У најсевернијој општини на АП Косово и Метохија, Лепосавићу, подигнут је велелепни храм посвећен Светом Василију Острошком. Налази се у самом центру овог градића, поред главног магистралног пута Београд – Приштина, и сваког ко овим путем прође призива да застане и диви се, како лепоти храма, још више лепоти уређене порте и јединственом споменику патријарху Павлу. На брду Камиља, изнад Лепосавића, на надморској висини 905 метара постављен је 1. октобра 2020. године, према речима протојереја-ставрофора Миломира Влашковића, највећи крст на Косову и Метохији, висок 20 метара. Његов сјај на заласку сунца подсећа на Васкрсење после голготе, даје наду и веру у правду и боља времена. О историји Лепосавића налазимо податке да је град добио назив по засеоку у околини Андријевице, одакле су се доселили људи, те тако налазимо чврсте везе са Црном Гором. Историја Лепосавића је била бурна, као и читавог дела Космета:
Крајем 19. и почетком 20. столећа, српски народ се исељавао из Лепосавића због арбанашког и турског терора, који је укључивао нападе, убиства, рањавања, пљачке, отимање стоке и друге злочине.
,,Изнад Лепосавића, са северне стране, на брду налазе се трагови старе гробљанске цркве, чији су зидови високи један метар, озидани од тесаника кречњака посвећене Успењу Пресвете Богородице.
Друга црква је била посвећена празнику Цвети — Христовом уласку у Јерусалим. У Другом светском рату, на рушевинама ове цркве Немци и Руси – белогардејци су начинили бункер.
Новија лепосавићка црква је сазидана 1935. године, на темељима старије цркве. Посвећена је Распећу Христовом, а у народу је познатија под именом Велики петак“.
Храм Светог Василија Острошког је новијег датума, настао из потребе за храмом који би био не само духовно сабиралиште, већ и архитектонски бисер, у чијој грандиозности би могли да уживају не само мештани, већ сви они који буду пролазили магистралним путем и пожелели да предахну и окрепе се водом са источника у црквеној порти.
Изградња, архитектура
Из доступних извора сазнајемо да је храм грађен ,,последње године 2 миленијума, а завршена прве године трећег миленијума (тачније 2000. године)“, негде у периоду oд 2000-2003. године, тако да је с почетком новог миленијума изникнуо једини храм посвећен острошком светитељу у Епархији рашко-призренској. Осим тога, ово је један од највећих храмова, поред цркве Светог Димитрија у Косовској Митровици, изграђен у новије време. О самом изгледу се веома бринуло, да иако географски положај Лепосавића и града ,,сунца и платана“ у Херцеговини није ни приближно исти, али архитектуром и уређењем порте подсећа на тврдошки манастир и херцеговачке цркве.
Изградња цркве је завршена захваљујући бројним добротворима, а свештеник који је ту свештенослужио дуги низ година, протојереј-ставрофор Миломир Влашковић, својим трудбеништвом и залагањем окупљао је бројне добротворе, па је 2015. године храм у својој порти добио споменик (бисту) патријарху Павлу, који се издваја по својој монументалности. Оно што је занимљиво је, да се слична биста налази у храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Што говори у прилог томе, да је брига и пажљиви одабир детаља заиста учинио да је храм у Лепосавићу посве у духу родног краја Светог Василија Острошког.
Архитектура храма је, како налазимо у изворима, заиста посебна, захваљујући архитекти Љубиши Фолићу, који је доиста врло пажљиво осмислио детаље, саму грађевину са звоницима и боју камена којим је обложена фасада, те белина доминира, као код, како је већ више пута истакнуто, херцеговачких светиња. Да изузмемо природу лепосавићког краја у долини Ибра, помислили бисмо да се безмало налазимо пред неком светињом од Мркоњића до Тврдоша, па готово у сваком херцеговачком крају. Заправо, црвена и бела боја храмова припадају типично византијском стилу, уз примесе традицијског наслеђа приморских и херцеговачких светиња, акценат је свакако на звоницима, који предњаче у односу на куполу. У делу студија под називом ,,Анализа архитектонских форми“ и доступним деловима из друге литературе (које проналазимо на интернету), чији је аутор архитекта Љубиша Фолић, добијамо најбоље могуће објашњење саме идеје спроведене у дело:
,, …у појединим њеним сегментима, прецизније у звоницима, као својеврсној доминанти тог здања, примењен је минимализам, тј. структурализам, са истицањем лука као основног (и јединог) елемента од кога је сачињен. Поменута вредност лепосавићког храма, међутим, пречесто није препозната или је услед различитих предрасуда занемарена, неадекватно оцењена или пак погрешно протумачена. Неретко се могло чути да је реч о здању које се управо због својих звоника не уклапа у општеприхваћене оквире, уз коментар да је „српском оку купола најмилија“… Друкчије речено, концепт звоника лепосавићког храма је начињен од једног од основних кодова сакралног градитељства византијског света и његовог духовног круга.“
Свакако, познаваоцима византијске, пре свега дубровачке градитељске традиције, није страно оку, већ изузетно јединствено и пријатно, а сигурно нити једном путнику намернику који се пред овом храмом нађе.
