ПИШЕ: Мср Невена Милосављевић
Храм Светог Саве саграђен 1913. године, спаљен је и опљачкан 17. марта 2004. године од стране Албанаца, а од 2015. године, црквени живот је поново присутан у њему.
У јужном делу Косовске Митровице, опасан жицом, у не тако пријатељском окружењу, као сведок некадашњег живота Срба у непосредној близини, храм Светог Саве одолева свему што му време доноси. У делу града, познатом као ,,бунар“ и даље се пропиње у небеса православни храм и сведочи Васкрсење Господње, јер је и сам више пута био на мети непријатеља, а 2004. године циљ је био да му се уништи сваки траг. Међутим, вољом Божјом, остао је да подсећа на присуство Срба у овом делу града, који су некада били део њега и имали своје домове. Данас је у јужном делу Косовске Митровице само свештеник Ненад Стојановић са својом породицом. Како се прилике мењају, а Срби не заборављају своје корене, све је више верника који недељом долазе на Литургију у храм, а ходочасницима је већ незаобилазан на мапи обиласка светиња.
У прашњавој улици, наличканој трговинама и мањим зградама, на узвишењу с леве стране (ако долазимо из правца магистралног пута Косовска Митровица – Приштина), дочекује нас храм, као сведок српских недаћа кроз деценије. Од његове изградње, све до оштећења и поновне обнове, био је и остао стожер српства у верском и националном смислу. Верском, јер је дуго био једина светиња митровачког округа где су се сабирали верници, а националном, јер у подручју где последњих 25 година етнички нема Срба, као што је већ наглашено, сведок је њиховог постојања на истом и неизбрисив траг погрома и прогона који се дешавао над Србима. Ограда опасана жицом, више наликује неком војном објекту него светињи, али будући да је тик уз десну страну дворишта база КБС-а, некако још узвишеније доживљавате вредност ове светиње. Уз погледе и очигледно неодобравање пролазника, а с друге стране одобравање припадника тзв. косовске полиције који у кућици чува и легитимише посетиоце и вернике храма, пролазите кроз капију, уз могућност паркинга унутар црквеног дворишта. Предајете личне карте и тек тада у миру можете погледати око себе. Готово је непријатно гледати кућу којој тераса задире у црквено двориште, веш који се вијори над саму црквену ограду, а с горње стране, уз читав десни зид бедеми су базе тзв. косовских војних снага. То све одвлачи поглед од бисера, због којег сте дошли, али му даје још више на значају. Тад се дивите оцу Ненаду, његовој супрузи Татјани и његовој дечици, њиховој породици која притешњена расте к небу. И то је највећи дар, људи су дар, они храмове чине светињама.
Иза цркве порушено је гробље, и једино оно и сатови са звонаре, наслоњени на зид цркве подсећају на 17. март 2004. године. Све остало је рестаурирано, обновљено, уредно и с пажњом неговано. Звоник и наспрам њега храм, сваки на свој начин изазивају дивљење. Проласком кроз храмовна врата улазите у унутрашњост, која је светла, пространа, делује као да је тек у зачетку свог пута ка величанствености. Верни народ, многе организације, попут ,,Делија“, затим Епархија Рашко-призренска, привремени органи, држава Србија, сви су учествовали у обнови храма, али је још много тога потребно да би он засијао у пуном сјају.
Историја изградње храма
Првобитни храм је саграђен у периоду од 1896-1913. године, на земљишту које је поклонио Раденко Ћирковић из Бугарића. Потреба за изградњом храма проистекла је од верника који нису имали цркву у близини, јер је црква Светог Димитрија временом пропадала, потом се богослужење обављало у кући коју је уступио Спира Вељковић из Косовске Митровице све до 1913. када је започето са службом у новоизграђеном храму у јужном делу Косовске Митровице (која тада није била етнички раслојена као што је данас). Пре изградње ово земљиште је коришћено за гробље, а затим је измештено преко реке Ситнице. Године 1896. започиње се са изградњом храма, а план и изградње био је под палицом професора са Универзитета у Београду, Андре Стефановића, кога је лично замолио да направи план вицеконзул у Приштини, Бранислав Нушић. Три године је трајала дипломатска борба за добијање дозволе за изградњу храма, и када је успешно завршена, као и архитектонски план, Нушић је платио турском архитекти, да га потпише као свој. План за изградњу није сачуван, али јесте писмо Бранислава Нушића Стојану Новаковићу да је на његову молбу Андра Стевановић израдио план, али је морао бити потписан од турског инжињера због добијања дозволе.
