Прислов књизи Драгана Симеуновића, Граница и идентитет / Border and Identity, Прометеј, Нови Сад, Центар за културне интеграције Нови Сад, 2025.
Насупрот дисциплинарној расутости научних принципа који намећу разумевање одређених феномена што не происходе из трудне Душе Љубави (чија се Идеја увек рађа у непоновљивој Лепоти), стоји умешност сазревања достојности добре воље у изражају философског бића, једног и јединственог, које настаје у телима, док рађа и у себе натраг прима мноштво задивљујућих светова.
Независно од онога што нам искуство Агоре допушта и одсликава као реалан одраз испољеног штаства, исконске силе природе, које су родна тела – најситнија, неразорива, невидљива и вечно постојећа семена свих ствари, постављена у разнолике поретке – испредају системе апстракција (по себи, безболне), уз дубоку оданост труду да им наслеђе, сагласно најбољој традицији метафизике, остане неогрешено ни о један ергон логике (Не даје „умност по себиˮ или сазнање, мишљење, појам по себи – ослонац, утемељење Богу, него Бог вечној умности: истинитом сазнању, мишљењу, појму / Г. В. Ф. Хегел). Када највишу сврху одређује као вечно истинољубиву мисао о самој мисли (мисао Бога о себи самом као савршеном бићу), Аристотел, управо у једином Богу, утемељује неодељиву квинтесенцију (логику–онтологију–теологију) – изједначава вечно истинито мишљење о самом мишљењу са савршеним духовним бићем или савршено духовно биће са вечно истинитим мишљењем о самом мишљењу.
Нијансе људских карактера и етоса, чија усавршеност и окретност у себи врхуни оплођавајућу моћ преплитања апстрактних појмова у свету човека осетљивог нарочито за питања о опредељењу и знатности његова бивања, имају расуђивање за претходницу, те, као такве, постају достојне разјашњења само уколико су у вези са узвишеним исходиштима човекових тежњи, или пак ако могу да допринесу одсуству поверених му, земних боли, као моћ да, у пустоши неслободног света, Дух у поседу бола ипак опстане међу координатама једног смисла. Обузет благородном чежњом да, са смислом човекова живљења, укрсти суверен поглед с највишег плана, Драган Симеуновић, као изузетно узоран мислилац раскошних интелектуалних видика (чије су хуманистичке Идеје особите провенијенције), својим тумачењем (домишљатим, утанчаним, непресушним, изванредно дарежљивим) смерно прилази космичкој загонетки онтолошког разјашњења, док подноси терет граничних спознаја у средини пролазној, крхкој и привременој, тако ускрсавајући живот нимало засићене (с)мисаоности, узгред обеснаживши низ успелих неоспорности и нових истина (максима и рефлексија), које ће се, међу нама, још задуго и сасвим радо памтити. Чак и више од тога, он савешћу зачиње сваку стопу свог сазнајног пута, досегнутог тако људским интелектом Љубави саме и себи довољне да би владала природом, а уз коју се Ништа(вило) неће појавити на обалама божанске светлости, јер благообразна Љубав не ствара биће ExNihilo (NihilFit):Из тајанственог брака материје са Духом родио се човек. Бесконачност и с једне и с друге стране. Зато човек личи на страшан сан, бесконачан сан који материја сања у наручју Духа. И као сваки сан –реалност му је показна, а не логички доказна. Нема граница човек. Границе тела његовог граниче се материјом; а границе материје –чиме се граниче? Човек осећа себе човеком, а не зна суштину себе; човек преживљава себе као реалност, а не зна суштину преживљаване реалности. – Не знамо човека. Гледан из тела – Дух изгледа подсмех телу; гледано из Духа –тело изгледа пркос Духу (Отац Јустин Поповић).
