ПИШЕ: Јеромонах Никанор (Божић)
Отац Данило Сисојев, мисионар, проповједник, свештеник, али прије свега човјек савременог свијета, је изабрао тежи али благословени пут ширења јеванђељске проповједи. Баћушка Данило је примјер истинске Истине свим свештеницима, али и свим благовјеститељима јеванђеоске благе Ријечи. Још као семинариста Московске духовне школе, млади али предани вјери и Духу Светом, Животворној Тројици, Данило Алексејевич Сисојев, водио је бурне дијалоге са муслиманима, старообредцима, као и са другим сектама које су уништавале младе душе. У једном старом дијелу града Москве, Арбату, који се простире од Кремља до Смоленског насипа ријеке Москве, млади семинариста Данило је посјећивао разне секташке трибине и водио с њима полемике. Они који су из таквих мрачних прича излазили у Данилу су видели „свјетло на крају тунела“. Свједочили су да је Данило иако млад, био врстан познавалац Светога Писма и Светих Отаца, те је само у неколико аргументованих реченица доводио „проповједнике“ секте до краја пута.
„Ако је могуће спасити се мимо Христа, онда је Христос узалуд умро. Ово су ријечи из Библије. Разумете? Ово је јако озбиљно. Ако би Христос могао да спаси човјека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн. 14,6). Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10,8)“
Ко познаје руску православну душу, тај познаје Христову несебичну љубав. Некима ће ово изгледати као фраза, међутим то заиста јесте тако. У вријеме деведесетих година у Русији, млади су често тражили одговоре на скоро немогућа питања. Када се Данило премишљао око свештеничког позива, отишао је у Псковско-печерски манастир чувеном старцу љубави и трпљења Јовану Крестјанкину, како би од њега добио одговор на своје питање о путу свештенства. И поред све љубави Старца, млади Данило је остао без, за њега, конкретног одговора. У повратку за Москву, приликом одмора ујео га је крпељ, па је добио енцефалатис. Због тога је цео живот патио од хроничне главобоље. Међутим, добио је и тајанствени одговор од старца Јована, да поред патње од ових болова и нехотице, како је сам сведочио послије „почињем да сањам о мучеништву“.
У попразништву Богојављења 1995. године Данило је ступио у Свету тајну Брака са Јулијом, а већ 13. маја је рукоположен за ђакона и исте те године окончао школовање на Московској семинарији. Већ од јесени у једном од округа Москве, Јасењеву, почиње да предаје у православној гимназији. Убрзо по благослову патријарха Алексеја II оснива мисионарску школу и ту одржава Библијкса предавања, а веома често осврћући се на секте, као и на муслимане и старообредце, које заокупљују душе младих. Баћушка Данило је себе много давао у ширењу и одбрани Истине. Међутим, то га није спријечило да додатно ради и на свом изтраживачком раду. Тако је отац Данило успјешно завршио Духовну академију у Москви са завршним радом „Антропологија Јеховиних сведока и Адвентиста седмога дана“ који је касније штампан и као посебна књига у којој отац Данило оспорава сва њихова учења и открива истину Истине. Отац Данило је био први који је у свештени чин презвитера рукоположен у новом храму Христа Спаситеља у Москви.
По сведочењу мајке оца Данила, Ане Амирове, још као дјечак желио је постати свештеник. У тим годинама, његова игра је била цртање храмова. Када је постао свештеник и старјешина храма Светог апостола Томе на Пролетерском булевару у улици Кантемиревој, родила му се жеља за изгрдњу већег храма у славу Божију и његовог светитеља пророка Данила. Од времена изградње мањег храма Светог апостола Томе, отац Данило је почео усрдније да се бави мисионарењем, основавши и Мисионарску школу.
„Откровење Божије јасно говори: „Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“ (Кол. 1,3-4). Сам Господ нас учи: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт. 6,33). Из тог разлога срж богослужења мора бити прослављање Бога, покајање пред Њим, а не наше емоције и узајамни односи. Главно је живот у Христу, а не речи о Њему.
Из Библије се треба молити, а не правити од Ње приручник за избор цитата. А о онима који, попут ваших другова, стављају у темељ не Бога, већ реч о Њему или, још горе, своја осећања поводом речи, апостол Павле говори: „Јер многи се… владају као непријатељи крста Христова; Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој они мисле оно што је земаљско. Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“. (Фил. 3,18-20). Приметимо, дакле, да ваше богослужење противречи заповести Божијој. Премудри Соломон говори: „Ко одвраћа ухо своје да не чује закон, и молитва је његова мрска.“ (Приче 28,9). Бојте се казне Божије, а немојте судити Апостолској Цркви која живи Откровењем Христовим.“ Баћушка Данило се трудио, не да приволи људе „својој ствари“ као што су то јеврејски учитељи чинили у своје вријеме са Јудом и другима, да би Истину убили, већ да кроз отворен дијалог свима покаже пут Спасења и пут Истине. Није ни мало било лако свједочити, али је било лијепо. Многе протестанте, припаднике секти попут Јеховиних сведока, Адвентиста и других, је убројао у стадо Христово. Држао је мноштво предавања младима о наркоманији и алкохолизму. Његова ријеч је била тешка, али разумљива души која тражи Истину. Од преузимања парохије Светог апостола Томе на Кантемиревој, давао је себе Истини потпуно. Често је путовао и имао јавне дебате широм свијета. Посато је познат по дебатама са муслиманима у Египту, Татарстану, Киргизији, и вјероватно једини свештеник који је вршио богослужење на татарском језику. Особеност његове проповједи је било сведочење Православне вјере међу муслиманима који су оца Данила позивали на отворене дебате. Нарочито је изазвао негодовање од стране припадника екстремних исламиста када је једног шехида превео у Православље, као и једну жену која је имала исту намјеру.
„Ако будемо носиоци Духа Светога Утјешитеља, који од Оца исходи и на Сину почива, побједаће бити с нама. Чак и ако нас убију, то за нас неће бити убиство, већ тријумфална побједа.“
Оно што је многима, који су посјетили храм гдје је отац Данило служио, привукло пажње јесте једна необична икона. На њој су изображени светитељи који су прешли из ислама у Православље. Сабор Светих који су се обратили из ислама у Православље, како пише на икони. Постали су мученици ради вјечне Правде, вјечне Истине, вјечне Љубави. Отац Данило није марио за разне усмене и писмене претње, желио је само да што више свједочи о Имену којом ће се спасти жедни Правде (Дап. 4,12).
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
ПРВИ ДЕО ТЕКСТА О СВЕШТЕНИКУ ДАНИЛУ СИСОЈЕВУ:
