ПИШЕ: Мср Невена Милосављевић
У ибарској котлини, окруженo шумовитим узвишењима, ушушкано је градско насеље Звечан, које је добило назив по једном од најстаријих утврђења на косметском подручју, средњовековном граду Звечану. Због своје историјске и културолошке важности, незаобилазно је туристичко свратиште, посебно због средњовековног града, који се налази на врху и обронцима истоименог брда.
Храм Светог Ђорђа налази се у самом центру Звечана, грађен је у периоду од 1996. до 2000. године. Потреба за његовом изградњом проистекла је из воље народа и тадашњег свештенства, а место за његову изградњу није изабрано насумично, већ је по сведочењима изабрано Божјом промишљу. Постоји једна ,,прећутна легенда”, да су управо на овом месту страдали невини људи за време комунистичке власти, и да је на том месту био поток и густо шибље. Више детаља о овом злочину нико до сада није успео да сазна, а актери истог су тајну однели са собом у гроб. Божијом промишљу подигнут је овај храм Светом великомученику Георгију (Светом Ђорђу), јер су остаци црквишта у средњовековном граду Звечану, остаци цркве Светог Ђорђа, о којој налазимо записе још из 12. века. Богата историја овог утврђења заслужује посебан одељак пренесен у целости, да би се разумела важност средњовековног града Звечана, који је у непосредној вези са битним догађајима везаним за немањићке владаре, а каснији освајачки походи и вишевековно одолевање зубу времена само доприносе значају овог веома важног утврђења, које је имало још важнији стратешки положај и где су се некада укрштали каравански путеви.
Од те велелепне тврђаве и града, остале су зидине и трагови, којима, можда и није посвећена довољна пажња, па би се вероватно пажљивим ископавањима пронашло много артефаката и још делова утврђења. Постоји нада да ће се у будућности посветити више пажње овом вредном споменику културе, који за данашњи Звечан има неизмерни значај.
- Вашој пажњи препоручујемо текст „Средњовековни Звечан – град бурне прошлости“, који у целости можете прочитати ОВДЕ.
Садашњи храм Светог Ђорђа, на углу Карађорђеве и Улице краља Милутина, налази се на раскрсници, преко пута Радничког дома, на неколико метара од Дома здравља и неколико десетина метара од општине. Због повољног положаја готово увек је неко од верника при горионику или унутар храма на молитви. У периоду од 1999. до 2005. године храм Светог Ђорђа у Звечану је био најближи храм становништву северног дела Косовске Митровице, јер је храм у јужном делу Косовске Митровице био недоступан верницима из безбедносних разлога, а у самој Косовској Митровици није било другог храма, све до завршетка изградње Храма Светог Димитрија 2005. године. Данас је храм великомученика Георгија једна од светиња, на коју су, може се рећи, упућени Звечанци, а свако село у општини Звечан добило је своје цркве и то сазвежђе светиња, заједно са Бањском, Соколицом и манастиром Девине Воде, уграђује се у духовну вертикалу, која је лествица усхода у вери Србима општине Звечан. Храмовна слава Ђурђевдан (6. маја) је истовремено и градска слава Звечана, по благослову Eпископа рашко-призренског и прославља се сваке године уз присуство свештенства и верника. Подаци о току изградње храма, добротворима, одлуци, архитектуре, нису нам доступни, јер су од стране албанских власти узете из општинске архиве и катастра, па, нажалост, нека веома важна имена и датуми неће бити поменути у тексту.
Најосновније податке приложио је протојереј ставрофор Богомир Стевић. Уз Богомира, још два свештеника саслужују при храму: отац Раде Дончић и отац Милоје Петронијевић. Супруга проте Богомира Стевића, протиница Светлана Стевић председница је хуманитарне организације ,,Мајка девет Југовића” и управница Народне кухиње са истим именом, која обавља функцију при Рашко-призренској епархији и сваког дана обезбеђује оброке за више хиљада корисника широм Космета.
Изглед, архитектура и фрескопис храма
Године, 2020. хуманитарна организација ,,Сви за Космет” купила је нова врата за цркву, која су масивна, са орнаментима у дуборезу. Изнад главних врата, у мозаику, је представа Свети Георгије убија аждају. А на средини између лука припрате и врата је камена розета у облику крста. С обзиром на то да је у питању крст уклопљен од истог камена у зид цркве, можда га и не можемо назвати класичном розетом, али свакако симболизује Божију кућу. Црква по својим димензијама није велика, гледано из птичије перспективе наликује православном крсту, готово четвртастог облика. Уз цркву, с десне стране, ако улазимо из правца главне капије, су звоник, горионик, парохијски дом и црквена продавница, а лево је чесма и мали парк. Око стазе је цвеће разних врста и украсно дрвеће. Од пролећа, па све до касне јесени, црквено двориште је оаза мира за све који би у тишини да се помоле и да предахну од свакодневних искушења, међу прекрасним биљем. Човек не може да не застане пред црквом, а звоно зауставља у ходу пролазнике, подсећајући их на Божије свеприсуство. Иза цркве је летњиковац, свештенички дом и још много цвећа које доприноси лепоти ове светиње.
