„Проблем је у томе што данас примећујемо две крајности. Прва, када се вера и побожност сматрају довољним критеријумом да се постане иконописац. Овај приступ као резултат има мноштво икона које више делују као карикатуре него као портрети светитеља, али су веома присутни у црквама јер су њихови аутори побожни људи. Као другу крајност можемо запазити уметнике, веома веште, који сматрају да их сама вештина квалификује да би били иконописци и да ништа више осим тога није потребно. Резултат су занимљива решења, препозната у уметничким круговима као успешна дела али често потпуна супротност икони, саблажњива за сваког верујућег човека.”
Јелена Хинић pођена је у Београду 1972. године где живи и ради. Дипломирала је на академији СПЦ, на смеру за иконопис, а мастер и докторске студије завршила на ФПУ. Такође, завршила је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду Члан је УЛУПУДС-а . Иконописом се бави већ више од тридесет година. Учествовала је на бројним изложбама у земљи и иностранству и израдила велики број икона за разне манастире и цркве као и за приватне колекције. Добитник је више награда за иконопис.Уједно се бави и педагошким радом радећи као предавач на Академији СПЦ.
- Помаже Бог Јелена. Хвала Вам што говорите у оквиру Пројекта „Лекције из иконописа“ мисионарског портала Кинонија. О икони се може много говорити. Ви сте дугогодишњи, већ признати иконописац. Недавно сте своје истраживање из ове области крунисали завршетком докторских студија на Факултету примењених уметности Универзитета у Београду. Шта је био циљ Ваше теме и колико Вам је то помогло да унапредите свој досадашњи рад?
Тема докторског рада је била усмерена на икону, њену улогу и контекст, а само истраживање је произашло из непосредних примера и личног искуства. Пре свега, за мене је било значајно преиспитивање и анализа мог досадашњег рада, што је било неопходно да би се докторски рад уобличио. Ипак, најзначајније је то што сам докторски рад започела више као формални наставак образовања, потребан за посао предавача на Академији СПЦ, не слутећи колико ће ми бити од користи за моју примарну професију, иконопис.
- Када се вратимо у прошлост и упоредимо тадашње школе и старе мајсторе који су преносили знање. Према Вашем мишљењу, колико се данас тај процес учења иконописа разликује? Стари мајстори су у много скромнијим условима оставили ремек-дела на која би требало да се угледају данашње генерације, а да, опет не ограничавајући себе, дају нов допринос у црквеном сликарству. Како се то може постићи?
Прва фаза учењу иконописа, а сматрам да се то односи и на остале уметности, је да се савлада занатски део. И не само да се савлада, него да се веома добро усвоји. То је темељ за даљу надоградњу. Без добро наученог заната није могућ напредак. То значи да је неопходно да један иконописац зна, пре свега, техничке ствари: да одабере даску и материјале за припрему даске, да даску припреми за сликање, да је позлати, да одабере боје и остали потребан прибор за рад. Потребно је да иконописац савлада прво те вештине. Тек тада се прелази на уметнички део.
- Видимо да је данас све много доступније и лакше. Данас постоје високообразовне установе широм света у оквиру којих се изучава Црквена уметност. Код нас, већ пуне 32 године, Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију рађа нове мајсторе у овој области. Можемо рећи да сте и Ви једна од њих. Колико је Вама образовање у области црквених уметности, историје уметности и примењених уметности помогло да постанете признати иконописац?
Образовање је, наравно, врло важно. Вештине које сам стекла још у средњој уметничкој школи, данас ми много олакшавају рад. Даље образовање на Академији и Философском факултету је, верујем, много утицало на мој ликовни израз и сам однос према иконопису. Често мислимо да многе ствари које учимо током нашег школовања, нису толико важне, међутим, тек после неког времена схватимо да је све значајно. Неко знање или вештина, које смо с муком и без много интересовања стекли, управо школујући се, често се покаже као кључ у замршеним стваралачким трагањима.
- Данас имамо иконописце који немају формално образовање у овој области, али су велики стручњаци. Такви примери нам показују да је иконопис заправо дар од Бога, а истовремено и призив који се ипак можда „не даје свакоме“. Какво је Ваше размишљање по овом питању? Колико је таленат пресудан и колико је живот у Христу важан за онога ко жели да слика иконе?
Таленат и призив од Бога су позив да се усавршавамо и да учимо, да се образујемо. Иконописци које помињете, су веома образовани иако неформално. Дакле, они су свој таленат вредним радом и озбиљним учењем усавршили. Проблем је у томе што данас примећујемо две крајности. Прва, када се вера и побожност сматрају довољним критеријумом да се постане иконописац. Овај приступ као резултат има мноштво икона које више делују као карикатуре него као портрети светитеља, али су веома присутни у црквама јер су њихови аутори побожни људи. Као другу крајност можемо запазити уметнике, веома веште, који сматрају да их сама вештина квалификује да би били иконописци и да ништа више осим тога није потребно. Резултат су занимљива решења, препозната у уметничким круговима као успешна дела али често потпуна супротност икони, саблажњива за сваког верујућег човека. Дакле, важно је да се дар и призив прихвате са захвалношћу и страхопоштовањем, стално се преиспитујући ─ Јесам ли на добром путу?
- Шта највише може да допринесе изграђивању личног стила у иконопису? Неретко се дешава да ученици прихвате и опонашају стил учитеља који им је то знање пренео. Како се ослободити ове навике и сазрети у изграђивању свог личног рукописа приликом писања икона?
Лични стил се формира кроз рад, временом, без намерних покушаја да икона буде „другачија“. Као што свако од нас има специфичан рукопис, тако је и препознатљив траг наше руке на икони. Сматрам да се рукопис најбоље изграђује копирањем стилски различитих икона, старих мајстора; а никако не препоручујем сликање икона напамет. Ако не можемо напамет нацртати лик својих ближњих, уколико не гледамо у њих или њихову фотографију, онда не треба сликати ни ликове светих.
- Недавно сте насликали житијску икону Светог Саве за манастир Ковиљ. Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту и самом процесу израде иконе? Како се родила идеја за сценама које су приказане?
Икона Светог Саве за манастир Ковиљ сликана је као наруџбина Његове Светости Патријарха Порфирија. Идејно решење је настало кроз сарадњу са др Оливером Томићем, историчарем уметности, као резултат дуготрајног рада, ишчитавања житија и истраживања житејних икона уопште. Такође, надовезује се на једну претходну икону из 2007. године, икону преподобног Теоктиста, рађену за манастир Ђурђеви Ступови. Икона је рађена неколико година, и водило се рачуна о сваком детаљу. Много пута су решења промењена у последњем тренутку, а неке већ готове сцене обрисане и урађене поново.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологјом иконе.
