У тексту се анализира народна српска легендарна прича о Светом Сави као градитељу прозора. Објашњена је кроз улогу светитеља као културног хероја и мојсијевског посредника између Бога и људи. Светлост која треба да уђе у куће кроз прозоре представља светлост хришћанске вере и прозорљивости, која ће доћи уз молитву и благослов, што је насупрот фигуративних слика волова као сигнума паганства којима се безуспешно уносила светлост у домове. Датом легендарном причом илустрован је тренутак преласка у хришћанство, иако се то, историјски гледано, није десило за време Светог Саве. Међутим, српски светитељ и просветитељ овим чином активира свето време и постаје симбол свеколиког постојања српског народа као хришћанског и у прошлости и у будућности.
Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. Идући по свијету наиђе на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу. Он их запита: „Шта радите то браћо?”- „Ево начинисмо има три дана кућу, па никако се у собама не види”.-„Три дана са ова четири вола уносимо свјетлост, па свеједнако. До пред врата се види, а кад у кућу мрак”. Свети Сава се помоли Богу те им рече: „Е, људи божји, треба начинити прозоре, – ево овако.” Па им онда начини прозоре, а они му се много захвале.
Позната легендарна прича о Светом Сави као градитељу прозора изискује да се лик Светог Саве објасни у оквирима самог процеса христијанизације, дакле, уписивања српске културе у хришћански културни и цивилизацијски код. Пишући о легендарним причама, Нада Милошевић Ђорђевић констатовала је да оне спадају у „врсту фантастичне приповедне прозе, само што се та фантастика објективизује углавном у оквиру хришћанске концепције света. Она се бави подручјем човекових односа са вишом силом и, тежећи занимљивости, илуструје етичко-религиозне норме”. Такође, легендарна прича се граничи са жанром предања, с обзиром на тенденцију „разјашњавања на крају приче, која је често експлицитна, приближава легендарну причу предању”. Легенда о Светом Сави као градитељу прозора функционише и као етиолошко предање, будући да „тумачи порекло и настанак” у овом случају прозора. С обзиром на то да се базира на објашњавање „постања гдјекојих ствари”, само време легендарне приче је смештено у неодређену прошлост („једном”), која се може именовати као in illo tempore (некада давно, у почетку, повратак у митско или свето време).
На примеру дате приче Свети Сава добија карактеристике културног хероја попут Прометеја који дарива ватру, али и просветитеља и учитеља у практичном смислу и најпосле – духовном аспекту. Он преводи српски народ из дивљег у питомо, културу и цивилизацију илити, како би рекао Клод Леви-Строс, из „пресног у печено”. Индикативна је прва слика коју затиче светитељ, а то су безуспешни покушаји да се у кућу унесе светлост посредством четири вола. На тај начин реактивирана су паганска веровања и њихова нефункционалност у оквирима наступајуће христијанизације. У митовима различитих народа света, бик (во) и крава сматрали су се светим животињама и зооморфним манифестацијама божанстава, попут Зевса, Јупитера, кравооке Хере или, примера ради, египатске богиње Хатор. Рогови бикова и крава имагинативно су подсећали на светлост месеца, а између њих се налазио сунчев диск, па су се тако сматрали оличењем свеколике небеске светлости. Отуда се може објаснити поступак људи да кроз свете животиње њихове старе вере (налик на идола „златног телета” из Старог завета) унесу и буквалну и божанску светлост у кућу.
Свети Сава се нашао у улози Мојсија, који треба народ да „преведе” из старе вере у хришћанство и он то чини ненаметљиво. Најпре, волови у српској легендарној причи нису од злата, већ су стварне животиње, па се не могу схватити као идоли, нити је реактивирана активна слика њиховог рушења. Свети Сава је молитвом и Божјом вољом научио народ да прави прозоре, што је условило и благословеност сваког вида рада и градње (што се сачувало и у говору – нек је с Божјим благословом и молитвом). Метафора прозора постаје портал за прелазак из паганства у хришћанство, што је илустровано имплицитном симболиком светлости и духовности, али су прозори и оличење самог хришћанства, цивилизацијске припадности и, најпосле, саме прозорљивости, па тако и трајања у будућности. Прозори које је људима начинио Свети Сава стога су подвиг вере у Бога и просвећивања, а истовремено се кроз њега огледа слика божанског стварања и објашњавања свих ствари и појава на свету.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.