ПИШЕ: Мр Смиља Влаовић
Цркву посвећену старозавјетним мученицима подиже старо племе Шпања или Лужана, и подијелише судбину макавејску, бијаху мучени и гоњени и на крају погубљени због вјере у једнога и истинога Бога. Ријетке су цркве посвећене Светим Макавејима, па се и не зна да су:“ Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Пострадаше сви за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих гријеха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику биједу на свети град. Антиох хтједе пошто пото да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на мјесту вјере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вјероломни архијереји и друге старјешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса бјеше очигледан знак, да се неко одрекао вјере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завјета на грчки језик, не хтје јести свињског меса. Зато би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за вјеру у једног живога Бога око 180 год. прије Христа.“
Макавејска црква је подигнута на старохришћанским темељима, посвећена старозавјетним мученицима, рушена и паљена, па опет обнављана, била у центру, на мјесту античке станице ка Далмацији, па опет затрпана и занемарена, окружена старим и новим гробљем, гажена колским путевима, људским немаром и грамзивошћу и опет израсла из мученичке крви, праведничких молитава и тежачког зноја.
Васкрсла макавејска црква, окрњена магистралним путем, прегажених и оскрнављених гробова, разнесене црквине и зараслог манастиришта, али тихо и упорно, снагом бујице молитава које повећавају свој водоток, разгрће таму незнања, страха и заборава и враћа дио по дио, камен по камен, у знак захвалности и дуга онима који очуваше кроз историју оно што се могло и отргоше од злих сила и времена и предадоше у завјет онима којима боља времена дозволе да старо поврати, а заборављено обнове.
Данас, макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, се налази покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева.
Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Мироточивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара. Вјерујући да ће се камен по камен у овом светом мозаику посложити на право мјесто, разгрнути многе непознате, а важне податке и формирати лијепу, опсежну и објективну монографију посвећену овом древном граду Алати, Бирзиминиуму, Рибници и Подгорици…
Невино пострадало подгоричко становништво у савезничком бомбардовању 1944. године „проговара“ и кроз фрескопис у толошкој цркви, масовној гробници код цркве Св. Георгија, под Горицом из чије крви и израсте дивља лоза, из свих оних уздаха и сјећања и јавних и тајних.
Насеље и становништво
По предању Толоши су добили име по надгробним ваљкастим старим плочама-толошима које су налажене посебно на простору око Црвене стијене. На основу старе административне подјеле Толоши су припадали Љешкопољу, а откуда сам назив Љешкопоље Јован Ердељановић закључује овако:
“Љешкопоље, Љешани, Лијешње и Љешњани – било да је у ранијим вековима, свакако пре XV века, живео какав знатан човек или великаш, који се звао Лијеш или Љеш или Љешко по коме су се прозвали именоване географске целине и њихови становници.“
Званична историја познаје Љеша Црнојевића чији се гроб налази у цркви манастира Кома и која је подигнута у првој половини 15. вијека, када је и живио овај Црнојевић са својим синовима. Некада село, Толоши су се протезали подгорином Малог и источном страном Вељег брда, на сјеверу све до Команског моста. Атар села је некад захватао око 20 километара квадратних. Повољан географски положај омогућавао је успјешно гајење винове лозе, дувана, што је поред овчарства било доминантно занимање сељана. По народном предању толико је било винограда, да ако би неко повукао лозу код Везировог моста, затресла би се посљедња у Толошима. Андрија Јовићевић у Зети и Љешкопољу говори о простору који захвата тадашње село Толоши: „Толоши се настављају на Лужане и залазе до испод Црвене стијене, западног обронка В. Брда. Село се пружа подножјем Вељег брда. Западном страном протиче ријека Матица, која долази од Гара. У њу се изнад Толоша улила ријека Трешница, а изнад оне ријеке Црковница, која долази из Краљичина ока, из села Далма. Између Трешнице и Црковнице је љешкопољски луг, а испод Трешанице толошки луг. У овим луговима који су подводни Љешкопољци имају ливаде, а испаша им је заједничка.“
Толоши су били село збијеног типа. “Поједини делови села збијени у Вуковцима, Грбовцима, Лекићима, Доњој и Горњој Горици, Толошима и многим селима при окрајцима поља, збијени су, али не као у Понарима. Куће имају са сваке стране слободна простора, између кућа су пролази и путови, а преко пута је друга кућа, па трећа, четврта итд.“
На овом простору, као и у цијелом дијелу Црне Горе клима се мијењала, што потврђује и запис Андрије Јовићевића, који на сљедећи начин описује простор око Малог и Вељег брда: „Мало и Веље брдо су потпуно голи, без иједног дрвета, а није било тако давно кад су ова брда и Горица изнад Подгорице и Горица изнад Љешкопоља били обрасли шумом. Има кућа у Подгорици у којима још увијек има греда из ове шуме“ .
