На измаку зиме, када је сунце готово благодат, пут нас је навео манастиру Драганац, где смо имали благослов да нас дочекају игуман манастира Јустин и отац Христофор. Пут до манастира је баш онакав какав пут вере треба да буде, узак, кроз шумовите пределе, и једно погрешно скретање може да учини да залутате. Изолованост манастира управо има своје предности, пружа мир у предивној природи, подсећајући нас да је Господ свеприсутан делима својим, а има ли лепшег дела на земљи од природних лепота, које су огледало Рајског врта. Том Едену за земљи прилазе људи свих вера, по молитву и помоћ долазе и Албанци, а све је више примера припадника мировних мисија КФОР-а, који су се крстили и примили православну веру у манастиру Драганац. Замислите једног америчког војника кад закорачи у неки манастир на Космету, кад га обузме благодат, какву данас ретко где човек може осетити, душа се прилепи за фреске, за зидине, за мир. И једино шта се пита је – како је уопште могао да живи без таквог осећаја до сада.
Историја
Манастир Драганац, посвећен Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, налази се Косовскопоморавском округу, недалеко од Прилепца, који је родно место Светог кнеза Лазара. Управо се кнез Лазар сматра ктитором манастира Драганац, који се помиње у даровници кнеза Лазара (Раваничкој повељи), 1381. године као метох манастира Раванице, у истоименом селу, које је названо по његовој ћерки Драгани. Распрострањено је мишљење да је храм постојао и раније и да је можда тада обновљен, јер су пред најездом Османлија православни оци бежали у тада, још увек слободну, хришћанску Србију. Не постоји пуно података о манастиру, али се претпоставља да је због добре позиције, јер је у близини средњовековног града Ново Брдо, био позната светиња и да је био значајан центар духовности овог подручја. У књизи ,,Манастир светих Архангела у Драганцу – духовни светионик Косовског Поморавља“ аутора Бобана Стојковића и Душице Филиповић, налазимо и податак да постоје и друге претпоставке у вези са ктиторством манастира Драганац:
,,Милош С. Милојевић сматра да је манастир задужбина Константина Немањића, Милутиновог сина из другог брака“ (Стојковић, Филиповић: Ниш, 2000, 24).
Нема пуно извора о историји манастира, али по оним који су доступни, по археолошким доказима у Источном Косову, у близини Драганца постојало је много манастира, али су сви порушени у периоду од 1455-1912 .за време Османлија. Падом Новог Брда наступило је тешко време за српске светиње. Тек половином 19. века долази до обнове манастира, па је на месту старог храма, у периоду од 1865-1869. године подигнут нови храм и од тада почиње ново доба за манастир.
Налазимо податке да су се 18. маја 1865. године у селу Стража састали народни прваци из десет српских села која окружују манастир (Стража, Станишор, Драганац, Божевце, Царевце, Ваганеш, Јасновик, Бостане, Зебинце и Манишинце) са намером да подигну нову цркву у Драганцу.
,,Писмо је састављено и послато по Стефану Марковићу терзији и житељу приштинском, Његовој светлости књазу и господару Кнежевине Србије, Његовом високопреосвештенству господину митрополиту и славноме царском-руском Конзулату, милостиње ради за обнављање манастира Драганац“. У том писму добијамо сведочанство и о целебном извору воде око којег се народ сабирао, ”Гди се понајвише они исцељују који очима болују. Осим тога нема дана у години, када нема 10 до 20 душа, кои долазе у судовима воду своим болесницима носити.”
Прилозима кнеза Михаила од 100 дуката, руског конзулата 500 рубаља и прилозима локалног становништа подигнут је нови храм на темељима средњовековне светиње. Над вратима храма и данас стоји натпис, ”Оснивасја сје Божанствени храм вом имја Сабор Архангела Михаила и Гаврила, дозволенијем султана Азиса, благословенијем же Рашко-призренскога митрополита г-на Мелетија 1868. године месец март 10. Дан” (https://www.draganac.org/).
