Шта повезује лекара који брине о телесном здрављу човека, писца који пажљиво бележи догађаје и уметника који бојама настоји да изрази оно што се не може исцрпети речима? У личности Светог апостола и јеванђелиста Луке сусрећу се сва три позива. Али оно што их повезује и даје им заједнички смисао јесте вера у Христа.
Свети Лука није нам оставио само једно од четири канонска Јеванђеља. Њему црквено предање приписује и ауторство Дела апостолских, док га Црква памти и као лекара и првог иконописца. У његовом лику зато препознајемо човека који није раздвајао знање од вере, лепоту од истине, нити љубав према Богу од љубави према човеку.
Његов празник прилика је да се подсетимо не само на живот једног апостола него и на питање које остаје важно у сваком времену: како дарове које смо добили можемо да употребимо на корист другима?
Реч која је постала сведочанство
О животу Светог Луке не знамо све што бисмо желели. Нови Завет не доноси потпуну биографију овог апостола, али нам пружа неколико драгоцених података. Апостол Павле га назива „љубљени лекар“ (Кол. 4, 14), а у Другој посланици Тимотеју, пишући у тешким околностима, сведочи: „Лука је сам са мном“ (2. Тим. 4, 11).
Ове две кратке напомене откривају нам две стране његове личности: стручност и верност. Једна припада његовом животном позиву, а друга његовом односу према Христу и људима са којима је делио апостолско дело.
Према црквеном предању, Свети Лука је био родом из Антиохије Сиријске, града у којем су се сусретали различити народи, језици и културе. Био је образован и познавао је лекарску вештину. Управо је такав човек постао један од значајних сведока ширења хришћанства у првом веку.
Посебно је занимљиво то што Лука своје Јеванђеље започиње објашњењем како је приступио писању. Он помиње оне који су од почетка били очевици и служитељи Речи, а затим каже да је и сам, пошто је све пажљиво испитао, одлучио да о томе напише уређен извештај, како би његов читалац познао поузданост онога чему је поучен (Лк. 1, 1–4).
Лука, дакле, не скрива да је постојало сведочанство пре његовог записа. Он га прима, испитује и преноси. Његов приступ показује да вера није равнодушна према истини и да сведочење о Христу не подразумева одустајање од пажљивог истраживања.
Ово је важно и за данашњег човека. У времену у којем се информације брзо шире, а истинито и неистинито често представљају на исти начин, Лукин пример подсећа нас на вредност одговорне речи. Није свеједно шта говоримо, на чему заснивамо своје тврдње и какво сведочанство остављамо другима.
За хришћанина, истина није само питање тачности података. Она је неодвојива од личности Христове, Који за Себе каже: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14, 6). Зато сведочити истину значи и трудити се да сопствени живот буде у складу са оним што исповедамо.
Од Јеванђеља до историје Цркве
Светом Луки се приписују два новозаветна списа: Јеванђеље по Луки и Дела апостолска. Њихова повезаност није само у томе што се традиционално сматрају делом истог аутора. Она чине две целине једне велике приче о Божјем делу спасења.
Јеванђеље прати живот и службу Господа Исуса Христа, од Његовог рођења до Васкрсења и Вазнесења. Дела апостолска настављају приповест сведочећи о силаску Светога Духа на апостоле, настанку прве хришћанске заједнице и ширењу Јеванђеља од Јерусалима до Рима.
Управо зато Светог Луку називамо и првим историчарем Цркве. Он нам је оставио драгоцено сведочанство о апостолском времену: о проповеди, молитви, заједништву, прогонима, саборима и мисионарским путовањима. Захваљујући Делима апостолским, можемо да пратимо како је мала заједница ученика, окупљена око васкрслог Господа, постала сведок Јеванђеља међу различитим народима.
Ипак, Лукин спис није само хроника историјских догађаја. Његово средиште је деловање Светога Духа у животу Цркве. Апостоли проповедају, путују и страдају, али Црква није представљена као дело њихове личне способности или организационе вештине. Њена мисија извире из Христовог Васкрсења и благодатног присуства Светога Духа.
То не значи да људски труд постаје неважан. Напротив, апостоли улажу све своје снаге, али знају да дело које им је поверено превазилази њихове могућности. Они су сведоци Божјег дела, а не његови самостални творци.
У томе се налази једна од најважнијих порука Дела апостолских: историја Цркве није само историја људи који су веровали у Бога него и сведочанство о Богу који делује у историји и позива човека на заједницу са Собом.
Када читамо о првим хришћанима, не сусрећемо идеализовану заједницу без проблема. Видимо неразумевања, страхове, неслагања и тешкоће. Али видимо и нешто што их превазилази а то је спремност да се врате Христу, да траже Божју вољу и да наставе да сведоче Јеванђеље.
