ПИШЕ: Архимандрит Методије (Марковић)
На основу царске одлуке од 7. септембра 1776. године о редукцији броја православних манастира у Аустроугарској претила је опасност да манастир Успења Пресвете Бпогородице у Српском Ковину буде претворен у обичну парохијску цркву. Срби из Ковина борили су се свуда да сачувају свој манастир. Многи манастири са подручја Карловачке Митрополије (Базјаш, Средиште, Кусић, Партош, Стари Јазак, Комопговина, Бршљанац, Дреновац, Дејановац) били су укинути. Ковински срби писали су будимском епископу Софронију Кириловићу, затим митрополиту Вићентију Јовановићу Видаку и на крају самој владарки Марији Терезији, да не буде укинут манастир. Нажалост, манастир у Српском Ковину су монаси ипак изгубили, и 1777. године, малобројно братство вероватно на челу са архимандритом Јосифом Станојевићем прешли у српски православни манастир Светих Архангела у Грабовцу на југу Мађарске, а манастирска црква је претворена у парохијску. Не зна се на који начин је спроведено укидање манастира ни како су прихватили чланови братства и православни житељи Ковина.
У вези са укидањем манастира, настао је наредне 1778. године велики ситуациони план на којем је приказана црква са два дограђена параклиса, издвојени звоник на источној страни, три веће зграде за становање, две капије на прилазној северној страни, гробље, два воћњака, санитарни објекти, и друго. На основу овог плана прецизно се могу сагледати положој цркве са параклисима и звоником у односу на друге објекте у оквиру манастирског комплекса. Уз приложени размерник се може закључити да су поменути објекти били распоређени на земљишном поседу величине 100 х 100 метара. Вероватно су сви ови поседи прешли у власниптво новоосноване парохије и црквене општине у Српском Ковину.
Четири године по укидању манастира, 1781. при ковинској црквеној општини забележен је парох Петар Деспинић, именован за пароха три године раније. Свештеник Петар са супругом Живанком добили су сина Арона, о којем ће касније бити више речи. Године 1795. помињу се покривачки радови на звонику. Старија украсна капа обложена шиндром замењена је тада капом од белог, односно поцинкованог лима. Тек у XIX веку поцинковани лим биће замењен трајнијим бакарним лимом. Подаци о православној парохији у Српском Ковину, они који се односе на прву половину XIX века, врло су оскудни, па број православних житеља и домова није познат. С обзиром на стање из друге половине претходног века (1769. године 39. домова 300 душа), уз стални пад у континуитету, број кућа могао је бити већи од 30, а број станоивника око 200. У недостатку потпунијих података, празнину у историографији могу допунити подаци о угледној ковинској породици Деспинић, чији се многи чалнови (око 30) могу пратити у већем делу XIX века. Зачетник ове породице био је Петар Деспинић, рођен пре 1750. године. На новоосновану Ковинску парохију постављен је за свештеника 1780. године. Већ наредне године купио је кућу у Ковину, што указује на његово повољно материјално стање. Исте године његова супруга попадија Живанка родила је сина јединца Арона. Арон Деспинић, рођен је 19. октобра 1781. У првој деценији XIX века, оженио се Живком Стојановић са којом је имао петоро деце (кћери Јулију, Ану, Агапију, и синове Василија и Јована). У 20-им и 30-им годинама овог века стекао је иметак бавећи се земљашним поседима и трговином. Године 1842. добио је племићку титулу са предиктом „од Коморишта“, у 62 години живота. У то доба био је дугогодишњи парохијан ковинске парохије и приложник и ктитор Ковинске цркве.То потврђују чињенице да је у цркви имао саграђену гробницу где је исписано на мермерној плочи на југоисточној старни цркве „Пламенити“ Арон Деспинић умро 1859. у 79. години живота. Захвални синови Јован и Василије који су 1860. године дали да се исклеше и на цркву постави декоративни споменик са породичним грбом. Василије Деспинић се помиње да је био властелин од Коморишта и витез ордена Фрање Јосифа Првог. Јован Деспинић, био је ковински изасланик на Мајској Скупштини у Сремским Карловцима и члан Првог одбора на тој скупштини. Био је дугогодишњи председник Црквене општине у Ковину.
Године 1843. у Српском Ковину има само 25 православних Срба. Али ту чине мађарске породице са српским презименима: Станковић, Раденковић, Маргић, Магдић, Деспот, Сакатић идр. Неки од њих су тада знали за своје старо српско порекло.
Једну књигу страног назива купили су 1846. године и Срби у горњем Ковину. Били су то следећи грађани: трговци – Јован Јанковић, Јефта Јовановић, Димитрије Јанковић, Тома Ђуричић, Тома Шакрак и Живко Суботић, затим Нестор Ристић те три девојке и један ученик. Други пут 1856. опет су пренумеранти набавили књигу преведену на српски и из Ковина захваљујући адвокату Максиму Лудајићу: поп Павел Ристић парох, Никола Витковић помоћник среског начелника и Јован Јанковић трговац. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, место „RacKeve“ односно Српски Ковин се налази у Будимском протопрезвитерату, Будимске епархије. Православно парохијско звање је основано 1776. године и црквене матрикуле се воде од 1777. године. По другом извору из 1905. године, матрикуле крштених и умрлих се воде још од 1700. године, а оне венчаних – нема.
У парохији (са филијалама) је тада 1846. године било 168 житеља православних, а свештенство су чинили парох Павел Ристић и ђакон Алекса Драгић. Постојала је српска вероисповедна школа, чији је директор Гаврил Кнежевић трговац. Деце школске је било те године само 16, а учио их је поменути ђакон Драгић. Општини Српски Ковин су као парохијске филијале припадале 1846. године околна мања места: Лацхаз, Домшод, СентМиклош, Сабад салаш и Фулоп салаш. Купци Толдијине књиге коју је превео на српски језик Јован Јовановић Змај, били су 1858. године становници „Горњег Ковина“: пароси Димитрије Марковић и Дамјан Гавриловић, Милош Шовљански стражмештер, Младен Ћурчин ћурчија, шумари Стеван Јеврић и Јаков Шикопарић, те трговци – М. Веселиновић, Милош Радовановић, Паво Михајловић и Паво Урошевић.
Према подацима из 1865. године у Српском Ковину, Демшеду, Кун СентМиклошу и Сабад салашу, који заједно чине једну српску православну парохију, и то шесте платежне класе, било је 164 православца. Српски Ковин је по попису из 1847. године имао 168 Срба, а две деценије касније мање их је, само 113 православних душа.
Стари црквени звоник је дотрајао и 1891. године намеравали су преостали Срби православци у Ковину, да га уз цркву темељно оправе. Али то је постала мала и сиромашна заједница са 102 парохијана. У тој најстаријој православној цркви у Угарској, налазила се вредна стара икона Богородице Ковинске (налази се и данас). Тражили су преко црквених новина финансијску помоћ широм Српства. Тада су (1891) на челу Ковинаца били: Живко Суботић председник црквене општине, перовођа Драгутин Јанковић (1891—1895), парох Тимотије Михалџић и главни тутор Максим Лудајић.[19] Новац су кроз три године ипак скупили па је уследила радња. Писао је црквени лист 1894. године да се Срби из Рац-Ковина четири пута јавно обраћали српству, тражећи помоћ. Скупили су до тада 1238 ф. што је било недовољно, јер им је за радове требала сума од 2820 ф. Године 1895. православна црквена општина у Српском Ковину је расписала маја месеца, градњу новог од цркве одвојеног торња. Реч је о дунђерском, лимарском и неимарском послу вредном по предрачуну 2820 ф. Због тога су пети апел упутили православној браћи. Председник црквене општине тада је био Иван Симић, па 1895. године Јован Славнић. Умро је те 1895. године дугогодишњи ковински парох Тимотије Михалџић, родом из Калаза (1824). Радио је прво као учитељ у Збегу и Калазу, а по рукоположењу као парох у Бати, Чипу и затим до смрти 29 година у Српском Ковину. Исте године умро је у Столном Београду, тамошњи свештеник родом из Српског Ковина, поп Светозар Туријак. У Српском Ковину је умро 1903. године парох Александар Павловић у 34. години. Стеван Иванчевић Дабић је био 1909. године учитељ у Српском Ковину.
Из последње четвртине XIX века и са почетка ХХ века потичу шематизми Будимске епархије у којима се налазе оскудни али корисни подаци о Ковинској парохији на Чепелу. Под годином 1878. за Ковин се каже да је то варошица са Црквом Успења Пресвете Богородице са две капеле, коју је опслуживао парох Тимотије Михалџић. Српских домова је било 23 са 145 житеља.Српски извор из 1905. године наводи да је Српски Ковин велика општина, у којој живи 6498 становника у 1488 домова. Од тога су Срби православци само њих 89, са 17 кућа – 1%. То је катастофа демографска ако се упореди са оближњом Ловром где је било 99% Срба. У Ковину је тада постојала српска црква и вероисповедна школа. Храм је био у добром стању а у њему су се налазиле и српске иконе и фреске – ликови цара Лазара и цара Уроша, Светог Саве, Светог Симеона и других српских светитеља. Црквена општина је редовна и уређена, има парохијски дом а парохија је најниже платежне класе, имовно сиромашна са земљишним поседом од 14 кј. Пароха сталног нема, парохијом администрира свештеник Емилијан Чупић из парохије Острогон-вацке. И поред тога уз парохију иду парохијске филијале: Демшед, Кунсентмиклош, Сабадсалаш и Филепсалаш. Српска школа опстаје са мало ђака као народна вероисповедна. Учитељ је Драг. Јанковић родом из Шумберка, који учи само шесторо деце. Оптација је веома важан историјски догађај за српску заједницу у Мађарској, а и за већинско становништво у обе суседне земље. Оптирање је почело 1923. и завршило се после десет година. Од 12.000 Срба, колико их је 1920. живело у Мађарској, иселило се око 5000. Након исељавања Срба и из Српског Ковина, број православних хришћана је драстично опао, тако да је остало врло мало Срба који су живели у Српском Ковину и учествовали у Литургијском животу манастира.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