Идеју виђења света кроз прозирну Тајну дијалога Тело–Душа (космоса), Платон је довео до најпотпунијег изражаја у свом „Тимају”, дајући предност (што су његови тумачи, понајпре, сматрали грешком, а не посебно скривеном функцијом у поменутом спису) говору о Телу космоса спрам говора о Души космоса, премда је јасно да „Бог није саздао Душу као млађу” од Тела света. Теза о примату Душе аподиктичка је нијанса потребе да се, сходно устројству субординације, истакне статус надређености Душе према Телу, док су и Тело и Душа (уједињени) подређени Уму (умним начелима идеалног космичког организма), односно –Делу, по претечи своје органске природе, једном од најлепших и најбољих. О тој Светој ствари Света тишина промишља. Тако и Драган Симеуновић, својим „Феноменом граница”, изналази најпоузданије оправдање за метаконтекст разноврсног и разноликог живота, насупрот неплодном талогу космичке животодавне мешавине, притом не поричући тајанствену хармонију Тела и Душе (границе). У том смислу, свакако ваља усвојити и платоновско промишљање о граници као прихватитељки и неговатељици свега што се рађа, док разара (без)граничне облике који незнањем бивају именовани. Моћан и радознао, проналазач тих путева (који живи за Лепоту Духа), док пориче оазу мита, разумева да, без дијалога Видљивог и Невидљивог, нашем свету недостаје посебно очекивање и старање (дијада: метафизика лица – лице у запису) – граница захтева, граница тражи своје: Управо измешаност, спајање и делимично преливање на додиру два двојства чине границу двојстава границом (…) У нашем субјективном доживљају заједништва и оцене важности сродности и разлика које га одређују, може се ићи тако далеко да се створе и визије таквог заједништва, чије су границе, заправо, крајњи домети наше субјективности и нашег увида у живот и свет. ОтудаШопенхауер, с правом, назначава границе наших визија као границе које сматрамо границама света (Симеуновић2025: опсег навода).
Утискујући у (с)твари бесмртне спознаје жиг, као учтиву предност за част сазнања у настајању, сталожена наука Драгана Симеуновића прибегава нежној нагодби да нам допусти да се свијемо њојзи у крило, не би ли нас ставила под своју заштиту од људских недаћа и нелагодних раздора судбине, и то за милост утехе поводом свеплутајућих зала. Готово неограничено пуномоћје, спремно са прста Божјег по склоностима умења које му се усхте да ту уреже, оно бива признато као постојан ослонац есхатолошкој приповести поузданог сведока, чија је непрегледна семиоза у генеалошкој свези са светом емпиријске стварности, који, сам по себи, није емпиријска, већ метафизичка стварност, произишла из, дивљења достојне, позиције аутора, као разборит поступак контемплацијског пристајања, обдарен метафизичком чежњом ка сједињењу са Логосом препознатим у таквом збору, што ће гранично прибежиште света збиља моћи смело да призна за своје. Гномски исечак тог сазнања ваља нам узети у обзир, пацифизам његовог сведочењаи искуства. У њему обитава крајња висина људске природе, као нијанса тежње ка изналажењу ревности што се посвећеном истраживачу, али и брижном читаоцу разоткрива по први пут, у свепрожимању (не и у сучељавању) домашаја, растава и обухвата својих потенцијалних значења.Овај ванредно осмишљен гест семантике, покаткад мимикријски притајен у префињеним слојевима научног текста, у сагласју је са феноменолошким одређењем политичке, безбедносне и културне метафикације пресудног детаља, својеврстан је акт укрепљења, али не и проглашење смрти његових присталица, алхемијски је дискурс (када се, исповедајући се о хијазмима многих ствари, дискутује, наиме, о једној), у овом случају, о феномену што, сфуматично, надилази путене законе земље, те, као универзалистички елемент, бива претпостављен осебујном запису који, као есенцију, смешта у границу потку читану кроз психоаналитичке обрисе Имагинарног, Симболичког и Реалног, као и концепт предочених им жеља, насупрот парадигми слагања варке на варку у контексту шилеровске поделе на оно што јесте блиско природи, али и природу тражи (у датом нам случају – граничну). Промишљајући о утиску на ком је засновано гануће у границама Видљивог и Невидљивог, Драган Симеуновић бива и сентименталан, док, потомством Речи, настоји да очува најдубље и најскривеније тајне бесмртне Идеје, као предуслов опстанка у злој матици света, која чини да закони живота протежу своју моћ и у царство маште, и да од њих нема ни бежања ни спаса.
Медитативни запис Драгана Симеуновића рођен је за велико и надахнуто осећање, стриктни је означитељ двојства супротно усмерених граничних подузимања, сједињених преимућством згуснутог поретка који нужно и неминовно носи на себи печат свог цивилизацијског порекла – неизбежних успона и пада, напада и одбране.
