Чини ли вам се да је као са књигама, некако слично и са људима: док неки одреде један период, други нам обиљеже живот. Одувијек се тихо слутило да су књиге оруђа, зато су се успут уништавале. Разговор са писцима, неопходан је као бакља у пустињи. Све је ово врло добро знао и владика Николај Велимировић, рекавши да човјек не вриједи онолико колико зна језика (а сам је био полиглота и водио познате бесједе на свјетским језицима), него управо онолико колико је туђих душевних драма у себи проживио. Можда је баш из истог разлога високо цијенио Шекспира, односно његово дјело.
Србија – принцеза која преде и тка
Током Првог свјетског рата влада Србије послала је Велимировића у дипломатску мисију у Енглеску и Америку како би се борио за интересе свога народа. Како вели владика Атанасије, био је велики народољубац али не и народопоклоник. Велимировић стоји у реду наших најобразованијих теолога, па је и те како умио препознати начине на који се ваља борити за свој невидљиви народ. На овом трагу, помогло му је и његово широко знање из књижевности. Држао је надахнута предавања по енглеским колеџима у Англиканској цркви, читао енглеске часописе и слао им своје радове.
Био је упоран у једном: да предочи трагедију српског народа. Свјестан да смртници не могу очекивати да успјех дође сам, потрудио се да исти заслужи својим ватреним језиком. У његовим предавањима, сабраним у дјелу Душа Србије проналазимо полазну мисао која га крилати:
- Велики белгијски песник Метерлинк верује да и биљке имају душу, па чак и материјалне ствари и елементи. Има ли икога међу вама ко не може да поверује да и Србија има душу? Има ли икога, браћо и сестре ко мисли да Србија живи само од хлеба и да се брани само мишицама. Ако постоји једна једина таква особа бићу срећан да посветим све своје време и могућности да исправим такво мишљење (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 7).
Држећи у руци вишевијековни шекспировски штит, Велимировић одговара на питање: Шта је Србија данас?
- Србија је сада и биће од сада савест својих непријатеља и пријатеља. Непријатељ ће бити као Ричард III узнемираван у сну визијом разорене Србије, која као дух шапуће: „Зашто сте се тако огрешили о мене?“ А њени пријатељи ће од сада презати у своме сну од привиђења мученичке Србије, са вечитим приговором: “Зашто ми нисте у муци помогли?“ ( Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 11).
Није ли и Шекспиров Хамелет дуговјечан баш зато што је постао метафора савјести која се стално пита?
Али ни наш човјек (Богу за истину) кроз историју није боље са својом земљом поступао, него више попут дјетета којем даш грош од 1000 дуката, а онда му предложиш да задржи, или кусур или новац. Оно ће, наравно, изабрати кусур и тако му можете одузети читаву суму и поклонити грош. Међутим, Велимировић је био далековид. Шекспирово вјечито дјело било је канал којим је покушао усмјерити наше сузе:
А затим, опет, вјешто на Шекспира калеми нашу народну традицију, подјсећајући на Марка Краљевића, јунака народног пјесништва, који је и сам много плакао. Па наводи:
- Плакао је кад је слушао о злоделима Турака, кад је слушао како су они убијали и пљачкали сиротињу рају; кад је слушао како су Турци отимали српске девојке и одводили српске дечаке у Цариград; плакао је гледајући српски народ у ритама, а пљачкаше Турке у свили и кадифи; плакао је гледајући српски крст у сенци полумесеца и како Турци скрнаве српске светиње и ваде очи са ликова на српским фрескама и иконама. Он се борио у многим двобојима и побио много турских тирана, али је и заплакао једном – кад је убио неког Турчина Мусу Кесеџију, којег је сматрао бољим јунаком од себе. Био је дивовског стаса, како га је народна традиција описала, мада је имао сетну душу пуну бола и суза. То је права српска душа. Ми Срби смо љубитељи суза! (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 12).