Фрескопис и иконостас
У храму сам затекла скеле и рад на фрескопису, који је опет тако јединствен, да нисам знала коју бих фреску пре фотографисала и којој пре посветила пажњу. Свака у већ препознатљивом стилу, а опет другачија него у другим храмовима, чак је и избор представа на фрескама оплемењујућ. Кроз пространа врата са западне стране води нас складност боја поплочаног дворишта и цркве. Поглед на стубове у боји жада и цитрина, раскошни полијелеј и живописан иконопис, остављају не без даха, већ без вида за овоземаљско. Та вертикала к небу је у овом храму опипљива, оживотворена у сваком лику светитеља са фреске. Фреске Светог Николаја Жичког и патријарха Павла су тако веродостојне у цртама ликова, да сам дуго стајала пред фрескама које су биле верније од фотографија. Налазе се с десне стране олтарског дела изнад иконе и честице моштију Светог Василија Острошког. Текст на свитку у руци Светог Николаја Жичког је из његових ,,Молитви на језеру“ (Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство Лепото моја бесмртна). Два светитеља, толико значајна за српски народ, као да стоје с десне стране Творца прилазећи к нама у молитви, да и ми приђемо к њима. Под куполом је фреска Христа Сведржитеља – Пантократор (Владар свега), а на ободима куполе су четири јеванђелиста који обликују квадрат испод круга, а читава црква коцку. Тај византијски стил потиче из времена када је цар Константин дао слободу цркви, у то време су научници сматрали да је земља коцка, а небо округло. ,,Пошто је Христос дошао са неба да уједини небо и земљу – а то је црква коју је он основао, онда добијамо грађевину облика као што су византијски храмови које и ми имамо. А то је доле коцка, а купола округла у којој је Христос Пантократор.
Сама реч „Господ Саваот“ значи „који је над небеским војскама“, а „Осана“ је јеврејска реч и значи „Дај Господе спас“ или „Господе спаси“.
Представе: Силазак Светог Духа на апостоле, Покров Пресвете Богородице, Св. Мученица мати Софија и Вера, Љубав и Нада, Свети Јоаким и Ана са малом Богородицом, Свети Јован Крститељ, у реду свети ратници: Свети великомученик Лазар, Прокопије, Георгије, Димитрије, Артемије, потом Лоза Немањића (која се простире на великом делу зида), Свети цар Константин и царица Јелена, Царски мученици Романови, представе из живота Пресвете Богородице. Врло су занимљиви и инспиративни прикази из живота Исуса Христоса, поред већ устаљених (Рођење Христово, Крштење Христово, Распеће Христово, Васкрсење Христово, Вазнесење Христово), посебну пажњу привлаче сцене: Исцељење слепог од рођења, Искушење Христово, Издајство Јудино, Пут на Голготу. Сваки детаљ фрескописа мозаички је уклопљен, смислен и јединствен, што говори у прилог таленту живописца. Сцене из живота Светог Василија Острошког, којем је и храм посвећен, тако питорексне задржавају поглед и склапају житије светитеља, будећи свеприсутност истинске вере. Две представе: Свети Василије благосиља вернике и исцељења пред моштима Светог Василија Острошког, потврђују ту веру која као несагорива купина грије непролазним пламеном.
У току је завршетак дела фресака Светих новомученика Пребиловачких, Светих новомученика Јасеновачких, један већи део унутрашњости је у радовима. Верујемо да ће готов живопис бити круна храма, јер у православним храмовима, круна је увек у унутрашњости, духовност је нутрина, као дух човеков, а храм је тело, чувар тог духа.
