„Мучеником се некада сматрала особа, сведок вере, који је по цену живота остао веран Христу. Тек од другог века израз мученик се користи за оне који су своју веру посведочили и својом крвљу, а осталим сведоцима Истине приписује се термин исповедник. Због чињенице да владикa Иринеј Ћирић није окончао свој живот у тренутку напада, он поред свог светог имена не носи назив мученик, већ исповедник вере. Када је у питању термин мученик, важно је напоменути и да мученици нису имали презир према овоземаљском животу, већ су били спремни, ако до тога дође, да прихвате насилну смрт. То је зато што су једино у Христу налазили свој идентитет” – истиче ма Весна Лисица, која говори за пројекат портала Кинонија „Лекције из иконописа“.
Живописац Весна Лисица је завршивши средњу школу за дизајн „Богдан Шупут“, смер ентеријер у Новом Саду. Потом је похађала Вишу школу ликовних и примењених уметности, смер конзерватор-препаратор. После дипломирања, 1992. године, наставила је школовање на Академији Уметности у Новом Саду, на којој је дипломирала 2000. године, на одсеку ликовних уметности, групи за ликовне уметности и педагогију, подгрупа за вајање. Тиме је стекла звање – дипломирани вајар – професор ликовне културе. Године 2025. завршава мастер академске студије на Високој школи – Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду и постаје мастер ликовни уметник. Од 2002. године ради као наставник предметне наставе у ОШ „Вук Караџић“ у Црвенки, а од 2018. године и у Средњој школи за дизајн „Богдан Шупут“ у Новом Саду. Имала је четири самосталне изложбе и учествовала је на многобројним колективним изложбама. Добитник је следећих награда: Годишње награде студента завршне године Академије Уметности за вајање (1995.г.) и Награде за скулптуру на 42. Јесењем ликовном салону КЦ Врбас (2012.г.). Била је на студијским путовањима у Аустрији, Чешкој, Италији (венецијанско бијенале 1997.г.), Македонији и у Србији. Учесник је на ликовним колонијама, вајарским радионицама и стручним семинарима. Од 2013. године, члан је Савеза Удружења Ликовних Уметника Војводине.
- Помаже Бог, Весна. Хвала што говорите у оквиру Пројекта ,,Лекције из иконописа’’ мисионарског портала Кинонија.
Бог помогао!
- Ви сте по занимању ликовни уметник. Последњих неколико година почели сте да изучавате црквену уметност. Како је почео Ваш процес учења и одакле идеја да се определите за икону?
По занимању сам професор ликовне културе и тим послом се бавим двадесет и четири године. Као неко ко се школовао за ликовног педагога, стекла сам вештину и знања у ликовном изражавању – у цртежу, сликарству, вајарству и визуелној комуникацији уопште. Ипак, увидела сам да икону, фреску, живопис не могу разумети искључиво кроз категорију уметничког израза. Та унутрашња потреба тражила је да продубим и надоградим знање о црквеној уметности.
Преко друштвених мрежа сазнала сам за курс иконописања који је организовала Академија СПЦ за уметност и консервацију, а који се одржавао суботом. То је била прилика да се систематски упознам са иконописањем и радост да учим од изузетних уметника и педагога. Иако је курс био пре свега практично усмерен, код мене је јачала жеља да икону разумем и у њеном духовном и теолошком контексту. Искуство и преданост професора само су подстакли моју жељу да наставим школовање. Тако сам уписала мастер студије на групи за фрескопис.
- Колико се разликује икона од осталих визуелних ликовних и примењених уметности? Зашто је тешко вештим сликарима који не познају правила и каноне у иконографији да насликају икону?
Историја уметности нас учи о различитим ликовним вредностима кроз различите периоде, а визуелна комуникација је присутна и у свакодневном животу и склони смо да ликовна дела естетски процењујемо, читамо ликовна значења и слично. Икону, наравно можемо естетски процењивати али она је пре свега неодвојива целина живота у Цркви. Шта то значи?
Сама реч „икона“ значи лик, портрет светих, али тај лик, односи се на лик Господа Исуса Христа, Онога који се Оваплотио и постао човек – Богочовек, а како многа уметничка дела освајају нове просторе, икона је та која је део литургијског простора, простора заједничарења са светима и она се развијала упоредо са Догматиком и Литургиком Цркве. Икона није просто украс или декорација, већ литургијски и богословски предмет, настала као израз вере Цркве у Царство Божје. Она нам говори о преображеној стварности и зато у ликовном приказу користи обрнуту перспективу, стилизовану – упрошћену анатомију, одсуство природног извора светлости, златну позадину као нетворену светлост (вечност). Иконописање подразумева поштовање канона, начин визуелног представљања светих ликова и догађаја. Канон тј. правило иконописања је неопходан да би се сачувао иконографски језик и теолошка исправност. Пожељно је да схватимо да иконописац не ствара само у своје име, већ постаје сведок и преносилац већ утврђене истине Цркве. Тако да уметник – иконописац поред практичне вештине визуелне представе тежи и ка дубини духовног разумевања. Јер канон није ограничење, већ визуелни језик Цркве. Свакако процес и тумачење иконографије је вишеслојан и представља есхатолошку стварност, где је Христос у вечној заједници Свете Тројице и где нема поделе прошлости и будућности.