Прилике су биле такве, да се и локација за храм изабрала тако да не узнемири турске власти и да не утиче на српске вернике, јер су замерања са турском влашћу некада имала велике последице. Темељ је осветио тадашњи митрополит рашко-призренски Дионисије, уз присуство још дванаест свештеника. У градњи су финансијски учествовали сви слојеви друштва, а велику помоћ је имао и ,,Цариградски гласник” који је позивао вернике на прилог, а добротвори су уписивани у књигу и помињани на Литургији. Годинама је трајало довршавање цркве, на крају се укључио и конзулат Русије, како би се коначно сви радови привели крају, јер је одуговлачење утицало на углед државе Србије. У књизи аутора Љубомира С. Пантовића налазимо податке да: ,,Прво богослужење у новоизграђеној цркви обављено је на Васкрс 1913. године“, као и да ,,Архијерејско освећење храма Светог Саве обављено је тек 1921. године, 17. јула, „недеља по Петровдану“, од стране епископа рашко-призренског Михаила Шиљка“.
Архитектура храма
Материјал од којег је саграђен храм је ломљени камен из мајдана, како наводе неки извори, оближњих села Кориља и Рудара. Читава унутрашњост и спољашњост је од њега, а једино је мермерни престо од студеничког камена, а касније је замењен глачаним мермером. Сада имамо остатке зидова који сведоче овим подацима, а они мало старији, сећају се храма у пуном сјају. Био је саграђен у српско-византијском стилу. У научном раду ауторке Иване Женарју под називом ,,ИЗГРАДЊА И ОПРЕМАЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ САВЕ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ (1896–1913)“ налазимо значајне податке о архитектури.
,,Била је то црква са основом у облику развијеног уписаног крста, висине 25 m, ширине 15 m и дужине 23 m. На западној страни налазила се припрата, над којом је галерија била изграђена тек 1932. године, за потребе црквеног хора, а залагањем свештеника Момчила Нешића, који је уједно био и оснивач хора. Стубови који су носили куполу просторно су наос делили на западни, поткуполни и предолтарски травеј. Олтарски простор био је конструисан као троделан, са одвојеним проскомидијом и ђакониконом. Полукружна олтарска апсида споља је била тространа. Носачи куполне конструкције форимирали су базиликални тип ентеријера са три брода, која су у спољашњости обликована степеновањем маса бочних бродова у односу на виши централни. Истовремено, у спољашњем обликовању приметни су и истакнути калкански решени кракови уписаног крста, над чијом укрсницом је конструисана купола.
Декоративност фасада огледа се у употреби две врсте камена у изградњи, при чему су за углове коришћени тесани камени квадери, а за изградњу зидних површина неуједначено ломљени камен. Све фасаде су хармонично и врло симетрично обликоване употребом кровних венаца на свим површинама, као и монофорама у два нивоа, чиме је створен лажни утисак двоспратности грађевине. Северна и јужна фасада имају по четири прозора на оба нивоа, а између њих истурене кракове крста. На северном краку налази се наглашени улаз и над њим монументална четворолучна прозорска конструкција. На јужној фасади су уместо улаза примењена два прозора налик осталим прозорима на храму. Мотиви квадрифоре и монументалног улаза употребљени су и у обликовању западне фасаде. Источна фасада наглашена је тространом апсидом, на чијим је странама аплицирана по једна витка монофора, док су површине ђаконикона и проскомидије решене попут бочних делова западне фасаде, употребом прозора у два нивоа.
Својим обликом, појединачним архитектонским облицима и начином градње, ова црква представља најимпозантније црквено здање XIX века на територији Косова и Метохије. Стилски, она припада корпусу грађевина насталих у духу националног стила. Поред цркве се до 1938. године налазила стара дрвена звонара. Нова звонара изграђена је јужно од западног портала, у складу са архитектонским одликама цркве, а верује се да ју је пројектовао Александар Дероко. У старој звонари налазило се звоно које је поклонио мајор Александар Јовановић из команде војног гарнизона у Митровици, на Видовдан 1921. године. На звону је писало да је поклоњено „у спомен палих јунака за ослобођење Косова 1912–1918, чију ће славу преносити ово звоно широм Косова“. Ово звоно налазило се и у новој звонари, заједно са два нова, која су такође била приложнички дарови“.
