На Косову и Метохији се налази преко 1300 цркава, манастира и других објеката који заједно чине невероватан број на тако малом географском подручју од 10 887 квадратних километара. Ако бисмо се водили рачуницом, готово на сваком квадратном километру по једна је светиња. Овај број, ово сазвежђе светиња припадају српској историји и представљају културно и духовно благо, које је залог прошлости, у садашњости, за будућност. А људи који се моле, одржавају и чувају те светиње су заправо највећа светиња.
У једној општини Звечан налазе се три значајна манастира: Бањска, Соколица и Девине воде, а у сваком засеоку и селу (којих је много) налази се по једна црква. Велико трудбеништво произилази од свештенства које се труди да одржи молитвени живот у свакој од ових цркава и манастира.
Овомесечни текст је посвећен једној цркви, недалеко од Звечана, у селу Кориље, цркви посвећеној пеазнику Уласка Исуса Христа у Јерусалим, која је подигнута када и манастир Бањска (између 1312. и 1316). Током турских разарања и црква је уништена, остало је црквиште на којем су почетком 20. века, мештани подигли цркву какву и данас имамо, наравно, годинама су се дозидавали, кречили и сређивали делови цркве и објекти око цркве. Сеоска молитва прославља се недељу дана пре празника Спасовдан, познат у народу као Мали Спасовдан. Око цркве је гробље, а посебно заокупљује пажњу старо гробље, споменици који су стари неколико векова. Гробови су неми сведоци постојања народа, није ни чудо што у немирним временима уз рушење храмова, руше се и уништавају гробови, како би се на тај начин прекинуле предачке везе, избрисао траг постојања. Оно што се никада не може избрисати, почупати, то је пепео предака из којег је сваки цвет, свака травка поникла, јер то је вечни живот, као огледало неба на земљи.
Историјат цркве и села Кориље
Као што је већ поменуто, постоје подаци да је првобитна црква саграђена када и манастир Бањска и да ју је, заједно са Кориљем и околним селима, краљ Милутин приложио манастиру Бањска. Писане трагове налазимо у познатој Свето-Стефанској хрисовуљи (1315), коју смо већ помињали у тексту о цркви у Жеровници. На интернету и у записима може се наћи довољно података о селу Кориље, које је некада било и општина. Године, 1914. је основана прва школа, за време Првог светског рата кратко је престала са радом, да би 1919. поново почела са наставом у једној приватној кући. Географски положај и топографија овог села су заиста импресивни, околне шуме, плодно тле и повољна клима учинили су да и данас село има становника, и да се млађи људи одлучују да остану у селу. Без обзира на то што је само на километар од Звечана, тенденција миграције нажалост захвата и већа места, посебно на југу земље. Али оно одолева свим искушењима које доносе године, па кад данас видимо прелепу цркву која као бисер исијава с пропланка, салу и капелу, како су уређене, јасно нам је да цркву не чине камен и цигле, већ људи који о њој брину.
Изградња и архитектура
Постојање светиње на месту данашње цркве посвећене празнику Уласка Исуса Христа у Јерусалим, познатијем као празник Цвети, датира и пре цркве која је саграђена за време краља Милутина. И пре ње је ту постојао храм, то нама данас делује невероватно, готово као фантастика, да скоро хиљаду година на једном месту постоји храм, иако више пута рушен и паљен, увек васкрсава из пепела. Захваљујући плочама које стоје на улазу цркве сазнајемо потребне податке о њеној изградњи, у периоду од 1933-1936. године сазидана је нова црква, под вођством Бошка Радовића, а цркву су зидали мајстори Милош Миткић и Ристо Радуловић из Кориља. Током деценија доприносили су мештани њеном садашњем изгледу, који је збиља невероватан. Црква је грађена у рашком, византијском стилу, једнобродна, за потребе мањег дела становништва. Звоник и горионик за свеће повезани су конструкцијом од бетона и лима са црквом, тако да образују надстрешницу која омогућава улаз у цркву и са источне и са западне стране. Поред врата, с леве стране налази се плоча у помен Вуку Тимотијевићу, који је у прилог цркви поклонио парцелу ,,Ливада“ 1932. године, а с десне стране плоча као сведочанство Бошку Радовићу који је 1933. у својој 23. години подигао цркву, а 1936. салу за деобе. Када видите доказ нечијег трудбеништва, потврђује колико је духовност у Срба и у најтежим годинама била јака. Између два светска рата, још у ранама, ни кренули да се издижу из невоља, а опет за веру увек спремни.