По царском указу, потписаном од стране султана Абдула Меџида у данашњем Гњилану, тзв. Хатишерифом, верске заједнице у тадашњем Османском царству имале су своје привилегије, па је по истим започета и обнова Драганца. Позната су и имена неимара: Михајло Ђорђевић, Новак Исаиловић, Јован Јанчић. Манастир је освештан 14. априла 1900. године од стране митрополита рашко-призренског Дионисија, када се скупило много верног народа, како написи наводе (Цариградски гласник) да до тада никада није виђено у овим крајевима толико верника на једном месту, па је скупљен и прилог за манастир (преко тридесет лира). Манастир Драганац је у једном периоду имао и манастирску школу (прву хришћанску школу у овом крају) али због честих упада Турака у манастир, који су вршили претресе сумњајући да манастир помаже тадашње побуњенике против Османлија, школа почетком 20. века престаје са радом. Учитељи који су предавали у манастирској школи: Михајло Костић, после његовог хапшења Ђорђе Јаковчевић, а ревизор је био Јанаћије Славковић из Митровице. Први настојатељ манастира је био свештеник Димитрије Арсић, монашко име Дионисије, који је и окупио људе око идеје за обнову манастира. Потом 1921. настојатељ је био свештеник Јован Симић, док је 1934/1935 парох босански Михаило Радојевић, потом 1936. јеромонах Севастијан Милосављевић. Од 1937. занимљиво је да је игуман манастира био Рус Григорије Портански, монашко Гордеј, који је учествовао у Првом светском рату и за ратне заслуге одликован је Крстом Светог Ђорђа IV степена. У Русији су му остали жена и четворо деце. Током Другог светског рата одиграо је важну улогу, посебно у извештавањима са терена, о дешавањима у том делу Косова, о штетама које су причињаване манастирском имању. У манастиру остаје све до 1949, да би дужност управника преузео јеромонах Јустин Вучковић. Од 1954-1955 управник је био Герасим Јуришић, а затим Нифонт Јевремовић, све до 1960. године. Намесник манастира је 1960. био и јеромонах Мирон Божовић, а за време његовог боравка у манастиру, старешина је био протојереј Преко Ћировић. Од 1971. настаје мрачно доба за манастир, јер су под притиском комунистичке власти многи манастири запустели. Само за два празника одржаване су службе: на празник Светог Архангела Гаврила и на празник Источног Петка. (Источни Петак који се, такође, назива Обновљенски Петак или Светли Петак је дан у који се у току Светле седмице прославља обновљење храма Богородичиног Извора Животворне Воде у Константинопољу. Такође постоји и истоимена икона Пресвете Богородице).
Коначно 1997. године започиње обнова манастира када долази јеромонах Серафим Стефановић, а посебне заслуге за обнову имао је бивши дечански монах Кирило, који је био настојатељ манастира Драганац у периоду од 1999-2011. Могло би се рећи у најтежим годинама, ако постоји неки кантар којим се може измерити тежина положаја српских светиња у непријатељском окружењу кроз векове. Положај светиња на Космету није ни данас за понос, не само нацијама које их окружују, већ читавом хришћанском свету, који је често жмурио пред неправдом, бивајући на тај начин саучесник у свему оном што се дешавало у два разорна таласа 1999. и 2004. године. У тим таласима разорена је правда, док се вера међу православним Србима учврстила и уздигла изравно оном духовном вертикалом која води ка Врховној Правди. Оној, која суди по делима. После оца Кирила долази игуман Иларион, а потом данашњи игуман Јустин, о којима ће касније бити још речи.
Архитектура
Средњовековна архитектура је била, како разбокорена, тако и јасно утврђена. Па је тако на темељима средњовековног храма, чија је основа била светогорска тролисна основа (која је постала узор у средњовековном развоју просторне концепције), настао нови храм.
(Тролисна основа цркве, позната и као триконхос, је архитектонско решење простора храма у облику крста, где су олтарски простор и северна и јужна певница завршени полукружним апсидама – конхама. Основа подсећа на детелину са три листа, отуда назив тролисна)
Основа храма је у облику крста, триконхос, унтрашњост ових апсида (полукружна ниша прекривена полукуполом) је кружна, док је спољашњи изглед полигоналан (вишестран). Ово је чест манир у српско-византијској архитектури где се унутрашња мекоћа лукова споља наглашава оштријим геометријским линијама. Олтарски простор је изведен тако, да је издигнут степеницима у односу на остатак храма, чиме се симболички и функционално наглашава светост места где се обавља литургија. Купола на средини цркве делује помало необично, јер је другачије грађена у односу на наос.
Тако и прозори, уместо што је уобичајено да буду на самој куполи, они се налазе и на њеном постољу. То значи да у цркву улази много више светлости, што доприноси посебном осећају. Стуб који носи куполу нема кружни облик, већ има шест равних страница са прозорима.
Црква је грађена комбиновањем два материјала, што јој даје посебан изглед. Главни зидови су направљени од тесаног камена (правилни камени блокови), док је купола (кубе) зидана од цигле (опеке), која је ређана у правилном ритму. На бочним угловима налазе се украси у облику животиња (зооморфни украси). Унутрашњост куполе је повезана са доњим делом цркве помоћу посебних угаоних конструкција које се зову тромпе (ово помаже да се пређе са квадратне основе на округлу куполу).
Предња страна цркве (западни, главни улаз) је најраскошније украшена:
Улазна капија (портал) уоквирена је украсним каменим преплетом који подсећа на камену чипку. Изнад самих врата налази се велики лук.
