ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Тимотеју светог апостола Павла (Зач. 279 – гл. 1, ст. 8-14)
Чедо Тимотеју, знамо да је закон добар ако га ко правилно употребљава. Знајући то да закон није прописан за праведника, него за безаконике и непокорне, безбожнике и грешнике, непобожне и погане, оцеубице и матероубице, крвнике, блуднике, мужеложнике, људокрадице, лажљивце, кривоклетнике, и ако је што друго противно здравој науци према јеванђељу славе блаженога Бога, које је мени поверено. И захваљујем Христу Исусу Господу нашему који ми даде моћ, што ме за верна прими, поставивши на служење мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник, али бих помилован, јер то из незнања учиних, у неверовању; али се још више умножи благодат Господа нашега са вером и љубављу у Христу Исусу.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 77 • Гл. 14, ст. 25-35)
У време оно иђаше са Исусом мноштво народа, и он, обазревши се, рече им: Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик. Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу, не седне најпре да прорачуна издатке, да ли може довршити? Да не би, кад постави темељ па не могне довршити, сви који гледају стали му се ругати говорећи: Овај човек поче зидати, па не може да доврши. Или који цар, кад пође у рат да се сукоби са другим царем, не седне најпре и не посаветује се да ли је моћан срести са десет хиљада онога што иде на њега са двадесет хиљада? Ако ли није, он пошаље изасланство док је онај још далеко и моли за мир. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. Со је добра, али ако и со обљутави, чиме ће се осолити? Није погодна ни за земљу ни за гнојиво, него је проспу напоље. Ко има уши да чује нека чује!
ТУМАЧЕЊЕ
Закон
Шта апостол под овим подразумева: ако неко испуњава Закон својим делима онда поступа законски, онако како се од њега и очекује. Али ако само исказује речима Закон, а то не чини у својим делима, онда је то незаконски. Ово друго може и да се назове пара Закона… Ако поступаш по Закону онако како треба, онда ходиш ка Христу. Закон има за циљ да оправда човека, а ако га не оправда, Господ неће опростити, већ ће гледати у срца наша…
Јеванђеље славе
Он зове Јеванђеље – Јеванђељем славе. Било је и оних који су се осрамотили у прогонима и страдањем за Христа, а знали су да Он зове Јеванђеље славе, како би указали на страдање Христово, као на нашу славу… Можда је апостол гледао у будућност, јер ако је наше тренутно стање изложено срамоти, неће бити тако касније, а то су ствари будуће и тренутне ствари не припадају Јеванђељу. Зашто је онда анђео рекао: И рече им анђео: Не бојте се; јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу (Лк. 2, 10)… Оче! Хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да виде славу моју коју си ми дао; јер си имао љубав к мени пре постања света (Јн. 17, 24). Слава овога света је безвредна јер ако је јака, јака је само до смрти, а после ње се потпуно раздваја. Јер кад умре, неће ништа понети, нити ће поћи за њим слава његова (Пс. 49, 17). А много тога чак и не траје до краја живота… Међутим, ни овосветска слава неће имати краја. Такве су ствари Божје и изнад су сваких промена… Ако човек сам у себи усвоји ове ствари, биће то са славом. А ако остане без тих ствари човек остаје лишен њих. У овом свету људи носе славу са собом, али и светитељи и анђели носе славу у себи…
Оставите славу овога света јер је бескорисна…
Захваљујем Христу Исусу нашем, који ми даде моћ, што ме за верна прими
Неверник може да каже, ако је све од Бога и ако ми не учествујемо у нама када нас Он преобраћа, па како смо и од камена и дрвета, од лудости до љубави мудре, зашто је Он Павла начинио таквим какав је био, а није Јуду? Да бисте ово разумели морате веровати да вам Христос омогућује да верујете. То је Божје дело, увек и непрестано, зато што нам је то омогућено. Христос нас бира какви ћемо бити… А Господ му рече: Иди, јер ми је он суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве (Дела. 9, 15)…
Велика је моћ што носиш име Христово и што уз то носиш и Крст. Онај човек који дела, или говори, или мисли, да ли је безвредан Христу, ако не носи Име Његово или ако у њему није Христос. Док они који победнички носе Име на Небесима, сви анђели стоје у слави и диве Му се… Зашто онда Јудејци нису задобили милост? Зато што оно што раде, раде незналачки… Зато имамо и сведочанство Јеванђеља: Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице; јер им већма омиле слава људска него слава Божија (Јн. 12, 42, 43). (Св. Јован Златоуст, Омилија 2 и 3, на 1. Тим. 1)
