ПИШЕ: Александра Мариловић
Ово је истинита сага о младићу који бијаше некакав љутит непријатељ своме тијелу и немам друге намјере осим да подсјетим Твоју љубав на његова дјела и зато казаћу тачно како је све било.
Зажмури.
Дванаести вијек је вријеме племића, крсташа, феудализма, лутајућих монаха, дивљачи на светој земљи, манастира у свијету дивљине, тежак рад себра, романски стил градње манастира, писма Елоизи и редовна лектира Катул. За оброк скромна овсена каша и јагњетина у млијеку.
Рођење овог светитеља наш писац Милош Црњански везује за наслијеђе меланхолије коју је Немања морао носити у себи онда кад му се најмлађи син зачео.
Свети Сава, ктитор души српској, наставник је сваког ђачета које жури улицама, сокацима, врлетним стазма на час и овог снијежног, јануарског јутра.
Млади већ вијековима, прослављамо 27. јануара првог просветитеља, писца, архиепископа српског. Ова тамна фреска што нам се смијеши са уџбеника, изнад школске табле, са зидина манастира подсјећа нас шта смо ми у свјетској културној баштини и гдје је наше мјесто ту а за столом наш тањир.
Тај високи и тихи младић – Растко Немањић, потоњи Свети Сава, име је изабрао по омиљеном „јунаку“ из дирљиве хагиографије Саве јерусалимског који бијаше вођа његовим будућим поступцима. Јер ако и јесте био млад, како казаше, није се дао савијати куда и како ко хоће. Још са млијечним лицем знао је несуђени принц како да сачува душу јер „цареви и краљеви сачувати ти је неће“. Миљеник цијеле породице, дијете весело душом, престолонасљедник већ у петанестој години живота и „дијете које ће бити неко ново знамење“ – тако се говорило о младом принцу. А народ вели да је „поседовао седам кула сребра и дуката“.
Међутим, изгледа ни то није довољно за спокојство на земљи?
И гле, у рано јутро XII вијека буди се наш човјек и трља очи први међу браћом словенском и разбира оно главно зрно од споредног у хришћанству.
Сава мудра на народној љубави. Све је њему српско урођено. Народ то зна и осјећа па о томе стално приповиједа и пјева.
Да ли случајност или срећа: први књижевник – просветитељ – светитељ?
Као младић прихвата покрет једне групе српских калуђера на Атосу за ревизију ћирило – методијевског словенског језика и тако започиње српска редакција старословенских текстова.
Ликовни умјетници могу у студеничкој куполи наћи трагове његовог старања у развоју ове умјетности, поготово зидног сликарства којим се и данас дичи наша земља: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго, 1209“.
Сава књижевник и законодавац пише: Хиландарску повељу, Карејски типик, Студенички типик јер док би тонуо у сан као да је јасно чуо ријечи Апостола: „Све што се објављује свјетлост је, , а напротив, оно што се не објављује, тама је.
“Житије светог Симеона“ писано руком овог светитеља сматра се најљепшим и најскладнијим дјелом у нашој старој књижевности.
Његов народ има анђела чувара. Има језик.
Сава као дипломата мири завађену браћу Вукана и Стефана над мртвим очевим тијелом.
Сава као џентлмен даје налог да се празник Владичице Богородице Наставнице наше празнује изнад свих других и то у појању, сјају и јелу.
Његовим гласом почео се ширити у нашем народу закон хришћанског брака.
У времена када је душмана било на све стране, на народним уснама извезла се легенда о заштитинику. Сава је постао утјешитељ рода свога. Неко ко нас бодри крупним очима. Народ никоме није остао дужан те ствара око њега легенду. Сава као некакав наш заједнички стрико постаје невидљива заштита од звијери, грома, људи.
Баш као да га видим међу утврђеним зидинама Студенице, негдашњем „ловишту зверова“ гдје понавља себи лекцију:“ Не будите деца умом него у односу на зло будите деца, а умом будите савршени.“
И данас морам поставити питање: ако је наш несрећни Балкан слично „ловиште зверова“ шта можемо ми данас учинити за ову земљу, као прије неколико вијекова наш Сава, што од таквог мјеста, заједно са својим оцем, начини духовни, политички и културни центар? Подари му законе, одреди статус као ктитор (важна је и занимљива одредба да над Студеницом немају власт ни епископ ни било ко други).
Из Студенице Сава је посљедњи пут обишао своју земљу.
Да ли је он био лукави дјечак или младић занесен средњовјековним хагиографијама? Савин бијег из сваке овоземаљске удобности и симболични одлазак у лов на јелене и бијег са руским монахом тумачи се као духовна жеђ а млади Растко као јелен који је тражио извор – Христа. Жупанова војска преморила је коње узалуд.
Баш такав бијаше наш: „Од свих последњи, Сава грешни“ како се сам имао обичај потписати.
На самрти у сњежно јутро Сава је сазнао је како птица живи.
Памћење почиње нашом првом књигом. Свети Сава научио нас је најбитније – како да се молимо и сами себи.
Висок корача Сава и овог јутра. Надвисио цркву на Врачару.
Светитељу Саво, молитва твоја нека остане са нама!
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.