Зато је Лукин историјски запис важан и за савремену Цркву. Он нас подсећа да се верност не мери одсуством свих тешкоћа, већ спремношћу да и кроз њих останемо у заједници са Христом.
Лекар који нас подсећа на достојанство човека
Назив „љубљени лекар“, којим апостол Павле ословљава Луку, остао је једно од најпрепознатљивијих сведочанстава о његовом земаљском позиву.
Лекарски позив тражи знање, стрпљење и одговорност, али и способност да се у болесном човеку види више од његове болести. Пред лекаром није само тело које треба лечити него човек који осећа бол, страх, неизвесност и наду.
Хришћанско разумевање човека полази од уверења да је човек створен по лику Божјем. Његово достојанство не зависи од здравља, снаге, друштвеног положаја или способности да буде користан другима. Човек остаје личност коју треба поштовати и волети и онда када је слаб, болестан или зависан од туђе помоћи.
И сам Христос током Свога земаљског живота прилази болеснима, исцељује их и враћа им могућност да поново живе у заједници са другима. Његова чуда нису пуко уклањање телесних тегоба. Она откривају долазак Царства Божјег, у којем се човек ослобађа власти греха и смрти.
То, наравно, не значи да су болест и страдање увек последица личног греха, нити да је недостатак исцељења знак недостатка вере. Јеванђеље нас не учи да осуђујемо страдалника, већ да му приђемо. Молитва и медицинска помоћ нису супротстављене: брига о здрављу може бити израз одговорности за живот који нам је поверен.
Лукин пример посебно је значајан управо зато што у њему препознајемо склад између стручног знања и хришћанског служења. Вера не захтева од човека да одбаци своје способности, већ да их употреби на добро. Знање постаје драгоцено када служи животу, а позив добија дубљи смисао када у њему има места за љубав према ближњем.
Зато Светог Луку са посебним поштовањем прослављају и лекари и сви који се старају о здрављу других. Његов пример подсећа их да је човек увек више од дијагнозе, медицинског налаза или броја у евиденцији.
А то је порука која превазилази границе једне професије. Свако од нас може да научи да пажљивије слуша, да не умањује туђу патњу и да не окреће главу од човека коме је потребна помоћ.
Икона као сведочанство да је Бог постао човек
Црквено предање Светог Луку памти и као првог иконописца. Према том предању, он је изображавао Пресвету Богородицу са Богомладенцем Христом, а касније су му приписиване и иконе других светих личности.
Ово предање има посебно место у православном разумевању свете иконе. Историјски се не може поуздано утврдити да ли је нека од данас сачуваних икона заиста дело апостола Луке. Ипак, предање о њему као иконописцу открива дубоку повезаност између проповедања Јеванђеља и црквене уметности.
Да бисмо разумели ту везу, потребно је да се вратимо средишту хришћанске вере тј. Оваплоћењу Сина Божјег.
Бог, Који је по својој божанској природи невидљив, у Господу Исусу Христу постао је истински човек. Син Божји примио је људску природу, родио се од Пресвете Богородице и ушао у историју. Зато Христа можемо изображавати: не зато што смо обухватили Његову божанску суштину, већ зато што се Он заиста јавио у човечанском телу.
Управо је то један од темеља православног поштовања икона. Икона није само украс храма, нити је њена сврха да вернику пружи лепу слику. Она сведочи о стварности Оваплоћења, упућује на изображену личност и позива човека на молитвени сусрет.
Свети Јован Дамаскин, велики богослов и бранилац поштовања светих икона, наглашава значај чињенице да је невидљиви Бог постао видљив у телу. Хришћани не обожавају материју од које је икона начињена, већ поштују личност која је на њој изображена. Обожавање припада једино Богу.
Овде се открива и веза између иконе и човековог достојанства. Ако је Бог примио људску природу, онда тело није нешто безвредно, нити је човек сведен на пролазну појаву. Човек је створен за заједницу са Богом и позван је да свој живот преображава благодаћу.
Икона нас зато не позива само да гледамо светитеља него и да се запитамо какав човек постајемо. Да ли у другоме препознајемо личност или га сводимо на његове грешке? Да ли умемо да видимо лепоту тамо где је свет често не примећује? Да ли својим животом сведочимо да је љубав могућа и онда када је тешка?
У предању о Светом Луки као иконописцу сусрећу се реч и слика, проповед и уметност. Јеванђелиста сведочи о Христу речима, док иконописац исту веру изражава бојом и линијом. И једно и друго служе истом циљу: да човек препозна присуство Божје и да свој живот усмери ка Њему.
Јеванђеље које не заборавља човека
Једна од упечатљивих одлика Јеванђеља по Луки јесте пажња према људима који су често остајали на ободу друштва. У њему посебно место имају сиромашни, болесни, грешници и они које су други сматрали недостојним близине.
Довољно је сетити се приче о милостивом Самарјанину, о блудном сину или сусрета Христа са Закхејем.
У причи о милостивом Самарјанину, човек који је рањен и остављен поред пута добија помоћ од онога од кога је можда најмање очекивао. Самарјанин не остаје на сажаљењу. Он прилази повређеном, превија му ране и стара се о њему (Лк. 10, 25–37). Христос тиме мења уобичајени начин постављања питања о ближњем: није најважније ко припада нашем кругу, већ да ли смо ми спремни да постанемо ближњи човеку који страда.
У причи о блудном сину открива се тајна очинске љубави која не престаје ни онда када се син удаљи од дома. Његов повратак не дочекује се понижењем, него радошћу и обновом заједнице (Лк. 15, 11–32). То не значи да је свеједно како човек живи, већ да покајање отвара пут повратка и да Божја љубав није затворена пред оним ко се искрено враћа.
А у сусрету са Закхејем видимо да Христов позив може да покрене дубоку промену човека. Господ не своди Закхеја на његову прошлост и грешност. Прилази му и улази у његов дом, а тај сусрет постаје почетак другачијег живота (Лк. 19, 1–10).
Све три приче откривају нешто што је лако заборавити: човек није истоветан са својим најгорим поступком, а туђа патња није прилика за осуђивање, него позив на љубав.
То не значи да хришћанство занемарује одговорност, правду или потребу за покајањем. Напротив, истинска љубав жели добро човеку и зато не остаје равнодушна према ономе што га удаљава од живота у истини. Али она никада не престаје да у њему препознаје личност коју Бог позива у заједницу са Собом.
Зато је важно што управо у Јеванђељу по Луки читамо Христове речи: „Јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19, 10).
Оне нам откривају да Божја љубав није награда за беспрекоран живот. Она је позив на преображај, на повратак и на нови почетак.
Верност која се показује у тешким данима
О Светом Луки најчешће говоримо као о јеванђелисти, лекару и иконописцу. Али не треба да превидимо ни једну једноставну, а веома важну чињеницу: он је био човек који је остао уз апостола Павла.
Када Павле у Другој посланици Тимотеју каже да је Лука сам са њим, иза тих речи назиремо тежину тренутка у којем су написане. Апостол је свестан да се приближава крај његовог земаљског пута, а у таквом часу присуство верног сарадника добија посебну вредност.
Не знамо све околности њиховог заједничког живота, али знамо да хришћанска верност није само ствар великих речи. Она се показује и онда када треба остати уз некога ко страда, саслушати га, помоћи му и поделити са њим терет који носи.
Можда управо ту можемо да препознамо једну од најближих страна личности Светог Луке. Његово име повезује се са великим делима и важним сведочанствима, али његов живот није био сачињен само од изузетних тренутака. Био је и сапутник, сарадник и човек који је умео да остане.
Према црквеном предању, Свети Лука је наставио да проповеда Јеванђеље и после страдања апостола Петра и Павла, а свој земаљски живот окончао је мученички. Предање га повезује са градом Тебом у Беотији, у Грчкој.
Тако се његово сведочанство не завршава написаном речју. Оно се наставља животом који је остао веран Христу.
Дарови који постају служење
Празник Светог апостола и јеванђелиста Луке позива нас да поново размислимо о односу између вере и свакодневног живота.
Не морамо сви бити лекари, писци или уметници. Не морамо ни поседовати исте способности да бисмо живели хришћански. Али свако од нас има неки дар, знање, искуство или могућност да помогне другоме.
Питање је шта са тим даром чинимо.
Свети Лука показује да образовање и вера нису супротстављени, да уметност може бити сведочанство богословске истине и да брига о телесном здрављу припада ширем позиву на служење човеку. Његов живот не позива нас да напустимо оно што јесмо, већ да све што јесмо усмеримо ка добру.
У томе се налази и његова порука нашем времену. Можемо много знати, а остати равнодушни. Можемо говорити о љубави, а не приметити човека поред себе. Можемо се дивити лепоти, а заборавити да је сваки човек створен по лику Божјем.
Свети Лука нас подсећа да вера постаје видљива у начину на који живимо, у речима које изговарамо, у одговорности коју преузимамо и у пажњи коју показујемо према другима.
Зато га Црква не прославља само као великог писца и апостола него и као сведока живота у којем су се знање, уметност и љубав сјединили у служењу Христу.
На дан његовог празника, можда је довољно да се запитамо: коме данас могу да будем од користи, чију патњу могу да приметим и који дар могу да употребим на добро другога?
Јер Јеванђеље које је Свети Лука записао није остало затворено на страницама књиге. Оно и данас позива човека да у Христу пронађе истину, да у ближњем препозна брата и да сопственим животом посведочи љубав Божју.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“.