ПИШЕ: Протопрезвитер Александар Јевтић
Када се данас говори о депресији у широј јавности се стиче утисак да је реч о познатом феномену. Томе у прилог иде чињеница о пандемијским размерама заступљености депресије широм света. Нису поштеђене економски неразвијене нити развијене земље, мушкарци ни жене, млади ни стари. Прогресија је неумољива и забривањајућа. Иако постоје помаци у развоју свести о овоме здравственом проблему, чему доприносе и медији, то све није довољно да би појединац могао да препозна стање депресије код себе, али и код ближњих. Тачније, већина популације сматра да је неко депресиван онога тренутка када је већ у великој мери ограничених социјалних способности, као и видно и трајно нарушеног расположења. То је медицинским речником униполарни депресивни поремећај који може бити узрокован спољашњим факторима (егзогена или реактивна депресија) или унутрашњим органским поремећајима (ендогена депресија). Веома мали број људи зна да се на време постави према овој подмуклој болести, која се као отровни невидљиви гас кроз кључаоницу увлачи у просторије и региструје тек када је можда касно. Скретање пажње на животне садржаје који подстичу креативност и појачавају искуство радости је неопходно. Добродошла је и помоћ посвећеног духовника, психолога, психотерапеута, али и психијатра у неким ситуацијама.
Посебан проблем око дијагностиковања и лечења депресије представља постојање различитих видова ове болести. Један од све чешћих облика поремећаја је тзв. биполарни или манични поремећај (BD – Bipolar Disorder). Ово психолошко стање одликује кретање појединца између уобичајеног депресивног (не)расположења и маничних епизода у којима се јављају различите искуствене заблуде (Dictionary of Medical Terms, London, 1987, 43). Узроци су повремено засновани на биолошком поремећају лучења одређених хормона. Ипак, често се дешава да границе између униполарног и биполарног поремећаја нису јасне, па се у науци све више примећују случајеви да су пацијенти дуго лечени од униполарног, а да болују од биполарног поремећаја (детаљније: Robert M. Hirschfeld, „Differential diagnosis of bipolar disorder and major depressive disorder“). Све чешће се говори и о комбинацији два наведена поремећаја. Опис човека који пати од биполарног поремећаја би могао да се означи као осцилација између осећања безвољности и хиперактивности, нагле промене расположења, незадовољство свакодневним животним садржајима (људима, местом боравка, радним окружењем), потреба за преамбициозним друштвеним доказивањем која се меша са осећањем бесмисла свега. Многи јунаци књижевних дела су описани на такав начин да одговарају овом профилу, што сведочи да су поједини писци вероватно имали искуство овог здравственог проблема. Својом кративношћу они су се истовремено лечили, о чему је убедљиво писао Филотеј Фарос: „Писац и уметник не пружају одговоре, већ стварају проживљавајући нешто што покушава унутар њих да проради, да трага, да пронађе и да се преда“ (Природа ероса, Призрен, 15).
У црквеној литератури, чест синоним за депресију је униније. С обзиром да је стање депресије вишезначно, тешко је говорити о потпуној истоветности депресије са црквеним искуством унинија. Грчки израз ακηδία је преведен на црквенословенски као униније, а у српском језику се преводи и као очајање или чамотиња. Светоотачко искуство га дефинише као сложену страст, која душу обузима у потпуности и чини је немоћном, тако да после ње често нема других видова духовне борбе, већ наступа потпуни пораз. Као резултат обузетости страшћу унинија, по Светом Јовану Касијану, јављају се два наизглед противуречна вида проблема: један баца у постељу, а други изгони ван келије (видети: Преподобни Јован Касијан Римљанин, „Преглед духовне борбе“). Други вид, обележен непостојаношћу и жељом за сталним промена, веома наликује биполарном депресивном поремћају.
Свети Јован Касијан као основне карактеристике унинија издваја осећај одвратности монаха према месту и келији у којој борави, презир братије са којом живи у манастиру или која су у близини, роптање према послушању које по благослову обавља. Свети Јован Лествичник примећује да се овај облик унинија јавља од гордости и високог мишљења о себи (видети: Преподобни Јован Лествичник, „О подвижништву“). Свети Нил Синајски описује потребе монаха отшелника да често мења место боравка, како би испунио своју жељу да на бољи начин оствари своје квалитете и помогне потребитима (видети: Преподобни Нил Синајски, „Аскетске поуке“). Ово у великој мери подсећа на незадовољство савременог човека, тешкоће да се устали на једној позицији и на њој оствари свој максимум. Површност и болесна амбициозност савременог човека, као да се разоткрива у светоотачким списима старим десетине векова.
Као следбеник древне монашке традиције, Свети Амвросије Оптински је у 19. веку писао о сопственом искуству које је у време световног живота имао. Наиме, приликом провода у високом друштву доживљавао је жељу да доминира и да се доказује, док би по повратку у самоћу собе осећао испразност свих друштвених успеха и жељу да не живи. Слично искуство исповеда и један од најпрестижнијих савремених ди-џејева који говори о екстатичним доживљајима среће у тренуцима када атмосфера у дискотеткама прелази у стање транса, као и о болном осећају празнине који има када се након тога врати у стан. Изгледа да би у наше време Свети Оци имали много тога да нам кажу о биполарном поремећају, уколико бисмо желели да им се посветимо читајући њихове лековите списе, као и молитвено их призивајући за своје заступнике пред Господом.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
