Човек је биће које спаја два вида Божије творевине – видљиве и невидљиве. Видљива творевина обухвата материјалну стварност која је доступна експерименталној провери путем чула и различитих модерних уређаја и технологија. Невидљива стварност обухвата постојање душе која је тешко одредива. Као такав, човек представља место сједињења свих аспеката постојања. Ово је доказ његове величанствености као бића, али и извор многих егзистенцијалних недоумица и изазова.
Пре хришћанства, различите религије и философске школе износиле су своје виђење смисла човековог постојања. Неке су наглашавале његову видљиву, а неке нивидљиву страну. Уравнотежење ових тумачење донео је Господ Исус Христос као Богочовек. Он, предвечни Логос Божији, родио се као истинити човек од Дјеве Марије. Понео је све што је људско, осим греха.
Човек је у овом чудесном догађају Оваплоћења Христовог – синтезе створеног са Нествореним, добио нову могућност. Наиме, сопствену двострукост видљивог и невидљивог (али СТВОРЕНОГ) човек има могућност да у Христу повеже са НЕСТВОРЕНИМ. Тело и душа човекови, у Христу су добили могућност да буду преображени кроз духовни живот. Прожет Духом Светим, који оприсутњује Христа, човек је добио могућност остварења свог назначења – охристовљења. Оно се догађа најпре кроз Цркву као место где се човек сједињује са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. Изван литургијског контекста, али у времену и простору које је Њиме освештано, човек се кроз врлински и молитвени живот непрестано припрема за ново сједињење са Христом. То је, условно и описно речено, као непрестано долагање дрвета на ватру како се не би угасила и како бисмо се могли огрејати. У том смислу, литургијски и подвижнички живот нису супротстављени, већ су дубоко повезани и неодвојиви.
У наше време, много се говори о разним духовностима. Улога психолога, психотерапеута и психијатара је све значајнија и потребнија. Убрзан начин живота, мноштво информација, нарушени или непостојећи односи са ближњима, обавезе које пред човека постављају нове циљеве пре него што је старе остварио, поремећен начин лучења хормона у мозгу, као и непрестана изложеност стресу, чине да човек има биохемијске, неуролошке и психолошке реакције које га исцрпљују. Депресија, анксиозност, разни поремећаји личности, страхови и фобије су последица овога. Раван на којој се одвијају наведени проблеми је поље душевности. Оно обухвата мозак, срце, разум и емоције. Зато се њиме легитимно могу бавити многе специјалности и струке. Наравно, под условом да то чине одговорно, сходно реалним увидима и на основу стручности. Овде посебно указујемо на злоупотребу коју чине разни астролози и гатари који туђе несреће и здравствене проблеме користе за манипулацију. Такође, опасност представља и непосвећено бављење оболелима од стране појединих психијатара, психолога и психотерапеута. Дакле, потребан је опрез оболелог и његових ближњих када се одлуче на тражење помоћи.
Православна вера не искључује наведене видове помоћи, али кроз живот човека у Цркви има могућност да благотворно делује на његово телесно и душевно подручје кроз укључивање у заједницу верних и руковођење од стране представника свештенства који предстоји и руководи заједницом.Оно што се у православној Цркви издваја као суштинска разлика у односу на разне душевне и телесне терапије, јесте дејство Духа Светога. Наиме, духовност верника овде није ограничена подручјем телесног и душевног. Она је последица или плод благодати Духа Светог који делује на целокупно биће човека као двоструке стварности видљивог и невидљивог. Ни свештеник/духовник ни верник овде немају кључну улогу у процесу оздрављења. Верник се укључује најпре кроз веру, наду и љубав, а свештеник као искрени и добронамерни помоћник који посредује свештеним радњама од Литургије до других молитвословља. Ипак, дејство благодати извире од Бога као Свете Тројице, где Отац, Син и Свети Дух одговарају на молитвено обраћање литургијске заједнице. Појединац се овде не губи у мноштву, већ је њиме подржан. Његова улога је да у постлитургијском времену (између два доласка на Литургију) одржава Исусову молитву (Господе Исусе Христе помилуј ме) која узвратно благотворно делује на рад мозга и срца, где се разум човека узводи ка уму Христовом. Поред тога, ту су и различите молитве, Псалтир, исповест, помазивање освештаним уљем, пијење освештане водице, добра дела, неговање позитивних мисли и одбацивање негативних мисли, указивање пажње и примање пажње од ближњих како кроз речи тако и кроз дела, избегавање свега онога што се кроз подвижничко искуство сматра грехом. Поред чувања од разних девијација и прелести, тим путем идући, човек за сапутника добија Сладчајшег Исуса који се јавио Луки и Клеопи на путу за Емаус, а нама се јавља као тихи и верни сапутник, по речима Преподобног Аве Јустина Новог Ћелијског: „слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази“ (Срна у изгубљеном рају).
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.