ПИШЕ: Маријана Пилиповић

Дугујемо вековима што гледају са фресака. Дугујемо Господу. Он верује у нас и кад ми не верујемо у Њега. Ма колико наше небо обмотавали бодљикавом жицом оштрина бодљи заривених у Истину и слободу не сме слабити веру нашу.
Звоно Вазнесенске цркве нас испраћа. Није се разданило. Нисмо се добро ни погледали. Незнанци вођени својим разлозима кренуше на пут.
Идем кући. Тамо где никад нисам била и немам никог свог. Никог осим Милутина и Симониде, Љевишке и Краснице, Лазара и Милоша, Козме и Дамјана, Стефана и Душана. Чекају ме.
Крај септембра је, кроз прозор аутобуса промичу живе боје, градови. Слушамо песме призренских богословаца. Негде после Рашке вођа пута подсећа да припремимо личне карте. Кроз комешање путника са више страна чујем – није граница него административни прелаз. Тако нам је лакше.
Пређосмо из наше земље – у нашу свету земљу. Српске заставе вијоре се уз пут. Нарастајуће узбуђење пресецају мучна питања. Да ли нас заставама подсећају да је и ово наша земља? Или подсећају оне који ту живе да их нисмо заборавили? Горак је укус одговора.
Док се по топлом јесењем дану пењем ка манастиру мислима клизе стихови о јунаку мог детињства. „Нетко бјеше Страхинићу бане / бјеше бане у маленој Бањској“. Опазих окићену капију. Ту је недавно било свадбено весеље. Има наде. Издржала је задужбина Светог краља Милутина и онда кад је сво благо између корица претворено у пепео. Изнад улазних врата, са унутрашње стране цркве, лик са седом косом и брадом. Тако би Он изгледао у старости.
На Газиместану не нарушавамо тишину. Споменик косовским јунацима, кула са чијег врха пуца поглед на Видовдан 1389. године. Божури цветају у пролеће. Ипак, јасно видим како се земља црвени. Од крви. Усковитлана осећања. Од узбуђења што сам део историје. Од срамоте што моја генерација није свесна и достојна жртве коју учинише за нас.
Кроз залазак сунца, на коњу и са исуканом сабљом, у снази, угледасмо Милоша Обилића. Споменик охрабрења.
Тог предвечерја када сам први пут стала пред капију Грачанице бодљикава жица посекла ми је срце. Нестрпљиво тражим Симонидине очи. Дрхтаво понављам Ракићеве стихове „Ископаше ти очи, лепа слико“. Целивамо крст украшен цвећем и босиљком, дан раније прослављен је Крстовдан. Усресређени на молитву или своје мисли и осећаје примећујемо да мрак постаје гушћи. Црквицу осветљава пламен свеће под којим владика Теодосије чита Акатист Пресветој Богородици и тек неколико свећа у рукама монахиња које појећи милују. Клечим, упијам речи „Радуј се, јер си неизрециву Светлост родила! / … Радуј се, Невесто Неневесна!“ – и знам да од тог дана више нећу бити иста.
У Лапљем селу дочекани смо погачом, сољу и ракијом. Стојимо док домаћин и један од гостију три пута окрећу погачу, ломе је, љубе је три пута и једнаке делове дарују свима уз поздрав „Срећна погача“. Косовке спремају погачу са посебном пажњом када се славе рођења, крштења, када се кућа зида или жито жање, али и за сахране. Кажу, танка је линија између душе и хлеба као што је танка линија између живота и смрти.
После ноћи у којој се нисам одморила од утисака и емоција кренули смо за Призрен. Тамо, над црквом Богородице Љевишке, опет наше небо везано жицом. Турчин који је премалтерисао цркву претварајући је у џамију, задивљен лепотом, на арапском језику уклесао је речи песника Хафиза „Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје“. Пред чувеном фреском Богородице са Христом Хранитељем стојим и схватам да та слика из мојих очију и срца никада неће избледети. Преживела је многе ватре. На путу хришћанском она је светионик.
У шетњи покрај Призренске Бистрице калдрмом стижемо до Саборног храма Светог Ђорђа. У порти, сам, игра се дечачић, син старешине храма. Пролазећи централним тргом Шадрваном захватам мало воде са чесме. Тек неколико капи са мог длана напојило би жедног дома свог. На камену порушеног манастира од којег је сазидана Синан-пашина џамија видех сенку Светих Архангела. Закрилише нас. Завирујем у читаоницу Богословије светих Кирила и Методија. Разговарам са децом, младим богословцима, бирам крстоносни подсетник на ткаче сребра. У дворишту се окупила породица, родитељи су дошли у посету сину. Свом духовном оцу, оцу Пери (Лукићу), шаљем фотографије града споменика о којем говори са сетом. Шаљем фотографију Бистрице, нашег Јордана.
