ПИШЕ: Мр Смиља Влаовић
Макавејску цркву подигоше Лужани, старо племе и посветише је светим Макавејима што је једина досад позната макавејска црква на простору Црне Горе. Јовићевић о томе каже:“ Данашња црква у Толошима подигнута је на темељима старе цркве, можда баш тих старих Лужана и посвећена св. Макавеју, истоме светитељу коме је била посвећена и стара црква, па то збиља подсећа на стари народ који је овде живео, и без сумње славио св. Макавеја, који нико од данашњих Зећана не слави.“
Међутим, треба имати у виду да је од времена цара Теодосија (395.г.), простор некадашње Диоклије, данашње Подгорице, припадао источноромејском царству-Византији. Ту је владао цар Константин, који је пренио престоницу царства из старог у Нови Рас-Константинопољ, Цариград. У том донемањићком периоду су грађени многи храмови. Тако да није немогуће да је и овај храм макавејски, посвећен њима и грађен у том историјском времену, с обзиром на то да су св. Макавеји посебно поштовани у Византијском царству и на Истоку.
Прије обнове цркве, тачније 1875. године, ове предјеле је посјетио Јозеф Јан Сватек, доктор правних и философских наука. У свом путопису Црна Гора и Скадар о цркви Св. Макавеја, Сватек записује:“ Испод Вељег брда налази се мало насеље са православним манастиром и гробљем. Поред овога, ту су и касарне и на многим узвишицама расијана војна складишта.“
Јовићевић је Зету и Љешкопоље описивао 1925. године и био је јако образован и свестран човјек, који је своја истраживања радио по инструкцијама Јована Цвијића, па чак и он мисли да су Макавеји један светитељ. У нашем времену знање о светим Макавејима је боље, али опет недовољно због чега је на почетку и дато краће Житије браће Макавеја.
Проф. др Павле Радусиновић у својој студији под називом Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до најновијег доба записује о мјесту гдје је подигнута макавејска црква овако: „У атару села, у западном дијелу Толоша налази се турско утврђење звано Град. Изграђено је на каменој стијени званој Црвена стијена-у циљу заштите граничне зоне према старој Црној Гори, као и поменутог веома важног спушког пута. Ниже њега у пољу је црква Макавеја, подигнута крајем 1897. године.
Под бројем 121, Лазар Томановић у књизи Педесет година на престолу Црне Горе, пише да је црква подигнута 1897. године. У заглављу пише да је подигнута, а не обновљена:“121. Толоши, 1897.“ Ако у заглављу пише да је црква новоподигнута, а не обновљена, онда значи да податак о њеној старини није био познат и да није тачно на темељима старе цркве, али наведено је само претпоставка.
Међутим, у Архиви Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је црква ипак обновљена на старим темељима. Захтјев за обновљење старе цркве посвећене светим Макавејима долази од сељана из Љешкопољске капетаније из села Толоша, Лужана и Вранића, гдје акт потписују барјактар Томан Паков, Лука Брновић и Јован Раичковић. У поменутом акту из 1894. године стоји аманет да се новац смије употријебити само на изградњу цркве и ни за што друго. Обнова вјековне цркве је неопходна јер: “Обраћамо се вашем Високопреосвештенству да испуните највећу жељу овог народа, а то је да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма, ђе би се наши умрли могли склонити од дажда, снијега, вјетра и других непогода.“
Храм Св. Георгија који су подигли Љешкопољци је био превише удаљен од развалина цркве и гробља, по ружном времену је потребно и по 3, 4 сата хода и представља гријех према покојницима. Из тог разлога сељани ова три села су сакупили „680 форинти готовога новца“ за обнављање старе цркве, по њиховом вјеровању још из времена Немањића.