Драган Симеуновић сведочи о удвајању постојећих граничних идентитета у светлу логике могућих светова, као и о нахођењу да се, по сваку цену, пребегне из разграниченог живота у слободу постојања, која нас непрестано зове и насушном снагом силно привлачи, док, с друге стране, ореолом властитих настојања, он очитује важност Љубави за животом (па и нагонске), уз стално стремљење да се овде постоји и истраје довека. То су две, тек наизглед, непомирљиве и противречне ствари, чиме нас је аутор нагнао на помисао да блиска му Изузетност, измењена до границе препознавања пријемчивог смисла, инкорпорира у себе теорију рецепције која допушта зауман херменеутички уплив у магму заносног научног текста, те ту имамо сусрет са посве одуховљеним научним бићем које је, према својој онтолошкој особености, природа сама, а чији ванредни одговори не добијају само форму могућег света или пак идентитета у њему, непосусталих у следу интимног неговања усклађених философских теорија, што у себи садрже горепоменуте елементе успона и пада, напада и одбране, већ поима феномен границе који предмет ограничења управо собом доноси, који чили пред налетом истине да се хтонска моћ такозваних Закона земље (потпуно чиста, сребрнкаста, мекана), покаткад, тешко може надиграти мекопутом снагом Духа.
Изабраним корпусом приступног темата, као интегративним елементом за анализу мотиваопстанка савременог човека у савременом свету, уз суверено владање философским опитом предоченог, наш верујући научник, најзад, суделује у Екоовој тези о бескрајним тумачењима многодимензионалности одређеног феномена, али и о његовој вечитој актуелности, дочим конкретну стварност супротставља безименој суштини. Стога, Драган Симеуновић овде није само научник, већ је и творац научног дела. Ревносно узев, ова величанствена веза, заснована још у великој Теорији Лепог, изражена од Платона наовамо појмом калокагатија (посебно наглашеним у Кантовој естетици појма), белег је Љубави, насупрот негативном Апсолуту, што готово увек рађа донекле оправдан демонски смисао. Тај смисао неретко ишчитавамо као више болан, но радостан, спрам чега се, хтењем узимања у обзир целисходног етичког и естетског искуства, не оспорава и Кјеркегоров утицај на мисао нашег аутора.
Егзистенцијална дубина немира у мноштву неприступачне Лепоте, рађа у човеку најтамнију страну те Лепоте (Душу свесну боли) – кјеркегоровску амбиваленту у ареалу егзистенцијалне суштине, као признање да је сваки прелаз од егзистенције према Апсолуту патња и бол, јер, слично разарању семеништа изворне природе, и човек се ближи обостраном посредовању, у следу призива прафеномена етичког понашања, по себи, крајње смисленог преображаја безобалног океана Лепоте у недогледно савршенство границе. На путу ка том савршенству, материјални облици се смањују и уситњавају. Конкретну стварност границе замењује њен значењски систем, као скуп последњих, најситнијих обликанедренематеријалностикоја капитализује холографисана сновиђења у подручју апстракције, што оправдава и Ворингерова пролегомена апстракције уосећања (трансценденције и имагинације).
Будући да се граница успоставља између различитости, она никад није само крај, већ је увек и почетак, тачније, она је крај својег и почетак туђег света (…) Различитост се пренаглашава зато да би граница имала смисла, односно, да би се подстакла брига за себе и чежња за туђим (…) Осуђена на трајну напетост и неизвесност, граница увек ствара неку посебну културу и живљења и умирања (…) Граница подразумева разапетост тла и Времена, живота и смрти, мира и немира, сталне као стално могуће ванредности (…) Граница је не само услов стварне, већ и замишљене слободе (Симеуновић 2025: опсег навода). Тако долазимо до спознаје да је гранична култура – жртвена култура: Култура границе уједно је и специфична култура живота и специфична култура смрти (…) Разапињање на Крст изазива смрт, услед саме разапетости (Симеуновић 2025: опсег навода). Покаткад је ризичан призор. Један, помало загонетан став да, ако се демонима онемогући да се населе у стени, шуми, планини и реци, онда они користе човека као много опасније пребивалиште (К. Г. Јунг), сведочи да су земаљске појаве ограничене и несавршене, а уколико је истина о тим појавама непотпуна, онда је то само изазов за људску храброст, величину и мудрост, да нашу људску несавршену истину исправљамо и приближавамо пуноти коначне Истине. Поетика мере засобом оставља изнимност духовног завештања да је Вечно у Љубави то што се обе индивидуалности рађају једна за другу тек у том тренутку:померајући циљ жеље, а превазилазећи, посредством рефлексије, непосредност о остварењу непосредности на нов начин – у заједништву; реч је о непосредности Љубављу управо рођених двојстава, чије се границе стапају у недељиво Једно – као суплетивна замена, до извесне мере, са неким општим двојством које обитава у Апсолуту недељиве Љубави.