Велимировићу је био добро познат и народни пословични језгровити израз који тврди да туговање паћеника буди анђеле, док смијање пијанице буди ђаволе. Он се присјећа и реченице светога Бернарда:
- Сузе покајника су вино анђела. Ако је то истина, онда су сви анђели у Србији. (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 13).
Уједињене сузе или стварање српске демократије
Даље, постављамо питање јесу ли ове силне просуте сузе избистриле наш поглед и учиниле нас мудријим? Велимировић одговара одређеније:
- Онога дана када су наши богаташи и сиромаси, наши племићи и они нижег порекла, ујединили своје сузе, јер су били подједнако погажени неједнакошћу и свирепошћу, према томе, у сузама се родила српска демократија. То је оно што бих да нарочито нагласим нашим енглеским слушаоцима. Но српска демократија је сасвим друкчија. То је нешто непланирано, неприпремљено, спонтано и изворно. Дуго смо имали демократију и не знајући јој име. Други народи су прво изумели име демократија па су онда потражили нешто што би одговарало томе имену. (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 13).
Трагедија Србије
Једна од његових бесједа носи баш овакав наслов и посвећена је успомени љекарима и болничарима који су жртвовали своје животе за Србију, а овако је Велимировић започиње:
- Ништа није тако узвишено као трагедија. Срећни и лењи Јупитер на Олимпу, изгледа као обично смртно биће у поређењу са окованим Прометејом. Аристофан и Молијер, писци комедија, стоје далеко иза Шекспира, писца трагедија. Смех често обесвећује душу, док је сузе увек чисте ( Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 14).
Прилике у Србији описује као трагичну сцену, која је попут мрачне ноћи без мјесечине и звијезда. Цијела српска историја је трагична.
- Узроци наше трагедије су као и узроци трагедије свакога човека јунака: наш географски положај и наше унутрашње особине. Ми смо на путу: на једном веома важном путу између Европе и Азије. Не заборавите, молим вас, трагична личност је увек некоме на путу, увек некоме смета. Рађање трагедије условљено је на првом месту географијом. Човек на ћошку никад није трагичан јунак као што је његов колега који је на сред улице. (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 16).
Велимировић Србију сагледава као Сфингу на путу, а радије би да је Господ претвори у језеро како би је спасао од непријатељског јарма. И Турци су знали да су Срби револуционаран народ:
Један од султана је рекао: Цела моја имеприја од Меке и Медине до Шумадије мирише као ружино уље из џенета, само Шумадија увек смрди као барут из Шејтанове радионице.“ (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 18).
Мала дрвена црква и плаво прољећно небо
Одиста, није било тешко исмијавати ову малу сељачку државу.
- Мала Србија је изгледала као малена колиба између два велика лондонска хотела. Било је лако и интересантно доконим људима из Беча да се потсмевају нашим црквама брвнарама или нашим свештеницима неуглађена изгледа, нашим школама у кројачницама, нашем парламенту у једном скромном манастиру, нашим неписменим кнежевима и државним министрима у сељачким гуњевима, нашим генералима без злата и принцезама које преду и ткају. Притиском се ствара трагедија, врло често притиском две немани на незаштићеног (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 19-20).
Тако су и наши краљеви били само пламанити сељаци без сродства изван Србије и без богатства, што је узрок недостатку нашег утицаја на политичкој сцени свијета. Сматрали смо да је здравије имати краља из свога народа. За Велимировића Срби су пјеснички народ. Српско робље је морало пјевати како би сурову стварност преобразило у сан. Примјећује да је наш пјеснички таленат затајио у вријеме наше среће и славе, прије косовске трагедије. А знано нам је шта се деси са лијеним слугом који закопа свој таленат. Тако изводи закључак:Као песници и сањалице, ми се нисмо могли одмах могли преобразити у праве политичаре и практичне организаторе државе, као што ни птица, која долети из пустиње у шуму не може одмах да своје сиво перје замени зеленим… (Велимировић, владика Николај: Душа Србије. Октоих: Нови Сад, 1995, стр. 27).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.