Парох Љешкопољски Крсто Поповић актом бр. 43 обавјештава Митрополита да је црква завршена, али да је проблем настао због натписа о редосљеду којим се помињу имена села. Црква је започета са обновом 1896. године, на мјесту гдје је раније била црква посвећена Св. Макавејима и све је текло у најбољем реду све до момента када је: „требало писати натпис изнад црквенијех врата са спољне стране“. Натпис који је са Цетиња донио Лука Николин, прокандур је гласио:“ Под владом Његова височанства сретњевладајућег господара Књаза Николе и благословом Његова високопреосвештенства Митрополита Митрофана огради опћина Лужанска и Толошка са околином до села Вранића посвећен светим Макавејима 1896. године.“ Натпис није одговарао сељанима Толоша јер га је прoкандур Никола срочио без договора са другом двојицом прокандура те је настао велики проблем и расправа јер се име села Лужани помиње прије имена села Толоши, што није исправно и праведно, по њиховом мишљењу из сљедећих разлога: „1. Стога што црква и гробовштина на истом гробовишту од вазда се звали црквом Толошком; 2. она је по доказу Суда на земљишту Толошком; 3. у селу Толошима има више домаћинстава него у Лужанима; 4. и стога што је из Толоша покојни Танан Паков, бивши барјактар и црквени прокандур, који је највише помогао те се ова црква гради, унапредивши црквена добра која би била запуштена да њега није било.“ На понуђене компромисне натписе Толошани нијесу пристали већ истрајали на своме ставу. Поменута плоча се налази поред цркве и видљиве су измјене у натпису.
Године 1931, послије Божића десило се убиство у цркви Св. Макавеја. У акту бр. 936 администратор Епархије црногорско-приморске Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки др Симеон даје благослов за мало освећење: “Рјешавајући молбу парохијског звања Љешкопољског од 23/10 фебруара бр. 21 благословио је дати свој архипастирски благослов надлежном окружном протојереју да одслужи „мало освећење храма“ убиством обесвећене цркве у Толошима. Начин како се ово освећење служи изложен је у Великом Требнику. Нека окружни протојереј што хитније поступи по овој архијерејској одлуци, како би се по оправданој жељи и вјерској потреби припадника овога храма могла вршити света богослужења што прије, нарочито с обзиром на садашњи часни пост.“ Ово убиство треба посматрати у друштвеном контексту када комунизам хвата посебан залет и када се оваква убиства дешавају све чешће и не бира се ни вријеме, ни мјесто. Сличан случај се десио и са покушајем убиства свештеника Луке Вукмановића у црмничкој цркви исте године, током св. Литургије, када је износио Часне дарове
На списку података земљишних посједа парохије Љешкопољске из 1931. године, тадашњи парох Лабуд Рогановић записује да црква Св. Макавеја у Толошима има: “52 ара и 60 м/2 ливаде“. Пашњака и њива нема, а земљишне тапије су тек требале да израде државне институције.
У акту из 1940. године ђакон Петар Ускоковић, у ревизији љешкопољских цркава, записује да је црква у Толошима очувана и да има све што је потребно за богослужења.
Након тога помен Макавејске цркве налазимо у документу из 1942. године, стр. 16. гдје се наводи редослед богослужења за новембар и децембар који подноси парох Лаковић гдје записује сталне датуме кад ће се вршити служба Божија : “2. XI, 16. XI, 30, 14. XII, 27 XII.” У овом акту се не помиње да нешто недостаје цркви од сасуда за Богослужење.
Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину са многим црквама у Црној Гори. У једном од извјештаја стоји да су осим што је црква биле сметлиште, обијесни моћници су животиње облачиле у мантије и тако их на силу уводили у цркве, изругујући се, ту су их остављали и затварали.
Титоградска трибина, бр. 456. 1969. године, на страни бр. 7 даје запис о Толошкој цркви, наводећи да црква није посебна ни по архитектури, ни по каквом историјском догађају, већ по „свецу којем је посвећена“
Титоградска трибина из 1982. године пише о цркви Св. Макавеја и, такође, говори о Лужанима и и ријеткости цркава посвећених овим светитељима, о њеном добром стању као и о архитектури : “Црква је мала, једнобродна грађевина бруто површине 60 метара квадратних. Зидови су јој накнадно утврђени попречним и уздужним затегама. Лучно је засвођена, подијељена на три травеја који се ослањају на три пара стубова. Звоник је на преслицу са једним отвором. Изнад улазних врата је уклесана петокрака розета. Кров је од каналица“
Посљедња обнова цркве је била деведесетих година прошлог вијека, међутим, у књизи Обнова и изградња православних манастира и цркава у Црној Гори не стоји тачна година већ: “У новије вријеме извршена је обнова храма 90-их година прошлог вијека. Тренутно се ради на изради новог иконостаса, крста на преслици и уређењу ентеријера храма.“
Деведесетих година прошлог вијека црква је неко вријеме била узурпирана и служила као музеј или изложбени простор непознатом сликару.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Овај пројекат кроз занимљиве приче указује на значај великих светиња и реликвија, сведочећи о лепоти Православља на нашим благословеним просторима.