Стандарди којима меримо властиту вредност сежу из односа које интернализујемо у детињству (Ј. Јакоби), а то је култура у којој култу сунца и теласве више служи све већи број људи (И. Андрић). У таквој култури опстају само оне границе које успеју у немогућем: да своју дубину, непосусталу пред животом, одрже и сачувају неозлеђеном кроз Време. Етички прихватљиво сведочанство, почивше на разборитој самосвести читавог низа деликатних својстава, са намером да дисквалификује ту важност, држи до огледног часа (само)критике,пренебрегавајући откривање дела под његовим сопственим условима. Стога ми и сведочимо само оном што наше категорије посматрања допуштају да видимо: пошто посматрамо на овај начин, наше првобитно виђење потврђује се сваком појединошћу што, као доказ, кореном вида, сноси Човек од Дела, управо онај који, у великој класичној традицији мира, жели да остане упамћен као Човек (пацифиста).
Будући да је свет разноврсност и разноликост, па и у врсти и мери потоњих грехова, наум да се, надметањем Врлина, све вољено презре, колебљив је ван ових граница, но ипак може изнаћи своје право у даљем учину: Свуда је смрт – сјајно се за то постарао Бог. Нема тог који човеку не може одузети живот, али смрт не може нико – на хиљаде се стаза отвара ка њој (Сенека Млађи). И одиста, све је у том најдраговољнијем пристану да човек похита у сусрет својој граници или да је сачека, вазда као надану или ненадану ниттакнуте пређе живота. Блистâј у начелу живота, као и начело смрћу условљеног живота, ближња су стаништавише постојаности смисла о исходишној тачки сопственог удеса – понеко је и своју границу (знатно) надживео, јер много је тога променио дан и сам Времена проток, / набоље (Вергилије).
У зору XXI века, почасно место свих нашихстарања и надања, подлеже слому свесног става, што не смемо занемарити: То је увек смак света у малом, када се све поново враћа у почетни хаос (К. Г. Јунг), кад се свет и људи виде у једностраном, изузетном осветљењу да се живи живот условљен аманетом функције мишљења, суђења и здраворазумског проницања (спорог одлучивања, промишљеног, хладног и објективног), а занемарује интуиција, чувствителнапознаност, прожимајуће дознавање, сневање и имагинирање, изолацијом граничног прелаза Анимус–Анима, која превласт Несвесног доживљава као немир сладак и опасан (сладак и топао), те између човека и самог живота повлачи граничну пројекцију, премда би тек препознавање да нисмо радили са енергијом изван нас, већ са квалитетом у оквиру нас (К. Г. Јунг), што је животна могућност да се, најзад, избавимо из тог зачауреног света изанђале јаве, одистински оживело и проходило пут ка осећају надилажења властитих граница унутар бића, и то тек у тренутку када избијају сеновита осећања и позивају на освешћивање свега онога што је било занемарено и игнорисано, онда када истрошени стилови Личности губе чар, док свом снагом искрсавају неразвијене особине или скривене снове. Када нас Сенка примора да се суочимо са непроживљеним животом и ограничењимаизборакоји су из њега проистекли, Его нам је пољуљан, а осећај идентитета разбијен (Звајг–Волф), биће нам се богати, утростручава и шири, те постаје брижно ради властите бриге да себи вратинепроживљен живот, да све оно што представља пространу област његова срца сриче језиком архетипа: Персона је само маска колективне психе – протекторат пред чулним лицем света, апсолутно убиство са предумишљајем о смрти која значи релативну кривицу (играна улога, компромис о томе како појединац у друштву изгледа), док су Љубав и моћ –Сенка једно другом, у последњи чин Сенке прогнани. Граница спознаје тиме бива раскринкана. Романса са Сенком Души чини да свом Телу песничи, да буде саосећајнија и нежнија, судећи јој тамо где Љубав пориче вољу за моћ (где моћи није допуштено првенство усуда). Душа (границе) Сенка је Телу (границе) – Једно је Сенка Другог. Свако ко стоји на становишту Ероса, његова компензаторна супротност је вољна моћ. С друге стране, ко, међутим, наглашава моћ, његова компензација је Ерос, што представља и вишу духовну замену за само природну, такорећи, ’телесну’ везу за родитеље (К. Г. Јунг), која је кружна, баш како и одговара универзалној представи природног симбола средишта, целовитости, устројства унутрашњег склада, односно, архетипа Јаства (најфундаменталнијег творцацеловитости психичког поретка), насупрот одоцнелостикризе у свесном пољу индивидуалног и колективног делања.