Унутрашњост храма
Оно што је једна занимљива чињеница о овом храму јесте, да унутрашњост храма није била осликана, али без обзира на то, била је грандиозна, пространа и светла, захваљујући централним прозорима. Живописност храма чинио је иконостас изграђен 1914/5. године. Иконе је сликао зограф Димитрије Антоновић-Папрадешки из Македоније. Неке иконе су приказали верници, а саме иконе биле су изузетне, осликане складним бојама. Царске двери су са основом злата, на њима представа Благовести, десно су престоне иконе извезене на платну (икона Исуса Христа и Светог Јована Крститеља).
Погром 17. марта 2004. године
Тог несрећног марта, на хиљаде Албанаца опколило је храм и кренуло у рушилачку акцију, која је за собом оставила дим, пепео и порушене споменике. Како извори наводе: ,,Уз помоћ, УНМИК-а и КФОР-а, Албанци су опљачкали цркву и запалили 17. марта 2004. године. Запалили су капелу и поломили готово све споменике на православном гробљу. Вредно је помена да споменике римокатолика и Јевреја нису поломили“ (Wikipedia) Није потпуно релевантно да је уз помоћ, али свакако пред очима јесте, па су се и сами припадници мировних снага нашли међу повређенима. За само 48 сати убијено је 19 људи, повређено око 1 000, а протерано 4 000 Срба. 35 православних храмова и 800 кућа је спаљено, порушено или оштећено. Највише је храмова уништено у Призрену, око десет. То је ненадокнадива културна баштина, са вековним трајањем. И храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице запаљен је у вечерњим сатима. Уништен је мермерни престо, архијерејски трон, певнице, галерија за црквени хор, крст са Христовим распећем и многе свете драгоцености, а део иконостаса је изгорео. Мржња је имала имена и презимена, али никада нису изнесена у јавност и овај догађај дан-данас представља злочин без казне.
Обнова храма и данашњи изглед
Захваљујући добротворима, храм се обнавља из године у годину и сведочи Васкрсење пред нашим очима. Храм с чијих зидина, тих мартовских дана, мирис гарежи и пепела је допирао километрима унаоколо, данас се исто осети само на тренутак кад крочите у њега, али пажљиво чишћење и обнова је донело неке нове мирисе и изглед. И даље величина и старо рухо које се пропиње готово до подножја куполе остављају без даха све који дођу у црквено двориште.
Проласком кроз храмовна врата улазите у унутрашњост, која је светла, пространа, делује као да је тек у зачетку свог пута ка величанствености. Верни народ, многе организације, попут ,,Делија“, епархија, привремени органи, држава Србија, сви су учествовали у обнови храма, али је још много тога потребно да би он засијао у пуном сјају. На средини лађе је сточић (налоњ) са иконом Светог Саве, до олтарског дела је Часни крст из Јерусалима, а место олтарског иконостаса су велелепне иконе наслоњене на место олтара.
На левој страни је икона Светог Стефана првомученика, по угледу на фреску у манастиру Дечани, до ње је Пресвета Богородица са Христом, потом представа Благовести и десно је велика икона Исуса Христа, а до њега, на крају Свети Јован Крститељ. Мало испред олтарског дела је икона Светог Саве, а потом и икона светородне лозе Немањића. На стубовима и зидовима су и иконе Свете Ксеније Петроградске, Светог Николаја Мирликијског, Светог Серафима Саровског, Светог Спиридона, Светог царевића Алексеја Николајевича Романова, Богородице Живоносни Источник, Богородице Тројеручице… Стубови и даље одају мартовску голготу, али клупа на којој се осликао лик Исуса Христа и крст, подсећају на победу и Васкрсење.
Пуни зебње, али и поноса, напустићете светињу, са жељом да се поново враћате. Пркос којим зрачи, као цвет у камену, и вас ће обузети и дуго ћете у срцу носити тај осећај, јер слике дима и цркве у пламену замениће васкрснути храм, чија купола додирује само небо. Дођите на Космет, у Косовску Митровицу, у храм Светог Саве и носићете то парче неба заувек. Схватићете зашто је слобода духовна, а не просторна одредница.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“, који уређује наша стална сарадница Невена Милосављевић. У следећем тексту, који ће на нашем порталу бити објављен у понедељак 3. фебруара 2025. године, имаћете прилику да се упознате са значајем неке нове светиње у којој се сабира верни народ.
