ПИШЕ: Марија Станковић
Међу бисерима нашег Православља свакако је и један од најстаријих манастира наше Свете цркве, манастир Светог Прохора Пчињског, чија скоро хиљадугодишња историја и мироточиве мошти великог Божијег угодника, које се у манастиру налазе, сведоче о постојању и идентитету српског народа на овим просторима.
Велика светиња на југу Србије обележила је пре неколико година 950 година постојања и 700 година од велике обнове. Манастир посвећен Светом Прохору Пчињском сматра се упориштем националног идентитета, пре свега због своје хиљадугодишње историје која сведочи о бурним историјским догађајима. Упрскос свему, манастир је опстао и остао духовни центар српског народа.
Сматра се да га је 1070. године подигао византијски цар Роман Диоген, у току своје четворогодишње владавине. Црква је првобитно била посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и у њој су положене мироточиве мошти Светог Прохора Пчињског.
Старац Прохoр био је пустињак и светац, пријатељ светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Рођен је у првој половини 11. века. Прохор се подвизавао тридесет година у планини Козјак и, према предању, ту се и упокојио у једној пећини, где се данас налази испосница Светог Прохора. У склопу обележавања великог јубилеја, 950 година манастира, на овом месту подигнута је црква-брвнара посвећена Светом Сисоју Великом.
Предање каже да је Старац Прохор, за време свог подвижништва, срео у планини ловца Диогена. Прохор му је прорекао да ће постати цар и рекао му да се тада сети и њега. Тако је било, а од тренутка када су Свете мошти положене у храм, до данашњих дана миро непрестано тече из њих, и многи се болесници њиме исцељују.
Сам манастир Преподобни Прохор Пчињски у састав Србије ушао је тек крајем 12. века у време жупана Стефана Немање, а до тада је био у саставу византијске државе. Претрпео је многа страдања и обнове, а 1979. године је проглашем културним добром од изузетног значаја и налази се под заштитом државе.
-Манастир је просто једно духовно извориште Православља, и ту су долазили, не само Срби, већ и Руси и Грци, разни народи, то је једна велика светиња и велика благодат Духа Светога који овде дејствује преко мироточивих моштију Светог Прохора. То је заиста један велики благослов и ту су сви људи налазили себи подстрек и снагу и силу да истрају на путу крсто-васноме. Ни једној генерацији српског народа није било лако, али смо издржали захваљујући нашим светињама. Ни један манастир из тог периода нема тако велике конаке, што значи да су људи ту себи налазили прибежиште, и, поред потребе за духовним узрастањем, имали су потребу да се на правом месту окупљају, договарају шта да чине како би опстали, тако да је то један центар, и духовни, и културни и историјски. Прве школе за образовање у овом крају су биле овде, тако да је то заиста један велики центар и надамо се да ће овај манастир, који је мало био запостављен због историјских неприлика након Другог светског рата, добити своју пуну духовну обнову. Последњих година се полако обнавља то духовно извориште и потреба народа да долази овде. Ми имамо бројне програме који се овде одржавају, а та духовна вертикала је веома потребна у овом тешком времену, рекао је, у години великих јубилеја за ову светињу, архиепископ и митрополит врањски Пахомије.
Ова велика светиња налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на обали Пчиње, на 30 километара од Врања.
Скоро хиљадугодишња, миленијумска историја овог манастира најбоље говори о постојању и трајању српског народа и његовог духовног, хришћанског простора. Манастир Преподобног Прохора Пчињског, од свог настанка у 11. веку до данас, чува мироточиве мошти старца Прохора и представља место ходочашћа и усрдне молитве свима који своје окрепљење траже пред кивотом светитеља.
-Мислим да је за сваки манастир важна благодат која постоји у том манастиру, у тој светињи. Овај манастир је, свакодневним језиком речено, манастир једне ретке привилегије да се ту налазе мошти Светог Прохора Пчињског, и то мироточиве мошти. Из те благодати долази све што ради владика Пахомије и свештенство и монаштво Епархије врањске. Наравно, важна је људска иницијатива, али она у овом свету не опстаје ако нема благослова и благодати, а на овом месту, ако смем ја то да кажем, постоји благодат из које извире све, рекао је проф. др Драгиша Бојовић са Филозофског факултета у Нишу.
Историја манастира Преподобни Прохор Пчињски је и историја српског народа на простору југа и Старе Србије.
Манастир је више пута претрпео разарања, али ни вишевековно турско ропство није угасило живот ни кандило испред кивота Преподобног Прохора Пчињског. У манастиру су радиле и сликарска и преписивачка школа. И у време османлијске власти манастир је остао духовно и културно жариште очувања верског, културног и националног идентитета.
-Ова светиња нас повезује, то је та једна дубока нит хришћанства која ове просторе повезује са нашом историјом. Већ 950 година ова светиња и мошти Светог Прохора након његовог упокојења зраче, дају снагу нашем народу на овим просторима и привлаче и све остале вернике, рекао је проф. др Влада Станковић, са Филозофског факултета у Београду.
У склопу манастира налази се и манастирска ризница, која чува неке од најстаријих духовних књига и предмета, мада је доста тога и страдало за време турске окупације и бугарске егзархије.
Сабрат манастира Свети Прохор Пчињски био је и преподобни Јустин Поповић, Врањанац, који је 2010. године канонизован од стране Српске православне цркве. У манастиру се, на пример, и данас налази „Догматика“, чији је аутор преподобни Јустин, који је овај примерак поклонио светињи 1935. године.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