Драган Симеуновић нас, у складу са поменутим, ненаметљиво упозорава и да је смрт већ сама одлука да се одустане од Љубави, у животу границе реализујући гротескно искривљену фаустовску погодбу: развити опору, болну и јетку самосталност, утом поричућисродна осећања зависности и немоћи, као и луцидну халуцинацију разиграног завођења. Пошто преко телесних симптома, граничним Сенкама бива додељена лудичка супстанција, јер оне неумитно упућују на своје физичке корелате, ту се, такође, као Дух и дах живота, поричу прорицања међу постулатима граничног деловања, у којима, услед одсуства принципа Raciolegis, долази докршења права људскости.
Суштина смисла границе, стога, не почива само у њеном значењу, већ и у начину на који се оно обликује. Уосталом, к условном разликовању ових двају области, дозванје шири контекст унутар којег оне настају, развијају се и бивају процењене (али не и прецењене) као доминанте репрезентације у сфери мишљења, за разлику од живота који белодани иронијску позицију неисказивања идеје другачије него довођењем у питање туђег мишљења, претпостављеног форми огледног дела.
Оно што Драган Симеуновић јасно дефинише као основну оријентацију философије границе (читајте, незаведеност шармом партикуларног ентитета у захтеву за Вечним) одликује велику науку, утолико пре што је сам захтев да се истина концепта разјасни и са феноменолошким, у непосредној близини оног начина општења које служи на част пресудним научним делима, пробијајући се до универзалних значења, увек кроз појединачност промишљања ретко сусреле и најбоље доступне философске позиције о граничном менталитету, јер у мрачним временима добро виде светли људи (Е. М. Ремарк). Његова мисао о граници увек је у вези са теоријама наратива, па је тако већ и њено (све)присуство, чак и када не значи тек предвиђену фигуру говора, индикативно за природу контекста у коме се овај грандиозан феномен јавља, према својим корпускулама, не увек сасвим блистав и засењујући.
Промишљајући о граници, као квалитативном прелазу сабијеног Времена у заметку узвишене философије живота, који је, у својој прворођеној структури, увек граница пред Неким/ Нечим, Драган Симеуновић, веома смело, чак сартровским опкорачењем, сведочи феноменолошкој онтологији Бића и ништавила у конституисању граничног идентитета – Други ми није открио само оно што сам био: он ме је конституисао у нов тип бивствовања (…) Ово биће није било потенцијално у мени пре појављивања Другог (…) Али ово ново биће, које се појављује за Другог, не пребива у Другом – ја сам за њега одговоран (…) Самим појављивањем Другог, стављен сам у позицију да судим о себи самом као о једном предмету, јер се појављујем Другом као предмет (…) Прави стид није осећање да сам овај или онај предмет (који заслужује осуду), већ, уопште, осећање да сам један предмет, то јест да се препознајем у том деградираном, зависном и фиксираном бићу, које сам за Другог.