Тачно изнад улаза стоје три посебно исклесана камена блока.
У средини двоглави орао са круном (симбол достојанства и државности). На једном блоку су орао и митско биће грифон (спој лава и орла), а на другом је приказан „расцветали крст“ (крст са лиснатим украсима који симболизује живот). Постоји једно камено удубљење у зиду (ниша) у којем је некада била насликана фреска посвећена слави храма. Ово удубљење је уоквирено малим каменим стубовима. На њиховим врховима исклесани су орлови, а изнад њих се налази мотив круне, што додатно наглашава свечани изглед улаза. Да стране су представе серафима или херувима.
Када поглед подигнете још више, ка самом врху предњег зида видите затупљени забат, то је заправо онај троугласти део зида испод самог крова. Овде он није оштар, већ је „затупљен“ (заравњен), на њему се налази прозор у облику крста. Ово је био чест начин да се унутрашњост додатно осветли, а да споља изгледа симболично. Изнад тог прозора уклесан је текст у камену који говори о томе када је и ко подигао храм.
Иконостас и ентеријер храма
Унутрашњост храма је светла, без фрескописа, са упечатљивим иконостасом на олтарском делу. Олтарска преграда има само царске двери, није уређена као по обичају са левим и десним ђаконским вратима. Царске двери су украшене орнаментима, флоралним мотивима, са представом Благовести и четири јеванђелиста у облику овалних медаљона. Са десне и леве стране налазе се престоне иконе. Са десне, како је прописано, налази се икона Исуса Христа, до ње Свети Јован Претеча, икона на којој светитељ стоји (са крилима као „Анђео пустиње“) и у рукама држи посуду (тањир или путир) у којој се налази његова сопствена глава. Ово симболизује његову спремност на жртву и победу духовног над телесним, и на крају Свети Димитрије Солунски, који је приказан као војник са ореолом, држећи палмину гранчицу, што симболизује мучеништво. Са леве стране престона икона Мајке Божије са Христом, потом две иконе сабора и славе манастира: Сабор Светих Архангела и икона Пресвете Богородице, познатија као Живоносни Источник. Икона Живоносни Источник прославља се на Источни Петак, петак Светле седмице, који се још зове Извор излечења, јер тог дана верници одлазе на изворе, верујући да ће доћи до излечења болести. Сам назив потиче од извора у близини Цариграда, када је цар Лав, пре него што је постао цар наишао у шуми на слепог човека и одвео га на извор и умио, како је човек прогледао, цар Лав је саградио на том месту храм у знак захвалности Пресветој Богородици за молитвено заступништво и назвао га Живоносни Источник. Отуда на икони приказ Богородице и Христа на извору (попут фонтане), што симболизује Богородицу као извор живота, јер је из ње рођен Христос. Иконе на иконостасу манастира Драганац насликао је крајем 19. века чувени зограф Константин Јаковљевић који је дошао из села Галичника код Дебра, места познатог по одличним уметницима, а претпоставља се да је исти аутор радио и на цркви Светог Николе у Гњилану због веома сличног стила сликања. Главни доказ за то су записи настали током лета 1892. године, а ти потписи се налазе на највећим престоним иконама у доњем реду, мада су данас јако избледели и налазе се на самом дну па их је због старости веома тешко прочитати. Овај македонски зограф је тако оставио трајни печат у манастиру пре више од 130 година, што потврђује велику уметничку вредност овог храма. Поред Јаковљевића, неколико икона је осликао и Буџароски (Теофан Буџаровић), као и престону икону Светих Архангела.