Који од вас, намеравајући да изгради кулу, не седне прво и израчуна трошкове, да ли има довољно да изградњу заврши до краја
Чујемо од Језекиља да учи у име Господа: Али кад би се праведник одвратио од правде своје и чинио неправду, и радио по свим гадовима које чини безбожник, хоће ли он живети? Праведна дела његова, шта је год чинио, неће се споменути; за безакоње своје које учини за грех свој којим згреши погинуће (Језек. 18, 24)… Каква је помоћ од Соломонове мудрости? Чак ни Давид није био беспрекоран… Постоји један пример за пад гори од Јудиног… Зато знајте, браћо, да онај који први почиње добро савршен је. Онај који окончава добром, јесте онај који је оправдан пред Богом… Од свега треба да будеш сигуран у себе и не покушавај неке претеране подвиге да не би пао… (Св. Василије Велики, Писмо Хилу, његовом ученику, 42, 2)
О одрицању
О онима који су се одрекли света, али су затим били побеђени неверјем, бојећи се да остану лишени сваког земаљског имања, тајанствено је записано у књизи Поновљених закона: Ко је плашљив и слаб срцем (нека не иде у рат), већ нека иде и врати се кући својој, да не би срце брата свога уплашио као своје (5. Мој. 20, 8). Шта је очигледније од тог пророштва? Није ли очигледно да Свето Писмо жели да они буду бољи и да не постављају темељ погрешном звању, нити да име Његово примају на себе како и друге, својим речима, рђавим примером и колебљивим страхом својим не би раслабљивали и удаљавали од јеванђељског савршенства. Њима се, дакле, заповеда да одлазе из борбе и да се враћају дому своме, будући да са подељеним срцем нико не може да се бори у Господњој борби. Јер, двоједушан човек је непостојан у свим путевима својим (Јак. 1, 8). У јеванђељској причи се говори о цару који је са десет хиљада кренуо против другога, који је имао двадесет хиљада. Ненадајући се да ће имати успеха у сукобу са њим он је, док је још био далеко од њега, послао претходницу да иште мир (очигледно нежелећи да почиње борбу). Проничући у смисао те приче, долазимо до закључка да је боље да овде наведена лица уопште и не започињу са одрицањем од света, него да, започевши, касније не могу да га подносе усрдно и потпуном тачношћу, те тако себе изложе великој опасности. Јер, као што говори Премудри, боље је не обећати, него ли обећати па не испунити (Проп. 5, 4). Добро је ту речено да један иде са десет хиљада, а други са двадесет. Наиме, број страсти које нас нападају, већи је од броја добрих расположења која се боре за нас. Нико не може служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), и ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк. 9, 62). Није ли Свето Писмо јасно, тако они не би требало да прихвате најранији стадијум њихове службе (искушеништво) и њихово име (монашко), пре него што буде дат лош пример…
Неки склоност ка грамзивости покушавају да оправдају ауторитетом Светог Писма, тумачећи га неправилно, они су са радошћу спремни да изокрену и по својој жељи измене мисао апостолâ, па чак и самог Господа, неприлагођавајући свој живот или мисао смислу Писма, него – по жељи сопственог самоугађања – чинећи насиље над Писмом. Желећи да и у садашњем случају покажу да је Писмо сагласно са њиховим мишљењем, они говоре: Написано је: Блаженије је давати, него примати (Дела. 20, 35). Схватајући ове речи на наопак начин, они сматрају да се њима умањује моћ изреченог: Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт. 19, 21). Они мисле да не морају да остављају своје богатство. Они се проглашавају блаженијим од оних који су га оставили јер су у стању да, будући да су обезбеђени ранијим имањем, од сувишка и другима уделе. Они се, у ствари, стиде да са апостолом приме славно сиромаштво Христа ради, и не желе да се задовоље трудовима својих руку и манастирским оскудним издржавањем. Њима преостаје једно од двога: или да постану свесни своје самопрелести и тога да се никада нису одрекли од света (будући да су пристрасни према ранијем иметку и богатству), или да (уколико желе да на делу и кроз труд испитају монашко звање) све одбаце и раздају како би се, незадржавајући код себе ништа од онога од чега су се одрекли, заједно са апостолом хвалили глађу и жеђу и [трпљењем] хладноће (2. Кор. 11, 27). (Св. Јован Касијан, Правила, књига 7, 15)
