ПИШЕ: Данијела Марковић
Каква радња и са колико глагола се одвија један живот? И говори ли смрт о човеку или човеку говори нешто?
Лазарев пут није могао да издржи само странице сценарија и речи. Он се писао заједно са покретном сликом и заједно указују на саму суштину живота, а мире расцеп и крајности које зовемо – живот и смрт.
Није ми намера да испричам нову причу о филму или препричам филм. Можете ли некоме да препричате Јеванђеље? Може ли се нечији живот препричати, живот некога кога сте волели – па да кажете укратко о њему?
Овај филм није за малене формате. Овај филм је и простор за исповест и изговорена исповест, и то сваког човека од речи.
Нисам бројала сцене ћутања, а занима ме како су оне расписане у нотним свескама Моње Јовић, али сведочим да их је чуо Иван Јовић и, на пример, Жарко Радић – глумац који на лицу оца сабира све изговорене речи које нас муче као нечију децу. Сцене оца, мајке, детета и порука коју шаљу говоре да смо, ако смо нечија деца, онда и Божја.
Обећање да нећу нову причу о филму испричати можда кршим, као и оно да нећу откривати сцене или их набрајати, али морам да вам кажем да мелодију певница читавог Васкршњег циклуса редитељ успева да донесе нама на ноге – поглед. По наду се пење узбрдо, смрт односи низбрдо, па односи и Оца – све до Васкрсења.
У тексту и филму нема ничег сличног са нечим што сте већ видели осим ваших, наших очију и знања које не зна другачије да мери и мисли, осим да упоређује. Упоређивање није знак слабости и немоћи, али јесте свлачење другог на наше мере, или тачније, по мери онога што очекујемо од другог. Ипак, за облачење по новој и сасвим другачијој мери Другог, новог и другачијег не оставља нам избор, али доноси (опет) слободу, музика у филму маестра Василиса Цамбропулоса. Када глас додате музици, и то глас Нектарије Каранци, знаћете да се не налазите у биоскопу (само), већ постајете прича о којој гласно говори Моња Јовић, а још јасније изговара редитељ – Иван Јовић. Да. Помињем имена и изговорила бих сваког глумца понаособ, и можда би то био најбољи земљопис ове планете назване ʼфилмʼ и овог псалтира названог ʼсценариоʼ. Наравно да су имена важна. Сазнаћете и у филму колико и зашто је сваки податак важан (некоме). Ипак, оставићу да ви допишете нека имена и улоге које бисте доделили другоме да сте у моћи, не Великог инквизитора, али бар службеника неког или редитеља. Поред имена, некоме ће у филму бити важнија суза из једног ока, јер оба ока чекају славу Човека да виде, а у Божју већ гледају и познају је.
Списку имена која су учествовала у овом подвигу који свет назива филм додајем и иконописца Грету Лешко. Ако не отплачете и другим оком, и даље ћете моћи уочити опет Лазарево мирење две иконе. Аутора сам навела, али рекла бих да је и право Лице умешало боје.
Можда је најтачније рећи да ова прича јесте по истинитом догађају – сусрет Бога и Човека – свет је место разговора. Слике и речи којима овде посвећујем редове су брод који чврсто стоји, а путује; и ту је све што му треба – небо као купола (мењајте редослед, доћи ћете на исто), звона, винова лоза, реке, птице, маска, личност, обала, острво и море, и све службе. Оне које не препознате, видећете на шаховској табли како опет играју у корист човека. Кутије које се сликају као црне и четвртасте, заправо су житија и лопте које носимо о себи вртећи се у круг овог и оваквог живота, са страхом да именујемо Центар.
Успе ли и Лазар у Јеванђељу да исприча истину о Христу, успеће и овај текст, слика и филм да именује и покаже у ове дане баналне свакодневице као – христолике нас, вас, све.
Лазарева прича није заробљена ни Јеванђељем, а ни острвом на коме се филмски Лазар налази. Ни ми нисмо заробљени земљом од које смо створени, ни оробљени надом на Васкрсење. А филм не поставља питање – он одговара на питања о слободи.
Ко пита?
Знају ови људи окупљени око „Сеновитог Медитерана” који је сам изнедрио пут Лазарев.
Ветар у овом филму има важну улогу – запажену ако гледају оба ока, слушају оба уха. Звук технички јесте урађен перфектно у најбољим радионицама региона, али додало му се из приче још нешто Откривењски, што престаје да буде само игра живота и смрти, а постаје непролазно Царство. Овде – јесте увек и сада, зато погледајте филм, па допишите коме бисте поверили да игра вашу маску, а ко би играо вас. Кутије су увек ту.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