Иконе и сам иконостас су очувани, иако се примећују трагови времена. Изнад аналоја налазе се четири полијелеја од кованог гвожђа, а уз сам олтар су два мермерна горионика, налик на огромне раскошне свећњаке, што доприноси свечаном изгледу. Два аналоја између којих је стаза, црвени тепих, која води до олтарског дела, на левом аналоју је икона на којој је представа Силазак Христа у ад или Васкрсење. Овај догађај се обележава на Велику Суботу, око Христових ногу се виде сломљена врата ада и окови, који симболизују спасење праведника из ада. Поред поменутих, у храму је мноштво икона које су поређане по зидовима, уз одређени ред, тако одмах изнад улазних врата налази се икона која представља Други Христов долазак и Страшан суд, где је Христос приказан као Судија и суди живима и мртвима, што нам указује на есхатолошки крај света какав је и најављен у Откровењу. Са леве и десне стране су Архангели Гаврило и Михаило у односу на Други да долазак симболизују: Михаило праведност, одвајање жита од кукоља и извршење праведне казне. Док Архангел Гаврило симболизује милост и сведочанство, сведочење о Божијем плану спасења који је започео Оваплоћењем, пружајући наду вернима. Његова труба ће назначити Други Христов долазак. Идејно је симболика заиста отрежњујућа, излазећи из храма те иконе су ту да вас подсећају на вечни живот, постоји предање да анђели на улазу у цркву записују ко са каквим мислима улази у храм. У односу на Други долазак, они су сведоци који ће на Суду изнети истину о нашој побожности. Можемо схватити и као савет да оставимо световне бриге и грехе испред прага, јер улазимо у простор који је слика будућег Царства у коме ће они бити главни пратиоци Цара Славе, док кад излазимо можемо посматрати као позив на испитивање савести. Са леве стране од улаза у храм налазе се честице моштију Светог Јована Шангајског и Светог Севастијана Џексонског (који је био син српских досељеника из Рисна, први је православни монах рођен на тлу Америке. Био је велики пријатељ Светог Николаја Жичког, о упокојио се у Жичи 1940. у чијој порти је сахрањен, међутим мошти овог светитеља неколико година касније пренете су у родни Џексон, а 2005. године је проглашен за светитеља). Изнад је икона Сабора Архангела Михаила – Аранђеловдан. У храму је више икона на зидовима где су приказане библијске сцене, као и ликови светитеља: Светог Саве, Светог Николаја Жичког, Светог цара Лазара, Светог Симеона, Светог Василија Острошког, Светих врачева Козме и Дамјана итд. На једном зиду је и плаштаница, која се износи у току појања стиховних стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто који се зове Христов гроб.
Новија историја и данашњица
Двадесет и пет година је манастир Драганац чекао повратак монашког живота. Игуман Кирило је заједно с верницима подигао седам зграда у оквиру манастирског комплекса, који чине две капеле, главна црква и конаци. Сада има готово 40 келија, а са леве стране надовезано на средишњи конак, саграђено је још 20 келија. Оно што је важно напоменути јесте да је манастир Драганац једини манастир на Космету који се бави производњом тамјана, а који се прави по традиционалном светогорском рецепту. Сировине за исти се добијају из Грчке. Производи се у виду разних мириса, као што су: кипарис, миро, амбра, гарденија, витлејем, ружа, народ итд. У манастирској продавници можете наћи ручни рад жена из Косовског Поморавља, дрвене и месингане рукотворине, козји сир, молитвенике, сувенире, чајеве. Често долазе верници на послушање, јер је увек помоћ добродошла, некад у виду чишћења и крчења, спремања хране и послужења када су празници и храмовна слава, али оно што је најважније је да оно што понесете са собом при одласку, поделите са свима – неизмерну благодат која се скрива у сваком камену, свакој биљци, сваком углу.
Оно што је још важно нагласити је да су поред прилога верника, организација, добар део својих прихода давали и сами монаси од својих примања. Након игумана Кирила долази нови игуман, отац Иларион из Дечана, у пређашњем животу глумац Растко Лупуловић, и својим примером, владањем, одлукама, мудрим управљањем задобио је велико поштовање верника и братства. Зашто кажем – пређашњем животу, јер онај пређашњи није нужно негативан или лош живот, али у поређењу са овим, у служби Богу, готово је непрепознатљив. Када се промени поглед, глас, ход… кад се промени душа, то је потпуни преображај старог у нови живот. 2022. именован је нови игуман манастира, монах Јустин, који је у манастиру Драганац од 2009. године. Дотадашњи игуман Драганца, архимандрит Иларион хиротонисан за викара српског Патријарха, са титулом епископа новобрдског.
У Драганцу нас је дочекао игуман Јустин, са оцем Христофором, да такво гостопримство никада нећемо заборавити. Толико мудрости и скромности у оцу Јустину, кротости у оцу Христофору, да се постидите сопства. Говорили су о чудотворном извору у Драганцу, чија је вода (по вери) излечила, умирила и укрепила многе вернике. Тако је један брат из Републике Српске, поневши воду са извора са собом, свратио код пријатеља и чувши причу о компликацијама у трудноћи сестре у Христу, дао воду и рекао да се умива и да је пије. И заиста се по вољи Божијој, али и по вери свих њих, на крају све добро свршило. На Сајту манастира постоји још сведочанстава, али како отац Јустин рече: Биће вам по вери. Упутили су нас до цркве у Макрешу, која ће бити тема наредног текста, где је такође извор који се сматра чудотворним и лековитим, а већ су се нека чуда дешавала и у самом храму.
На крају сваког текста подсећам вас да се светиње чувају једино ако се обилазе. Тог тренутка када крочите на тло светиње какав је манастир Драганац, схватићете да сте ту одувек желели да дођете и да бисте желели да на таквом месту заувек останете. И то вам не говори ум, већ душа, душа која се прилепила за исконско божанско.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
