Антропологија значи учење о човеку. Хришћанство има своју Богом откривену антропологију. Човек је саздан као икона Божја; то је основна истина православне антропологије. И одмах треба рећи: пошто је Бог, Чија је он икона, по природи непојаман за Своја створења, то је и човек само делимично спознатљив. „Тајна чојку човјек је највиша“, каже владика Његош. Чињеница је да су људи и „друштвене животиње“, и душевна бића; чињеница је да их умногоме можемо анализирати социолошки и психолошки. Па ипак, постоји нешто што је у нама више од свега овога. То је призваност да будемо богови по благодати, да уђемо у заједницу са Богом Љубави, наша иконичност, оно због чега је Тертулијан тврдио да је „душа по природи хришћанка“.
Свети Оци су, без намере да исцрпу сва значења иконичности човекове, навели неколико особина наших по којима се види да смо саздани са ликом Божјим у себи: човек је разуман јер је створен као икона Христа, Логоса Очевог, Који је Божја премудрост; човек је стваралац јер је икона Логоса, врховног Творца; човек је самовластан јер је Христос свемоћни Господ и Цар; човек је слободан јер је икона апсолутно слободног Сина Божјег; човек је одговоран за твар и њено сједињење с Богом, јер је његов праобраз, Христос, Васпоставитељ и Спаситељ свих људи и целе твари; човек је у средишту свега сазданог јер његова личност сједињује духовно (душа) и чулно (тело), пошто је Христос у коме је и кроз Кога је саздан – несхватљиво, личностно (ипостасно) јединство, неразделно и несливено, Божанске и људске природе, Творца и творевине. Човек је у исти мах и природа и личност, јер је икона Сина Божијег који има исту природу са Оцем и Духом, а ипостасно се од Њих разликује.
Човек је икона Логоса због чега је ненаситив Божанске премудрости и знања, љубави и заједнице. Како исповеда Свети Григорије Нисијски, није човек велики по томе што је микрокосмос (тиме су се увек хвалисали пагани), јер су микрокосмични и жапци и мишеви, него по томе што је микротеос (мали бог, „створен по икони Творчеве природе“). Зато је, како каже грчки мислилац Панајотис Нелас, „суштина човека неналазива у твари од које је саздан, него у Праобразу (Архетипу) на чијој је основи обликован и Коме тежи“. Као што икона не може бити схваћена из дрвета и боје од којих је начињена, него у вези са личношћу на њој представљеном, тако и човек не може бити докучен ни физиологијом, науком о телу, ни психологијом, науком о душевним процесима, јер он није ни само тело ни само душа, нити је личност-по-себи, лишена везе са Архетипом. Истину о човеку може нам открити само свештена теологија православне Цркве. Нелас наставља: „Пошто је човек икона, његово реално биће неодредиво је путем створених елемената којима је икона саздана, упркос иконичном карактеру који створена твар поседује по себи, него својим Праобразом. Категорије биолошког постојања не исцрпљују човека. Човек се од стране отаца разумева онтолошки једино као теолошко биће. Његова онтологија је иконична.“
Архетип човека је Ваплоћени Логос. Свети Григорије Нисијски исповеда: „За Новог Човека људска природа изворно је саздана: за Њега су ум и жеља, воља припремљени. Умност примисмо да бисмо се ка Њему кретали. Памћење поседујемо да бисмо Га у себи држали, јер Он бејаше праобраз за оне који су створени. ЈЕР СТАРИ АДАМ НИЈЕ МОДЕЛ ЗА НОВОГ, НЕГО ЈЕ НОВИ МОДЕЛ ЗА СТАРОГ.“ Панајотис Нелас каже: „Чињеница да Христос није историјски постојао у доба стварања Адама није значајна. Основно библијско учење је да је на нивоу надвременске стварности Бога, Христос „прворођени целокупне творевине“ (Кол. 1, 15-17). Ако је човек, ради кога је сва материјална творевина приведена у постојање, саздан последњи од свију земних створења, сасвим је логично да Христос, Који је циљ целокупне материјалне и духовне творевине, треба да буде познији од Адама, јер су све ствари вођене од несавршенства ка савршенству. Христос, као најузвишеније остварење човека, природно је циљ путовања човечанства навише, почетак, али и крај творевине.“
Логос треба да уђе у личностно јединство са човеком, јављајући се као Христос Богочовек. „То је блажени конац ради кога су сва створења саздана“, каже Свети Максим Исповедник. По Светом Николи Кавасили, Бог је створио људску природу да би од ње, кад дође час, узео Себи Мати и ваплотио Се. Човек хрли Христу вољом и мислима не само зато што је Он – Бог, него и по својој људској природи, сазданој према Богочовеку. Он је испуњење наше љубави. Волети било шта изван Њега и против Њега значи бунтовати против основних начела своје природе. Зато Га се молитвено треба сећати сваког часа у дану. Обраћамо се Христу и верујемо да ће нас услишити и помоћи нам, јер „за оне који Га траже, Он им је ближи од самога срца њиховога“. Пророк Исаија је, видевши премудри Промисао Творчев, клицао: „Господе, Ти си Бог мој, узвишаваћу Те, славићу Име Твоје, јер Си учинио чудеса. Намјера Твоја од искона вјера је и истина“ (Ис. 25, 1).
Исконска намера Божја управо и јесте Ваплоћење Логоса, Творац Који постаје твар да би твар обожио. Како вели Свети Илија Мињати: „Пре но је Бог предодредио стварање ангела, људи или било ког другог створења, Он је у Својој вечној вољи предодредио Ваплоћење Логоса (Смисла)“.
Јасно је онда зашто је човеков основни вапај – „нечујни вапај за смислом“ (Виктор Франкл). И то не за било каквим, него за Смислом Ваплоћеним, за Јагњетом Божјим закланим за спасење свију. Због тог Смисла и ми смо смислоносни; због тога смо самопревладавајућа и самонадилажећа бића, која превазилазе своју природу хитајући ка Архетипу, журећи за трпезу на Свадби Јагњетовој. Икона Божја у нама је дар, али и захтев, у исти мах датост и задатост. Бити слика Сина Божјег – дато је сваком; али бити Његова прилика, Његово подобије – дато је само онима који то желе, који се Црквом боре против старог, од греха оштећеног, човека у себи.