Богати иконостас којим је посебна пажња посвећена Светом Василију Острошком и његовој мајци, Светој Ани. Царске двери са представаом Благовести, са леве стране икона Господ са Богородицом на Престолу, а са десне икона Господа Исуса Христоса. Изнад су 12 апостола, а на врху иконостаса Распеће Христово, да леве стране Богородица, с десне Свети Јован Богослов испод крста на којем је распет Исус Христос. На иконостасу налазимо и иконе Светог Николе, такође Светог Јована Крститеља, Светог архиђакона Стефана, Свете Петке. На средини лађе је аналој са иконом Светог Василија Острошког, али и светитеља зависно од празника који се прославља. Будући да је био Видовдан, на аналоју је била пригодна икона за празник.
Порта, парохијски дом (црквено двориште)
Иако је тело или спољашњост мање важна од нутрине, важно је неговати и то тело или спољашњост, како би и дух цветао. Истински пример таквог односа је порта храма Светог Василија Острошког у Лепосавићу, које у сваком свом углу одише негом, бригом и свежином.
Биста или споменик патријарху Павлу непобитно има посебну важност уз сам храм, али разноврсно цвеће, чемпреси, поплочане стазице, дрвени мостић над малим језерцетом, предивна чесма, парохијски дом у којем се одржавају духовне вечери и бројне активности које су у организацији свештенства, црквена продавница, дечије игралиште, оаза су мира и лепоте. Није нимало случајно то што је незаобилазно на фотографијама, сви мештани Лепосавића, али и љубитељи фотографије, који су у пролазу, често бирају за фотографисање управо овај врт који се може поредити са најуређенијим вртовима православних светиња широм региона.
Значај храма
У храму тренутно богослуже три свештеника: јереј Милутин Попадић, прота Југослав Марјановић и отац Драган Ђукић. При храму је основано под благословом Митрополита рашко-призренског Теодосија удружење жена ,,Мајка Анастасија“ које води попадија Андријана Попадић, и тренутно броји 52 чланице удружења. Храм и његов значај уздигнути су трудбеништвом свештенства, посебно јереја Милутина Попадића који препознаје, како значај духовног, исто тако неодвојиво и значај уметничког, али и верних жена, које неуморно доприносе духовном животу Лепосавића. Недељом на служби је црква пуна верника, а духовне вечери и предавања су на корист народу. У фебруару је протојереј-ставрофор Милош Весин одржао предавање на тему ,,Како се изборити са анксиозношћу и депресијом“, прошле године у сали храма приказивана је монодрама ,,Човечице“, после монодраме следио је разговор са глумицом Милицом Предић. Оваквих примера је прегршт, неколико пута месечно, сала храма угости духовнике, писце, глумце, што опет сведочи колико је труд уз веру важан и колико изазива поштовање. Живети на Космету је подвиг, а још улагати труд да тај живот буде оплемењенији говори нам да је Богу све могуће, ако покажемо вољу. Наравно, ништа не би било могуће без покровитељства државе Србије, помоћи саме српске општине у Лепосавићу и њених челника, без благослова нашег митрополита Теодосија и без добротвора који су својом хуманошћу допринели да се саграде, уреде и фрескопишу многе светиње на Космету.
Удружење ,,Мајка Анастасија“ настало је у славу Свете Ане – Анастасије, мајке Василија Острошког и заједништвом помогло је многим угроженим породицама на Космету. Преко удружења и ви можете и помоћи, за више информација имате могућност да се обратите на број телефона који је доступан на Фејсбук страници ,,Храм Светог Василија Острошког – Лепосавић“ (такође и добротворним прилогом помоћи наставак фрескописа у храму).
Лепосавић, иако најсевернија општина на Космету, последњих година претрпео је промене на које нико није спреман. Огромна искушења, немогући услови, незаустављива емиграција становништва, али остао је чврст у настојању да представља стуб одбране српства, тамо где су Срби одувек били и где ће остати. Храм Светог Василија Острошког је довољан разлог да посетите Лепосавић, али ако дођете у Лепосавић, дођите због људи који својим постојањем на овом простору чувају српске светиње, расту и бујају у пустињским условима, као најразбокоренија херцеговачка ружа на Косову и Метохији.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
