ПИШЕ: Свјетлана Самарџија
Историјским проматрањем народа и земаља долази често до сасвим ненаданих обрта, гдје нас хронике и повеље остављају на цједилу, a археологија и географија постају очи историје. У суморном времену османске владавине, остао је као „живи“ свједок манастир, надвијен над окомитом стијеном, од камена исклесан подно високих планина. Тај манастир, одолијевши рушилачким нападима, свједок је Немањићког свеприсуства у Зети.
Морача. Цвркут птица у прољеће, мирис раног љековитог биља, мир. Овдје, син Вуканов, унук Немањин, „Стефан Урош, по мислости божијој, краљ и самодржац српски“ даде саградити једнобродну базилику, рашког стила, по узору на славну Студеницу, Жичу и Милешеву, 6 760. године (1252.). Манастир се испред мене показао изненада, на стјеновитој обали, уздиже се пркосно на понос Немањиног отачаства и цијеле Црне Горе. Поглед на високе планине одише зеленилом, за разлику од катунских предјела, гдје доминира крш. Звук ријеке која окомито пада са једне стијене, Светигоре, као да сваком прича чудесну причу о опстанку манастира. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице, а састоји се олтара, средњег храма и припреме. Поред тога манастир има ђаконикон на јужној и проскомидију на сјеверној страни олтара, као и малу капелу посвећену првомученику и архиђакону Стефану. Одушевљавам се бојом пигмената којима се рађене фреске у капели, нијасна плаве, између византијски плаве и тиркизно плаве, највише сличи боји Мораче на одређеним мјестима, кроз уски тјеснац, прије него сиђе у равницу. Жалим за фрескописом из 13. вијека, из времена њеног ктитора, који је заувијек изгубљен у једној од ватрених стихија и османског пустошења манастира, када су као што је то било уобичано за њих скинули оловни кров и спалили дрвену конструкцију. Гледајући из прикрајка светог Илију, та жал постаје већа. Али, дијелови цркве стоје сразмјерно, купола је величанствена, а унутрашњост као да крије неки невидљиви простор, па ми се чини да зидови стреме Небу.
Вјера је управо та која је сачувала идентитет нашег народа, и нажалост, посљедњих деценија су у односу на православну културну традицију оживјеле неке старе предрасуде, а историјски аргументи се политички инструментализују. Заборављамо на онај период историје гдје нас ктитори, владари светородне лозе, гледају са храмовима у рукама.
Ћутећи размишљам о блаженопочившем владици Петру који је препознавао у Морачанима слободарски дух и који их позва да се припоје Црној Гори и одупру Османлијиама. Није им требало много, та љубав према слободи била је јача и од глади у неким моментима, а посебно се огледа у чињеници да су и жене радо ишле у борбу. У тој борби, уз њих је стајала Стефанова задужбина, мјесто чуда и славе Господње, једини остатак некадашњег краљевског града. Размишљам колики је био страх од Немањића, када није било довољно спалити мошти првог српског архиепископа које почиваше у Милешеви, већ је сваки град, сваки сакрални објекат систематски уништаван до темеља, или је то покушавано да се уради. Узалуд, Морача је опстајала и остајала као свједок, носећи са собом легенду о једном смутном времену, стаситим, честитим и праведним игуманима који су стајали у првим редовима, носећу борбу и бранећи слободу. Посебно се издваја легенда о високој хридини, Светигори, од коју се одбијало и нестајало у витловима Мораче 10 000 Турака.
Остало је забиљежено у повељи о оснивању манастира колики су били земљишни посједи српских краљева и колика је важност самог манастира. Значај који је имала Српска православна црква у средњем вијеку најбоље говоре повеље и даровнице владара и властеле. Њени посједи су доказ законитости садашњих посједа Црне Горе.
Ходам поплочаном стазом да не бих газила тек изниклу траву. Баш под овим сводовима стасавао је и учио се и блаженопочивши митрополит Амфилохије. Петар I Петровић као да је ономад знао, када је позвао Морачане да устану у борбу за слободу и прикључе се Црној Гори, позивајући се на њихово јунаштво и посебност, да ће ове Морачке капе изњедрити Његовог насљедника, достојног борбе коју је Он започео.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
