ПИШЕ: Свјетлана Самарџија
На сједници Скупштине Града Српско Сарајево 3. децембра 1998. године донета је одлука о избору Крсне славе Града Сарајева. За заштитника је изабран Свети свештеномученик Петар Зимоњић, а дан славе препуштен је на одлуку Српској Православној Цркви, тј. Патријаршији. Свети Синод Српске Православне Цркве је те године прогласио Петра Зимоњића за свештеномученика и одредио за дан његовог празновања, 17. септембар. Митрополит Петар Зимоњић, омиљени Владика сарајевских Срба, био је и остао наш заступник пред Богом, а Његова биографија личи биографијама већине сарајевских Срба који су крајем 20. вијека напустили своја вијековна огњишта, она иста, која су градили, стварали и његовали.
Већ је његов говор на хиротонији за владику захумског показао његов карактер и борбеност, као и очеве гене. Пред Саборном црквом у Мостару, гдје се процјењује да је било око 5 000 вјерника, а штампа свједочи о величанственом сабрању којем су присуствовали сви епископи Босне који су тада били под црквеном јурисдикцијом васељенског патријарха, тј. Цариградске патријаршије. Хиротонији је присуствовао и Петров отац, Богдан који тада има 91 годину. Он тада изриче бесједу у којој, поред осталог, каже:
„А шта да речем теби, роде мој мили, из кога сам поникао и ком толико дугујем, а с вама бих се најрадије више забавио и дуже поразговорио, имао бих вас зашто и покудити и похвалити, али хвалити вас нећу, јер се бојим, да ћу увриједити ваш понос таквим разговором мојим, а нећу вас ни кудити, јер се онда сам немам чиме похвалити. Радуј се, што сам дошао међу вас, јер и ако је земља ова сиромашна, богата је љубав ваша, а срце ваше од неба је пространије, и народ наш доказао је, да о хљебу самом не живи човјек. Знам ја, да ви кипите жарким родољубљем, а ви сте и лијепим српским језиком проговорили и свијету своју племениту и побожну душу открили и казали, како мислите и осјећате, те вас је цијело племе наше завољело. Мени се чини, да сте ви неку славу завољели, а та слава није лична ваша, него народа и цркве, дакле слава Божја, јер је вјера ваша православна на далеко чувена, као што је и љубав ваша према цркви православној, према школи и просвјети народној, према свему што је побожно, племенито, лијепо и узорито сваком позната. Па ако је истина, да сте тако у души расположени, онда ћемо се лако разумјети, јер сам и ја истом вјером просвјећен, истом надом проникнут и исте ме мисли загријавају. Ја вас поздрављам, браћо моја, при овом првом састанку нашем са речима: ‘Мир вам’; мир Божји, који ум људски превазилази, нека влада у кућама, и породицама вашим, мир нека влада и међу вама свима у читавом питомом крају овом, мир нека влада у цркви нашој, која се као добра мати толико брине за нас, и која се радује заједно с нама, ако напредујемо, и плаче заједно с нама, ако назадујемо. Да, цркву су и добри и спомена достојни претци наши највише вољели, у њој су у најтежим часовима живота свога уточиште тражили и ту се вјером и надом у Бога и у бољу будућност рода свога напајали, и ми смо се, хвала Богу, до данас одржали.”
До данас се не зна гдје је гроб највољенијег митрополита сарајевских Срба, али Његово благо лице сваког 17. септембра подсјети Источно Сарајево на старадални пут, исправни пут и на то да су заувијек добили свог заступника пред Богом. Подсјети нас Петрова биографија на обнову Рељевске богословије, изградњу храма у Пофалићима, процват богослужбеног живота, пуноћу православља у Сарајеву, али и на распеће и жртву сарајевских Срба.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија
