ПИШЕ: Марија Веселиновић
Шта ако грех није само прекршај канона, већ нешто много дубље – на пример, бекство од сопственог лика? Шта ако се истина открива у погледу другог? И шта ако је терапијски процес заправо пут ка покајању, ка обнављању онога што је већ дуго изгубљено: живог односа? У православном хришћанству, грех није тек формални преступ, већ онтолошки расцеп – удаљавање човека од Извора живота. Он представља прекид заједнице, поремећај односа, самовољно скретање са пута који води у Истину. У том светлу, гешталт терапија, иако развијена унутар секуларне хуманистичке мисли, нуди увиде који указују на исту рану – изгубљеност у себи, избегавање контакта, страх од пуне присутности у односу.
Фриц Перлс, заједно са Хеферлајном и Гудманом, у делу Gestalt Therapy: Excitement and Growth in the Human Personality (1951) истиче да је неуроза „ретрофлексија живота“ – механизам кроз који особа избегава непосредност искуства и повлачи се у фиксиране, нефункционалне обрасце. Човек се, уместо у животу, креће у простору „требало би“, у коме његови аутентични импулси бивају потиснути или изопачени. Гешталт терапија не може и не говори о греху као таквом, али говори о ономе што грех начини од човека – о фрагментацији, губитку интегритета, страху од истине. Е. Полстер и М. Полстер у књизи Gestalt Therapy Integrated (1973) дефинишу здравље као способност особе да буде свесна онога што осећа, жели и чини – и да та три аспекта живе у хармонији. Тамо где се та веза прекида, човек почиње да се дели у себи, да нестане у расцепу између унутрашње истине и спољашње улоге. Управо ту, у том расколу и мимоилажењу, можемо препознати богословски појам палости. Оно што се у гешталт терапији назива избегавањем контакта, у хришћанском предању препознаје се као грех – као трагични губитак односа. То је стање у којем човек више не живи у заједници љубави, већ се затвара у изолацију страха, подозрења и лажне самодовољности. Он не гледа лице другога, не сусреће га као личност, већ га доживљава као опасност, као огледало које може открити оно што жели да сакрије. Уместо истине, користи улоге, маске и наметнуте идентитете; уместо непосредности – контролу; уместо присуства – повлачење. У том светлу, грех постаје позиција у којој је лице Другог обесмишљено, а Истина сакривена. Није то више само одсуство доброг дела, већ затвореност за истину која долази кроз однос. Човек, у таквом стању, више не дише пуноћом бића – његова душа остаје без ваздуха заједништва, литургијског пре свега.
Гешталт терапија и хришћанско богословље, иако различитим језицима, упућују на исто: повратак. Повратак из унутрашњег бекства, из позоришта улога и страхова у стварност односа. За гешталт, то је повратак контакту – тренутку у којем човек постаје свестан себе у додиру с другим. За богословље, то је повратак Лицу, Речи – обнови заједнице са Богом, у којој човек поново проналази своје достојанство и пуноћу постојања. А можда су то две речи за једно исто настројење: узајамно препознавање, отварање према Другом који нас позива да будемо оно што јесмо. Јер човек не умире (само) физичком смрћу – заправо умире онда када престане да гледа у лице другог, а у том лицу престане да препознаје и своје. Смрт почиње када више немамо коме да кажемо истину, нити имамо кога да волимо. Тада гасне и оно што нас чини живим: присуство. Докле год смо у присуству Божијем – а то значи: у присуству сопства и оног поред нас – ни пакао нас не може раздвојити. Али када га напустимо, и рај нам је туђ.
Јер у одсуству присуства, и живот постаје имитација – а само у Истини човек престаје да глуми и почиње да живи.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