Осликавање унутрашњости цркве завршено је пре око три године, и фрескама доминирају светле нијансе плаве, златне и пешчане боје. Изнад главних врата је натпис из Молебног канона Светом и благоверном краљу Стефану Дечанском:
,,Спаси Боже народ Твој и благослови наслеђе Твоје, посети свет свој милошћу и добротом укрепи моћ хришћана православних и ниспошљи нам милости своје богате”. Изнад натписа су представљени један до другог у низу: Свети Петар Коришки, Свети Гаврило Лесновски, Свети Јоаникије Девички, Свети Јован Рилски, Свети Прохор Пчињски. А изнад светитеља је представа Успења Пресвете Богородице, а са леве и десне стране под луком припрате је представа Рођење Пресвете Богородице и Ваведење Богородице. С десне стране врата у нартексу је представа по узору на фреску ремек-дело непознатог сликара у манастиру Морача ,,Гавран храни Светог Пророка Илију”, где је приказан Пророк Илија у пустињи крај обале реке Хората са гавраном који га храни. (Пабло Пикасо је ову морачку фреску уврстио у ремек-дела светске уметности и 1952. године на светској изложби у Паризу проглашена је за другу најлепшу фреску у свету). Живописац звечанске цркве је смарагдно зелене нијансе, по узору на поменуту фреску, заменио земљаним и пешчаним тоновима, тежећи да уклопи читав живопис храма у хармонију боја. Разлика у нијансама изворне и ове фреске не одузима од лепоте звечанској. На врху стубова који носе куполу са све четири стране представљена су четири јеванђелиста, а изнад наоса у куполи цркве налази се икона Христа Сведржитеља – Пантократор (Владар свега), испод кога су серафими, херувими и архангели. На стубовима су фреске новомученика, а на левој страни је и фреска Патријарха српског Павла. Изнад олтарског дела је представа Вазнесење Христово, испод апостоли и Ширшаја Небес. А под сводом олтарске апсиде, у луку стуба представљени су новомученици косметски: Свети мученик Харитон Призренски, Свети мученик Стефан Пећки, Света мученица Босиљка Пасјанска, Свети мученик Григорије Пећки, а уз њих и Света мученица Милица Ракић. У наосу, с десне стране је параклис с моментима из живота Светог великомученика Георгија: на источном зиду је фреска Свети Георгије спашава принцезу, а изнад мањих врата с десне стране су представе: Свети Георгије пред царем Диоклецијаном одбија да се поклони идолима и тако одступи од Христове вере, потом сцена Мучење Светог великомученика Георгија, а онда и Страдање великомученика Георгија. Испод ове фреске су представљени Свети краљ Милутин и Свети краљ Стефан Дечански. Изнад параклиса је представљено Рођење Христово, а на луку изнад дела који одваја куполу Крштење и Преображење Исуса Христоса. Неке од живописних представа су и Умирење буре и ветра, Улазак у Јерусалим, Дељење хлебова, Свети Јован Крститељ проповеда војницима, Свети великомученик Прокопије, Свети великомученик Димитрије, Свети мученик Мина. Олтарски део је преграђен иконостасом са троје врата која воде до олтара. Централна Краљевска врата отварају се на свечаним местима службе. Десно од северних олтарских врата је певница, амвон. Уз источни део, с леве стране олтара, изложене су мошти Светих новомученика Гламочких, Свете мошти из Вучитрна и честица моштију Светог Георгија. А на северној страни је на постољу Часни крст из Јерусалима, из 2022. године. На средини лађе је сточић (аналој) са иконом Светог великомученика Георгија, коју верници целивају, али и друге иконе, зависно од празника, које бивају изложене и иконе светитеља који се тог дана прославља.
Невелика црква, а тако детаљно осмишљена, да може примити довољан број верника за један мањи град. Оно што је најлепша слика на недељној литургији, али и о празницима јесу деца, која с радошћу прилазе путиру за причешће.
Не могу, а да се не осврнем на недавне догађаје који су упутили вернике на цркву. У тешким временима када су искушења за Звечан свакодневна, црква је место где се бриге деле и остављају. После прошлогодишњих немилих догађаја служен је свакодневно молебан за мир, а Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије и Епископ новобрдски Иларион били су у тим тешким тренуцима уз народ и служили су молебан за мир. Молебан за мир је и даље потребан, али у сабрању читавог српског рода, где год да је на земаљској кугли. Оно што сигурно нико не може одузети ни савременом Звечану, ни средњовековном Звечану, као нити једном културном споменику, јесте лепота и вредност.
Није довољан један текст да пренесе сву лепоту градића Звечана, лепоту и значај звечанске тврђаве, као и духовну вредност Храма Светог Георгија у Звечану. Та лепота се мора доживети, да би се разумело колико је Звечан битна историјска и културна одредница, толико је данас, нарочито ако узмемо у обзир поменуте догађаје и притиске који су управо у овом тренутку присутни, на неки начин Звечан сам по себи добио пејоративни призвук. Наша је обавеза да скинемо копрену са блиставости знамења нашег града и наших светиња, стога вас позивам да ходочашћима упознате највеће светиње и да чувањем културе сећања, сви заједно, утемељимо наше постојање на овим просторима. Сваки тренутак проведен на Космету је историјски тренутак, уткан у амблем српске свенародности.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“, који уређује наша стална сарадница Невена Милосављевић. У следећем тексту, који ће на нашем порталу бити објављен у понедељак 6. јануара 2025. године, имаћете прилику да се упознате са значајем неке нове светиње у којој се сабира верни народ.