Стојим на угаженој трави, додирујем камен, затварам очи и јасно видим сву лепоту, белину и монументалност на небо вазнесеног храма. Док један господин сакупља каменчиће, за успомену дубоко дишем. Сећам се како је Ракитић певао о манастиру Светих Архангела, задужбини цара Душана. „Боље да остадосте под земљом, дубоко / за неко часније покољење / … Јер, време је опет наопако“. У капелици посвећеној Четвородневном Лазару осликан лик монаха Харитона, новомученика. На фресци отац у рукама држи своју главу. Годину дана после отмице пронађено је његово тело. Верујем да су на његовим длановима и стопалима били видљиви трагови пободених клинова. Његова глава до данас није пронађена. Нема предаје, нема места неверовању. Ето и нас догодине у Призрену, обећавамо.
У Великој Хочи постоји 13 средњовековних цркава. Данас се живи као у гету. Са Сањом, девојком коју познајем два дана, а са којом делим будуће успомене, у шетњи срећем дечицу ненавиклу на посетиоце. Њих четворо, скромно обучени, играју се на улици. Млађи прстићима умеју да покажу колико година имају, нешто старији дечак срамежљиво пита како се зовем. Сања је отрчала до оближње продавнице, носи четири чоколаде. На детињим лицима истинска радост. А, нама се срца стегла. Мислим на своје братанце, на сву децу која безбрижно расту.
На проби је била наша (не)послушност када смо, услед вести о угроженој безбедности, обавештени о прекиду ходочашћа. У таквом расположењу стижемо на поклоњење моштима светих Козме и Дамјана. Умивам се лековитом водом. Монаси свете мошти сачуваше кроз бурне дане. Приликом обнове манастира, под рушевинама, пронађоше икону светих врача из 14. века. Беше поломљена на два дела. Тог дана смо је целивали. Монах рече да је и јачина наше вере на проби, да се молимо светом краљу Дечанском, да ће све бити добро. И било је.
По повратку у Лапље село затичемо свадбено весеље. Живот навикнут на страх наставља се. У својој лепоти васкрсава.
Пред капијом Високих Дечана италијански војник на српском језику жели нам добро јутро. Застала сам да се нагледам лепоте, међутим монах клепалом позива на Литургију. Журим. У цркви је топло, свечано. Широм отворених очију гледам раскошне фреске. Не напушта ме осећај да сам у паралелном свету, вековима пре него што сам рођена. Срећа и туга испреплетене. Захвалност преплављује ме. Отац Сава (Јањић) служи свету Литургију на празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије. Док дечански монаси нестварно поју како умем шапућем и ја. Отац позива да приступимо часним даровима, а мени срце куца све јаче. Стигле су ме и оне заставе уз пут, и бодљикава жица, и призренска калдрма, и векови, и свадба, и мамина болест, и прекретница на којој сам, и нерођена деца, и јеванђељска прича о мрежама пуним рибе, и близина Христа, и благослов причешћа. Плачем. Остајем крај моштију светог краља, са молитвом у срцу провлачим се испод кивота. У припрати отац Петар показује ми место на којем је живописан свети Алимпије Столпник, заштитник наше породице.
У Пећкој Патријаршији, споменику српској прошлости, вековима су столовали архиепископи и патријарси. Сведочи томе вековни шам-дуд поникао из саднице донете са територије данашње Сирије. Сведочи и чудотворна икона Богородице Пећке. По предању икону је у другом веку сликао Свети апостол и јеванђелист Лука. Њен стотинама година дуг пут довео ју је у руке Саве Српског. Дочекује ме Пећка Красница у посебном трону са десне стране олтара, украшена и свечана. Слуша ме дуго. Мајчински теши. Шта су векови иза ње, ако не трен у вечности пред нама. Сестра Арсенија тихо ми каже да ће ме чекати код мати Февроније. Ту, на манастирском гробљу, крај белог крста, разговарамо. Опхрваној емоцијама глас ми подрхтава и сузе теку, али млада монахиња храбри моју жељу да на том месту и у том трену изговорим своје давно написане стихове:
„Зажубори Пећка Бистрица
Манастирске цркве окречене у црвено
Седам векова стар хлад шам-дуда чува тајне
Замирише град у којем никад нисам била
У мојој души речима је тесно
Изливају се у стихове стидљиве и неме
Неукроћена муња у дубини мог ока
Поглед што зна тајне с друге стране живота“
Растале смо се уз загрљај.
Дугујемо вековима што гледају са фресака. Дугујемо Господу. Он верује у нас и кад ми не верујемо у Њега. Ма колико наше небо обмотавали бодљикавом жицом оштрина бодљи заривених у Истину и слободу не сме слабити веру нашу.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.