове песме, за коју слободно можемо рећи да је песимистична, песнички глас не исповеда потпуни очај у свим песмама ове збирке. У њима се, поред осећања отуђености и неутешног ужаса над разочаравајућим осећајем губитка нечег наизглед стабилног, могу запазити и искрена осећања наде. На пример, у песми Тонем присутан је сада већ добро позната спознаја лирског субјекта о сопственом удесу: Тонем јер сам / све мањи и тежи. // Ево снађоше ме / ситни јади. // Смутих се око ничега. Јасно је да се ситни јади виде као ништавило наспрам тога што се тренутно дешава. Лирски субјект тоне, то је тренутно и неизбежно стање, из ког је избављење једино могуће посредством другог актера, анђела, који се евоцира у погубном тренутку. Надљудски напор је потребан да се потонуће избегне, да се из понора, из чаћи, дављеник избави.
Вапај за помоћ је мотив који се јавља и у краткој песми Моја велелепна здања. Кратке форме увек изискују читаочеву пуну пажњу, оне су као под лупом, те се у ова два стиха може осетити снажнија емоција, у случају да се песми довољно посветимо. Моја велелепна здања срушио је поветарац. / Христочежњиви молитељи Божји, молите се за мене. Ово није једина Тадићева песма у овој збирци коју можемо доживети као праву молитву. Међутим, у овој песми, лирски субјект јасно тражи заступпништво својих сабораца, а људска вера окарактерисана је као непоуздана, упркос супротном доживљавању исте. Актуелизује се заједница кроз вапај који изискује помоћ кроз молитву. Позив на молитвени подвиг запажамо и у песми Мале молитве.
Тужно убоштво моје доживљава песму као једину смислену људску заоставштину, као спасење кроз које човек може безгрешно да настави да живи. Песме остају живе након песникове физичке смрти, док песника увелико нема, те је двојако недостижан греху. Световне ствари поново се доживљавају као шарена превара, а син сумрака као носилац свих незаситости. Међутим, лирски субјект успева да се суочи са њим, обраћа му се немим уснама, тријумфално, ослобођен од могућности сагрешења.
Још једна песма која говори о борби са помислима јесте Ноћ са ђаволом. За разлику од претходне, овде наш лирски субјект није тако одважан у свом супротстављању непријатељу. У овом мучном обрачуну са охолим помислима, дочарано је мисаоно поприште човека и ђавола. У другом строфоиду, лирски субјект тврди да му ђаво убацује охоле мисли у главу, да би се потом, у последњој песничкој целини, ђаво огласио из тамног угла собе. Онирична атмосфера, контекстуализована временским оквиром, ноћним добом, представља се као нејасна и растројена. Лирски субјект је центар попришта, предмет мучења на више фронтова. Он постаје сопствени мучитељ и онда када сам себе покушава да ослободи од осећања гордости које му се екстерно приписује. Парадоксално, глас који га освешћује и прекида ланчане мисли оправдања управо је онај који се ђаволу на крају отео. Да ли је то био тренутак у коме је лирски субјект препознао вражју тортуру или просто моменат његовог поклекнућа, остаје неодређено и отворено за вишеструку читалачку интерпретацију.
Крв лукавог такође тематизује проблем почињеног греха. Грех је сада материјализован у крв, телесно-животодавну супстанцу која се прожима кроз овоземаљски и оноземаљски простор. Она кружи под сликом Идола, док напокон не прсне из мешине. С обзиром на ортографско обликовање ове синтагме, и слика Идола и мешина могу се тумачити као човек. Свест о греху, о антибожанском, које је ту да поремети духовно спасење које следује, испољава се у последњој строфи, обликовано у мотив крваве птице.