Отуда и дубока приврженост наднаравном ауторитету нашег врсног аутора, чије је научно прегнуће величанствен духовни apeiron, јер узорним есенцијалним одабиром не дозвољава ритуални или тек провизорни усек ни естетскогнити етичког греха, већ дуговечну правду у светлу Истине и значајно усвојену јој накнаду за све неправилности по пресуди кривог времена, доима се, innuce, и као доброделатна угодност или пак задивљујући културолошки мах да се, кроз захтевне енграме религиозне, философске и политичке изврсности (у вечитом сразу), природни и етички поредак, најзад, цивилизацијски поистовете, што је у идејној сагласности херменеутици права на слободу, признатој за најистакнутију онтолошку светковинунационалног бића које по земљи иде, а по вјетру путује, као комета што снује по зраку (П. П. Његош).
У својој књизи„Феномен граница”, Драган Симеуновић добро уочава да је наша потреба за простором неумитно последична и вишезначно интересантна, те да се човек, не само као биће страха, већ, уједно, и као биће моћи, радо простире, јер величину добра доводи у везу са величином простора који поседује или користи, што је манифест његове слободе, услед чега, вођен исцрпним циљем да прецизно одреди простор своје сигурности и потпуне слободе, он настоји да се простре не само докле сежу његови интереси и потребе, већ докле се простире његова глад за слободом и сигурношћу, па тако, предочава аутор, долазимо до спознаје да граница није само услов стварне, него и замишљене слободе; безазорно, научни образац suigeneris, чијим истанчаним мисаоним захтевом лучоноша-епигон учтиво остварује своју врлинску намеру да нипошто незнатну празнину у домашају слободе људског бића измири са коначним јој смислом, притом не запостављајући постулате гносеолошке јој основаности, али и дозвољену јој неосетност да неретко, премда не и безазлено, нарушава спонтаност човекове природе у просторима несагледиве јој неодређености.Будући да анамнеза слободе отпочиње од тезе индивидуалног човека, антологијски credo ове констатације могуће је поистоветити са романтичарским полетом у микрокосмосу Његошевог патриотског бића: Човјек је трунак којега ток Времена једном проз зраку непостижним намјеренијем пронесе (…) Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезобажен. Само наизглед удаљен запитаношћу земаљског времена и Шекспиров Хамлет усрдно кличе: О, Боже, ја бих могао бити затворен у ораховој љусци и држати да сам краљ бескрајног простора – кад не би било ружних снова, док вековима раније, у свом енциклопедијском приручнику, Naturalishistoria, Плиније Старији истоврсно записује: InnuceinclusamIliademHomericarmeninmembranascriptumtraditCicero(Цицерон преноси Хомерову „Илијаду”, песму списану на пергаменту, затворену у орах). Наиме, бит ораха отеловљена да поприма innuce и разоткрива innuce, од плодног је заметка у сопственој опни – оно је трајно и знамено што се, као извесно, дâ наслутити или чак по чему се може расветлити наговештај ка наступајућем развитку аутономне доктрине која, у начелу, не обесмишљава прототипске каноне тек спорадичних склоности и својевољних предубеђења, тј. суштинско одређење апсолутне слободе. Дакле, постојаност еклисиолошке максиме, примерног етичког и верско-политичког концепта у сазиву појединца из језгра просвећене нације, уместо урушених предачких правила, упућује на поузданост упоришних прелаза, услед доброделатних одабира, што баштини истрајност воље за слободу и ваљана постигнућа њеног опстанка с оне стране граница; Damihi, ubiconsistam, etterrammovebo(Дај ми упориште [гдје да станем] и покренућу Небо и земљу, према: Архимед).
Драган Симеуновић значајно указује да је центар увек симбол моћи, а да периферија то није никад. На граници је, надаље бележи аутор, само одговорност, па њена моћ заштите одсликава моћ заједнице онога што је чини. Тако је све што је намењено граничењу отуда и специфичан и увек тврђи део од онога чему је граница, било да је реч о кори јабуке или о оштрици мача. Одбраном дистинкције индивидуалитета и тоталитета, слобода у таквом сазиву наговештава границе које су неизбежне по опстанак човека; догматизам се појављује као ништитељ и најоригиналније трагедије и најизворнијег смеха, док воља ума и судбина обитавају у једном скарадном кључу: Земаљски шар који, иако настао од прашине и црна хаоса, пружа човеку, мада већ у плот обученом, прилику да се диви Сунцу, али и својој дивној сапутници, те да благодари Небу за милости (В. Јеротић).
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.