Заиста, постоје даровити уметници којима тешко пада иконописање, и за то постоји више разлога, од оних личних до општих, јер без теолошког знања и разумевања, слика може бити технички добро урађена али неисправна у иконографском и духовном смислу, али онда то и није икона. Онда говоримо о слици која има другу улогу и другачији је категоризујемо.
- На Академији СПЦ за уметности и консервацију одбранили сте мастер рад на тему Свети Иринеј Ћирић, исповедник бачки: Светост кроз мучеништво. Можете ли нам рећи нешто више о самом раду, техници и идеји? Шта је био Ваш задатак приликом осликавања композиције?
Код одабира теме, чест је случај да тема одабере наслов, па тако и у мом случају. Идеја о теми десила се на Литургији, а даље је све текло као склапање коцкица за мозаик.
У договору са ментором проф. Владимиром Карановићем дефинисали смо тему „Свети Иринеј Ћирић, исповедник бачки: Светост кроз мучеништво”.
Из житија Светог владике Иринеја могла сам да сазнам какве су биле друштвено-религиозне прилике у периоду његовог страдања. Био је страдалник безбожничког режима, али је сва страдања подносио достојанственo, мирно. Кулминација његовог страдања свакако је био догађај у Оџацима 1946. године, када је вређан, претучен и нападнут од више безбожника. Свети владика је свој живот посветио спашавању других од страдања, али себе није могао да сачува. Ако детаљније читамо опис страдања светог епископа Иринеја, видимо да се оно може назвати мученичким, у оном смислу у којем се овај термин користио у најранијем хришћанству. Мучеником се некада сматрала особа, сведок вере, који је по цену живота остао веран Христу. Тек од другог века израз мученик се користи за оне који су своју веру посведочили и својом крвљу, а осталим сведоцима Истине приписује се термин исповедник. Због чињенице да владикa Иринеј Ћирић није окончао свој живот у тренутку напада, он поред свог светог имена не носи назив мученик, већ исповедник вере. Када је у питању термин мученик, важно је напоменути и да мученици нису имали презир према овоземаљском животу, већ су били спремни, ако до тога дође, да прихвате насилну смрт. То је зато што су једино у Христу налазили свој идентитет.
Мој задатак је био да живопишем сцену страдања Светог Иринеја исповедника бачког.
Имајући у виду целокупни живот светог владике Иринеја, посебно последње године његовог живота, циљ практичног рада је био да се прикаже сцена његовог страдања. У дотадашњем истраживању нисам пронашла слично иконографско решење страдања светог Иринеја, па је то био додатни изазов. Сцену страдања светог епископа Иринеја радила сам на платну акрилним бојама, димензије 135×128 цм.
У позадини видимо капелу (кућу) коју је владика требало да освешта уочи празника Преображења Господњег. Капела је осликана на основу фотографије и сведочења да се догађај ту догодио. Приказ људи у униформисаном оделу који каменују владику, јасно одражава околности у којима је Свети владика Иринеј живео и радио. Комунистичка уверења тада су била пренета на већину људи, који су, самим тим, прихватили образац понашања. Зато је насликано да у рукама камење једнако држе и униформисана лица (извршиоци власти) и обични грађани, сељаци и жене. Свети владика Иринеј, као централна личност, приказан је веома достојанствено и смирено, у складу са свим хришћанским врлинама и у складу са оним како је провео цео свој живот: док су се око њега дешавала злодела, он је служио Богу и угроженом народу на сваком месту и у свако време. Свети владика приказан је у владичанском одјејанију, не комплетном.
Иако је приказан у тренутку каменовања, он благосиља и држи Јеванђеље, што за мене представља суштину његове жртве – љубав, веру и прихватање Божје воље. У десном горњем углу додала сам благослов Божји који истиче светост као дар благодати, а целокупан рад је заснован на византијској иконографској традицији, где сваки елемент има јасно симболичко значење.
Када год сликам, стварам – важне су ми основне ликовног изражавања, а то је да је сцена композицијски добро распоређена, да композиција има равнотежу и добру динамику која посматрачу даје утисак усклађености делова са целином. Ту равнотежу често постижемо интуитивно, свако по свом дару. Радост је када и посматрач увиди те вредности.
- Колико је важно познавати житије светитеља којег изображавате? Можете ли нам навести неке занимљиве догађаје из живота Светог Иринеја Ћирића који су вам користили приликом израде фреске? Какав је био Свети Иринеј?
О сваком нашем светитељу могли би дуго разговарати и увек остати недоречени, јер то су изабраници Божји и неопходно је говорити и прослављати их.
Када је реч о Светом Иринеју (Ћирићу) који је наш савременик, постоје фотографије, предања и записи. Лако можемо доћи до основних, а и до специфичних података.