Поред песама у којима имамо присутно опевавање сопстевног стања, постоје и оне песме које актуелизују читаоца. У њима он се неретко позива на суочавање са сопственим стањем, лирски субјект га саветује или му предочава сурову реалност духовних закона. Међутим, постоје и песме у којима се лирски субјект свесно самопоставља у скрајнути, мрачни и прогнани део људског живља или душевног бивствовања. Тако се у песничкој минијатури Ђаво је фараон у два стиха даје оштро отварање очију читаоца. Чин је свршен, човек је пирамида, станиште фараона, што духовно стање чини алармантним. Чињенични тон који је успостављен разбија могућност постојања илузије и криве слике о сопственом стању, потискивање се окончава и гола, језива истина дата је у две обавештајне реченице. Тако и у песми Забарушио си грех имамо недвосмислено обраћање читаоцу. Нема околишања у самоспознаји, лирски субјект не сумња у нашу грешност, јер су сви људи склони поновном паду. Људска вика и демонска бука поново су окарактерисани као нешто зло и раздражљиво, празно и бесмислено. Одлука за упуштањем у узбуне и метеже има последице које су озбиљније него што се увиђа – све си даље од истине – потпуна духовна погибија. Овај избор се иронично осуђује у последњем дистиху, при чему се додатно наглашава бесмисао одабира земаљког царства.
Песма Строваљен у пропаст успоставља дијалог на релацији ја – ти, при чему је лирски субјект доживљен као зналац тајне спасења, што касније лично оповргава. Он је већ присутан у простору пропасти, у који залази и лице са којим се дијалог успоставља, при чему оно жели да се одатле избави. Прометејски тон којим се даје Господ као избављење, пропраћен је фразом кажем ти у другом полустиху, што целој изјави даје библијски призвук. Али, у последњој строфи, лирски субјект нас подсећа да спасење почетно зависи од наших поступака, те се пре одласка у вечност треба позабавити мислима о томе на коју страну ћемо бити сврстани.
Тадићев песнички каталог у овој збирци даје нам изобиље метафора за грех, које затичемо како у самим песмама, тако већ и у њиховим насловима. У Ђавоље мреже је песма необичног наслова – хоризонт очекивања успоставља месни прилог. Конституише се свест о томе да је обухватност греха изразито опширна – у мреже упадну народи и племена, градови и села, добри и зли људи. Нико од њих није поштеђен и свима је једнако лако у њих се упетљати. У трећој строфи, уводи се фигура која је, тек у заједници са Господом, успела да се уздигне изнад свега. Трећа строфа заправо је жеља оних који су у мрежама, међутим, изостаје еуфемизам из наслова, а несретници су сада смештени у тешки, црни јад, на самом дну оностраног, али и на самом крају песме. Мисаони садржај је наменски и веома промишљено распоређен у строфама ове песме, при чему занимљиву улогу игра симболика бројева и графички распоред стихова. Као да нам је дата есхатолошка слика, простор вечитих мука са ког се и даље могу сагледати они који имају шансу за спасење.
У оквиру ове збирке налази се 48 песама. Као што смо досад у овом раду примећивали, тематизују се духовни, ментални изазови кроз које пролази лирски субјект. Мноштво је песама које тематизују грех, које на различите начине обликују ђавола, ословљавајући га разноликим метафорама. Однос лирског субјекта са бесовима увек је конфликтан, при чему он понекад поклекне, понекад тријумфује. Међутим, за разлику од свих песама које се у овој збирци појављују, само у једној доминира мотив спасења и назнака мира који је ипак могуће задобити и који засигурно постоји. То је, свакако, последња песма Твоја подигнута блага рука, коју ћу у овом тексту поменути у целости:
Твоја подигнута блага рука
задржава ватру и тутњаву
многих огњева.
Досад смо сагледали песме у којима је лирски субјект читаочев саговорник, део призора који посматра или главни вршилац и трпилац радње. Међутим, сада је он пуки опсерватор, сведок Божанске милости који својеврсно прима овакву спознају на дар. Блага рука је одбрана без које човек, као биће, није у могућности са поднесе све недаће које га сатиру. Она је једино избављење које доноси свеобухватно стање мира. Са овом песмом завршава се овај скромни приказ Тадићеве збирке, али се такође и износи суд да наш песник, барем у овој збирци, није само песник очајничког ужаса, већ и верник у избављење кроз Божју милост.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.