Оно што многи путописци, историчари и истраживачи наводе као јединствен податак јесте да је овај простор некада насељавало старо племе Шпањи или Лужани за које једни сматрају да је умрло од неке болештине и истражило се, док други вјерују да су се међусобно поубијали, а трећи да се тај народ асимиловао са осталим становништвом. Јовићевић о томе каже: “По народном предању, испод Малог и Вељег брда живјели су у старо доба Шпањоли, моћно и силно племе. Њихова се власт протезала на далеко и били су врло чувени. Њих је одједном истражила болест, као што се прича за старо племе у Зети. Вероватно, ова се прича односи на Лужане, велико и моћно племе, чији се спомен одржао до данас у имену Лужани и мјесто које се зове Лужница. Тамо показују да је живио бан Лужанин“. Данас испод Вељег брда постоји мјесто под називом Лужани. Павле Аполоновић Ровински у вези са Лужанима цитира мишљење Максима Шобајића који каже: „Могуће да су то били богумили, јер у то доба они нијесу били истријебљени.“
Доласком Турака, становништво се углавном раселило јер су Турци због плодности земље населили овај дио и потиснули домицилно становништво. Оручевићи, Вранићи и Азгановићи су по запису проф. др Павла Радусиновића биле мухамеданске породице које су насељавале село Толоши. Од хришћанских, најстарије братство у Толошима су Вратнице, а најбројније осим њих су Видаковићи и Мирановићи, а у Лужанима Раичевићи. Касније, из различитих разлога, крвне освете и сл., у ово село се досељавају Раичевићи, Балабани, Вукчевићи, Брновићи, Бечићи, Калуђеровићи, Мирановићи, Пејовићи, Бољевићи, Шундићи, Милошевићи, Ремиковићи, Брацановићи, Мугоше, Кажићи, Савковићи, Стаматовићи и Златичани.
Маријан Болица у опису Скадарског санџаката из 1614. описује сљедећа љешкопољска села: Грбовци, Горичани, Пријанићи, Десићи, Станевићи, Горица, Момишићи, Вранићи, Толоши и Лужница. За Толоше наводи да је имала 27 домова, 58 војника, а Лужница 42 дома, 90 војника:” Кућа 27 Толоши, под командом Раичка Вукмирова, са војника 58.“
Налази старијег римског насеља
Тезу да су Толоши били једна од римских станица потврђује низ налаза из римског периода. Многи налази су остали неистражени, притиснути кућама, баштама или просто незаинтересованошћу становништва да пријаве налазе, да им „археолози не би мјесецима чачкали око кућа“. Опис ових налаза налазили смо најчешће у периодици XX вијека, од којих ћемо навести неке.
У Побједи из 1969. године публициста Василије Ивановић пише о налазима у Толошима. Наиме, мјештани су копајући канал за виноград и водовод наилазили на низ занимљивих ствари:“ Копао човјек један из Толоша канал за сађење винове лозе и на потпуно равном терену, на десетак сантиметара испод површине земље наишао на гроб окренут исток-запад. Скинуо је два попречна камена и спустио се унутра и нашао лобању и тегулу величине 60 х 48 цм. Гробница је дуга 220, а дубока и широка 108 цм. Зидови су солидно омалтерисани, надгробне плоче нема.“
Други мјештанин је у близини :“ копао канал за водовод и на дубини од једног метра нашао камени ваљак израђен од квалитетнијег камена пречника 30 см. Ту је одмах и округла камена плоча косо упала у земљу, једном трећином, чији је пречник 2м.“ У близини плоче био је видљив канал ширине 15 цм и по предању ту је некад била уљара, тачније млин за маслине. Наставак овог канала је пронађен у толошком, сеоском гробљу на чијем крају се налазе остаци неке веће грађевине за коју се мисли да је млин.
У близини поменутих налаза постојала је земљана хумка сјевероисточно од цркве, а на 2 метра од откривеног гроба се, такође, налазила хумка која је покривала још један грађевински објекат. Нажалост, у поменутом чланку није дата прецизнија локација гдје су ти налази, да бисмо их данас пронашли и истражили.
У Титоградској трибини из 1970. године, бр. 518, исти аутор пише о поменутој тегули и помиње већ познате податке записане у чланку у Побједи.
Василије Вако Ивановић у Титоградској трибини из 1972. године даје ближе податке о положају поменутог гроба: “На 50 метара од цркве, а 20 метара од данашњег гробља један мјештанин је радећи своје имање наишао на гроб у којем је нашао двије тегуле.“ По његовом мишљењу ово је доказ да је овдје постојало римско насеље, и записује као закључак:“ Напомињем да је гроб окренут правцем исток-запад и има остатака цркве раног хришћанства“. Познато је низ оваквих случајева, а колико их има заиста само Бог зна.
Многи наводи указују да Толоши јесу били римска станица, међутим, евентуална археолошка истраживања би била ограниченог домета јер је насеље прилично насељено, а мјештани већински нијесу расположени да им се у двориштима врше било какава истраживања и мјерења.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Трагом старих светиња“, који уређује наша стална сарадница мр Смиља Влаовић. Овај пројекат кроз занимљиве приче указује на значај великих светиња и реликвија, сведочећи о лепоти Православља на нашим благословеним просторима.