Иконостас и унутрашњост цркве
Дрвена врата с крстом по средини уводе вас у једну типичну, а опет нетипичну сеоску цркву. Типичну по начину уређења, нетипичну по детаљима и живим духом који се у њој осећа. С врата прво нас дочекује поглед на олтарски иконостас и на средини лађе сточић (аналој) са иконом Вазнесења Господњег (Спасовдана), као и велелепни полијелеј који тачно виси изнад аналоја. Поглед на куполу и дрвене прозоре заиста ствара утисак да је црква много пространија и виша, иако и јесте, с обзиром на то да је у питању сеоска црква, која се у косовским селима најчешће гради са ниским плафонима, чак и уским, готово укопаним вратима. Наравно, то није правило, што ћете имати прилике да видите у наредним текстовима.
Иконостас на предвиђеном олтарском делу, без обзира што нема иза њега део у који улази свештеник, има троје врата, царске двери, представа Тајне вечере, апостоли, иконе Богородица са маленим Христом и икона Исуса Христа су део иконостаса. Богато уређен иконостас са флоралним и византијским елементима на свом врху има изрезбарену представу Исуса Христа на крсту, како побеђује смрт. Детаљи попут класја пшенице, змајева и листова храста указују на раскошну умешност уметника који је такав украс начинио. Оно што је заиста посебно, јесте боја дрвета, која плени свежином. Сама белина цркве доноси свежину, уз ову дивну олтарску преграду одише чак медитеранским стилом и носи пријатан утисак. На десној страни од олтарске преграде је певница, а иза ње на зиду и на дрвеним полицама су иконе, међу којима неке датирају с почетка прошлог века. Иконе Свете Петке, краља Стефана Дечанског, Пресвете Богородице и Исуса Христа, а доминира икона Пресвете Тројице, којих је две и обе сведоче деценијама свог постојања. На истој, западној страни према вратима је мноштво икона, које једнако наслоњене на зид чекају своје место, ту је много старих икона, какве се једино и могу данас видети у сеоским црквама или у кућама бака и дека. Већина ових икона је прилог верног народа цркви, те је унутрашњост цркве и са леве стране прекривена иконама, неких је и више, попут икона Светог Георгија, заштитника града Звечана, Пресвете Богородице и Исуса Христа, Светог Николе итд. То су и најчешће славе у овим крајевима, а склопљени сто у углу потврђује да се овде сече колач, да се често врши богослужење и да се храм посећује. Код врата је пулт са свећама, где се могу узети свеће, брикети, тамјан, и одмах два корака с прага цркве је горионик заштићен поменутом надстрешницом или терасом од сваког невремена.
Оно што може запазити свако ко се нађе унутар цркве јесу и исписани крстови жутом бојом на зидовима, и то светложутом, што поново доприноси свежини и отворености.
На зиду се може и приметити песма ,,Кориље“ песника Немање Радовановића, који је толико волео ово село, цркву, па ово представља захвалност једном песнику који је свој кратки животни век провео у овом месту. Много детаља у вези са овом црквом је чини посебном, јер први поглед са сеоског пута на њу, као белутак у јесењем пејзажу, поглед је пред којим застаје дах.
Значај светиње за верни народ
Ако бисмо размишљали о значају светиња на Косову и Метохији за српски народ, не бисмо могли тај значај да сагледамо, јер перспектива с које бисмо гледали увек би указивала да је њен крај непознат, да се упире у само небо, изнад неба, изнад свемира, горе у Горњи Јерусалим. Тако је и ова светиња несагледива, фењер у тами трпљења и искушења. Верујем, на крају, да је искрена молитва у једној оваквој цркви ближа Богу, него хорски пој у највећим храмовима света, али без истинске, усрдне повезаности с Богом.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