Приликом прикупљања документације за мој мастер рад, трудила сам се да прикупим што више података, и да посетим место где се догађај догодио па и да чујем приче мештана чији су преци били очевици ток догађаја. Могла бих дуго да говорим Светом Иринеју, и као малом дечаку, изузетно даровитом, послушном, и о изузетном студенту, а потом монаху, владици и великим делима која је чинио. Оно што краси Светог Иринеја мени је скоро неизрециво… Могу напоменути да је објавио доста чланака у богословским часописима на различите теме. Био је члан комисије за превођење Светог Писма. Посебно су га интересовале старозаветне теме, а особито тема стварања света. Његово учење о Постању може се упоредити са учењем Светог Василија Великог, кога обилно и цитира током својих излагања. Не смемо заборавити у којим околностима је наш владика службовао. Владика Иринеј је живео у можда најтежем историјском периоду, периоду Првог и Другог светског рата. Био је сведок свих мука, страдања и ужаса која са собом носе ратови. Своју делатност започео је након Првог светског рата, када је земљу разрушену, у сваком смислу, требало обновити. Не можемо рећи да је живот епископа Иринеја између два рата био уобичајен, али можемо рећи да је био миран. Од 1941. године ситуација се драстично мења. Други светски рат донео је са собом још већа страдања.
Као прво, Бачка епархија се нашла у саставу друге државе. Све невоље и жалости које рат доноси, нису мимоишле ни ову епархију. Било је потребно хитно организовање помоћи у целој Епархији, а наш владика је то и чинио.
У тако тешким околностима, епископ Иринеј је знао да искористи своје пређашње везе у разним удружењима, те је обезбеђивао месечну помоћ најугроженијима. Ова помоћ састојала се једнако у храни, одећи, обући, лековима, као и у новцу. Није изостала ни лекарска помоћ. Ипак, једна од можда најзначајнијих и најхуманијих ствари, који је овај богоугодни владика учинио, јесте спашавање 2800 деце и преко 180 мајки са бебама. Распоредио их је у чак 55 црквених општина. Петковић наводи веома прецизне податке да је из логора Шарвара у Бачку стигло укупно 16 транспорта, са 2812 деце, 188 одојчади и 184 породиље, као и да је највише деце било смештено у Новом Саду (710), Сомбору (598), Србобрану (112), Суботици (110), Бачкој Паланци (106), Молу (102), Стапару (95), Змајеву (95), Сенти (74), али да их је било у многим другим местима широм Бачке. Деца и жене су били приоритет, али се трудио да се из логора спасу и старији људи. Избављене из логора, народ је примао у своје домове.
На Божић 1942/43, године епископ Иринеј упућује следеће речи својој пастви: ,,Смирености мојој велика је утеха што могу да посведочим да сте познали и примили Христа у свој дом чим је закуцао на врата ваша. Јер што год учинисте благочастивој браћи својој, људима, женама, деци што пострадаше у ратним приликама, оставши без дома својега, њему учинисте. Заиста, сваке је похвале достојно како се такмиче и појединци и црквене општине да помогну ближњима својим; заиста се открива и топлота и лепота срдаца ваших када примате сироче из логора, оснивате, уређујете и помажете болницу за болну дечицу и омладину. Ваша љубав и ваше старање за ближње јавља се као светао зрак и топао луч у тами најстрашнијега рата откада је света и века. Али у тој тами тим јаче сија, и тим топлије греје. He знам о коме да говорим, да ли о појединцима или о црквеним општинама! He знам коме, или којим општинама пре да одам хвалу; да ли пре да похвалим одушевљење и труд великих црквених општина или да истакнем пожртвованост малих. Да ли да се пре дивим оним богатима који не пожалише блага својега и дадоше обилне прилоге, или да с врелим сузама у очима благодарим сиромасима, који поред све своје оскудице, узеше и сами још сиромашније дете да му буду и отац и мајка. „Подај сиромасима, и имаћеш благо на земљу.” Непропадљиво богатство чека богате, који не пожалише трошнога блага земаљскога; а колика је тек награда већ сада сиромашној жени која узе убого дете, када из његових уста чује најдрагоценију реч: мајко“. Тако је наш владика организовао и сам чинио, тако како је Црква увек чинила у кризним и тешким временима.
- Шта бисте поручили уметницима који желе да наставе своје усавршавање у иконопису?
Они који су одабрали да се усавршавају у иконопису, већ су направили одлучујући корак, рекла бих, и на том путу је важно изабрати доброг учитеља који ће знати да усмери. Наравно, потребан је дар да се савладају основе ликовног изражавања кроз практичан рад и духовно узрастање.
- Хвала на угодном разговору. Желим Вам пуно напредка у даљем раду и стварању!
Хвала и Вама на указаној прилици да своје мисли и доживљаје искажем на Вашем порталу! Свако добро од Господа!
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Лекције из иконописа“, који уређује наша стална сарадница иконописац Тијана Стаменовић, а има за циљ да упозна читалачку публику са основама иконописа и теологиом иконе.
