ПИШЕ: Јеромонах Никанор (Божић)
Прије неколико година када сам чуо за име свештеника Данила Сисојева нисам осећао неку посебну наклоност и знање о његовом животу. Међутим, последњих неколико мјесеци то име ми се стално провлачи не само кроз очи, већ и кроз мисли. Мислим да овај сваке хвале достојни свештеник заслужује више пажње и посвећености нашем савременом човјеку. Ако би смо подробније анализирали ово савремено доба, оно би било камено у духовном смислу. Често се сјетим ријечи нашег нобеловца Андрића који каже :“У камену ништа људско, у људима све камено“. Кроз овај мистични закључак, ово доба јесте заиста камено. Како нас и само Јеванђеље упозорава: „Охладњеће љубав многих.“
Када сам почео да сричем слова о овом диву нашег „каменог“ доба, био сам немоћан, не само у не знању о њему већ и у знању о себи. Папир је дрхтао, ријечи су бјежале, а сама мисао је таласала као хладни ток ријеке Москве. Оног хладног новембарског дана није умро неки руски свештеник, човјек, него се родио светитељ и још један украс небеских сила.
„Многи говоре да постоје лоши хришћани и добри незнабошци. С правом нећу да спорим, говори блажени Теофилакт Охридски, заиста постоје лоши хришћани. Међутим, добре незнабошци ја никад нисам срео. Њих нема. Они који имају неко добро по природи то још не значи да је његова заслуга.“
Некако су ми ове ријечи оца Данила биле најпогодније да започнем тежак пут писања о овом мученику. У вријеме када отац Данило почиње активно да се бави мисионарским радом обиљежен је многим падовима и успонима у ондашњој Русији. Прво Чеченски рат, затим нагли пад економије, инфлација, с друге стране велике тензије између Православне Цркве и државе. Међутим, рода не бива без зноја и муке. У овом периоду 1995. и 1996. године осјетила се ипак вјерска толеранција, послије много деценија совјетске атеистичке пропаганде. Иако ће можда грубо или пак не логично звучати, у оваквим прелазним периодима добар плод је давао највише рода. У једном таквом периоду јавиле су се просветитељске личности. Напомене ради, и устом том периоду, неколико хиљада километара даље, у комунистичкој Србији, јављају се личности попут епископа Амфилохија и Атанасија, који у манастиру Ваведењу окупљају младе људе жедне истине, љубави и правде. Не смијемо заборавити ни веома вољеног оца Бранка Татарина који је младе душе окупљао око светосавког храма, или проту Љубу Петровића из Невске цркве. Наравно, лични примјер свему томе, али и духовни печат, дао је патријарх Павле, дијете у тијелу човјека. Београд поред свих тешкоћа, почињао је са овим личностима бар мало да личи на Јеванђељску башту. У једном таквом, али много, много већом граду, нашао се и отац Данило Сисојев. Један од подвижника је говорио да му не би све било добро на духовном путу, у обућу је стављао каменчић, да би га нешто спотицало при ходању. Некоме је тај камен био спотицање, а некоме благослов на путу. Чини ми се да је на једном таквом путу отац Данило био камен спотицања.
Отац Данило рођен је у престоници Русије – Москви 12. јануара 1974. године. Период у коме одраста Данило је био дубоко атеистички, цијела земља се налазила у једном таквом амбису. Међутим, увјек је постојала једна свјетла тачка, један Авраамов прст којим би човек могао побожно и морално да живи. У лику своје врло побожне мајке Данило је видео будућност Христове проповједи. Ако читамо житија светих, видећемо да су мајке обично биле оне које су дале темељ исправне вјере својој дјеци. Таква је била и мајка оца Данила Сисојева. Већ као младић одлучио се за тешки али благословени пут служења Троједином Богу. Након завршетка Московске духовне семинарије рукоположен је у свештени чин ђакона, и од тада креће његов трновити пут мисионарења. Следио је апостолску заповијест „Идите и станите у храму па говорите народу све ријечи овога живота.“ (Дап. 5, 20), и доследно је, до краја свога земаљског живота вршио. Управо одавде почиње житије новог, ако смијемо да кажемо, просветитеља савремене јеванђељске Русије.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
