ПИШЕ: Мср Невена Милосављевић
Испод Проклетија, у потолини поред реке Дечанска Бистрица угнездио се манастир Високи Дечани, сведок вишевековне борбе и одолевања свим искушењима која су сналазила манастир и српски народ. Манастир Високи Дечани је бисер српског православног света. У време својих задужбинара, Стефана Душана и Стефана Дечанског, био је духовни центар, а то је остао и данас. Лепота, монументалност, духовност која исијава из сваког милиметра ове светиње плени кроз векове, чак и без знања историјских прилика, свако ко се нађе пред њиме остаће задивљен и понеће несагориви пламен у свом срцу. У манастиру се налазе мошти Светог краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске. Постоје предања да када су Турци хтели манастир да претворе у џамију (1692. године) догодило се чудо за које се верује да је учинила сама Света Јелена Дечанска и на тај начин спречен је такав чин који би несумњиво утицао на само здање и потоња збивања. Дечани припадају Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представљају непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
Градња манастира
Свети Сава је иницирао изградњу манастира, о чему Стефан Дечански и говори у хрисовуљи, како га је спречила смрт, а да је Бог одредио да манастир сагради Стефан Урош III (Стефан Дечански). Уз помоћ сина Душана започиње градњу која је трајала готово десет година (између 1326/1327. и 1334/1335. године) док су фреске завршене око 1348. године.
Дечанска хрисовуља
Оснивачку повељу манастира Дечана (хрисовуљу) на српскословенском и српском народном језику о даривању своје задужбине Стефан Дечански је издао 1330. године, током зидања храма у којој је потврдио значајне податке о манастирском властелинству које је чинило географску целину од реке Бели Дрим до Комова на данашњој црногорској граници, те од Пећи до реке Валбоне у данашњој Албанији.
,,Приликом подизања манастира Дечани, тадашњи српски краљ Урош III даровао му је посједе (метохе): села, катуне, ријеке, изворе, језера, горе, планине; људе (пореске обвезнике) – сточаре, рибаре, земљораднике, занатлије… Све од ријеке Белог Дрима у Метохији до Комова и Виситора у Црној Гори, и од Пећи до ријеке Валбоне у данашњој Албанији – припало је Високим Дечанима. Објављујемо списак свих имена који се налазе у Дечанској хрисовуљи…
Дечанска хрисовуља је оснивачка повеља манастира Дечани из 1330. године. Оригинал је написан у облику свитка, величине 330х5200 милиметара, овјерена краљевским златним печатом. Хрисовуља је написана у канцеларији краљевог двора у Породимљу на Косову.
Урош III Дечански, краљ Србије оснива и дарива манастир Дечане 1330. године. Том приликом је издао хрисовуљу у циљу утврђивања правног статуса задужбине и регулисања статуса становништва, њихових права и обавеза на манастирским посједима. Дечанско властелинство тада постаје, уз хиландарско, највећи феудални посјед средњовјековне Србије. Оно је обухватало Метохију, горњи дио Полимља, те предио Алтин (слив Валбоне) у данашњој сјеверноисточној Албанији.
Спискови домаћинстава у укупно 89 села, заселака и других насеобина овог властелинства, представљају уједно најопсежнију ономастичку грађу српског средњег вијека. Огромна већина имена и назива је без двоумљења српског поријекла, тако да се читава територија дечанског властелинства у првој половини 14. вијека мора сматрати чисто српском етничком облашћу. Албански елемент је овдје у то вријеме сасвим незнатна мањина.
Сва села која су данас настањена Албанцима, била су тада српска. Албанске су само три насеобине (од 89), и то два села у Алтину и Зети, и један катун, такође у Зети, тако да су од 2166 ратарских кућа и 266 колиба у катунима (тј. укупно 2432) само 44 албанске, па и то ван данашње територије Косова и Метохије.
Дечанска хрисовуља је уједно најобимнији сачувани именослов код Срба са Косова и Метохије, представља најбољи извор за проучавање не тек српске, већ словенске ономастике уопште. Проф. Милица Грковић наводи да је у “Дечанској повељи“ забиљежено више од 30 хиљада именских јединица – словенског, хришћанског и, у изразитој мањини, влашко-романског и албанског поријекла.
И поред чињенице да је од стране свештенства вршен одређени притисак да се у већој мјери дјеци дају хришћанска имена (библијска, грчка, латинска), уочљиво је немјерљиво богатство народних српских/словенских имена, те оних која су у директној вези са старом народном религијом и митологијом.
Списак српских/словенских имена који слиједи писан је савременом српском ћирилицом установљеном реформом Вука Стефановића Караџића у 19. вијеку, осим у случајевима када у данашњој азбуци не постоји сагласност између графема и фонема оног времена.” (за Магазин Седмица, Донко Ракочевић)
Стефан Дечански (монах и владар)
„Стефан Урош III Немањић био је син краља Милутина и отац цара Душана, владао је 1322-1331. године. Постоје индикације да је рођен око 1276. или око 1284. године, а тачан датум смрти се зна, преминуо је 11. новембра 1331. године у тврђави, у средњовековном граду Звечану. Тачни подаци о смрти нису поуздани, али једно од мишљења је да је убијен по наређењу свог сина Душана Силног. Био је ослепљен од оца, а убијен од стране сина, те се његов живот сматра мученичким, а детаље из његовог живота можемо пронаћи у житијима Даниловог ученика и Григорија Цамблака, који су посвећени Стефану Дечанском. Житија су по опису саме личности и карактера, као и неких поступака различита, Григорије Цамблак описује Стефана Дечанског као мученика, жртву оца и сина, а Данилов ученик многе догађаје приписује лошим поступцима самог Стефана Дечанског. Његов живот остао је до данас мистерија за историчаре, поуздано се зна да је био наследник краља Милутина, да је његова сестра била Ана Неда која је била жена бугарског цара Михаила III Шишмана, верује се и да је са очеве стране имао полубрата Константина и полусестру Царицу или Зорицу. Највише пажње свакако привлачи његов полубрат Константин, о коме се не зна много, али се верује да је убијен на страшан начин и да је Стефан са њим имао несугласице. Тачних и поузданих података о томе које била мајка Стефана Дечанског још нема, претпоставља се да су то биле или Јелена која је била у ванбрачној вези са Милутином или Ана Тертер, ћерка бугарског краља Георгија Тертера, а постоји мишљење да би то могла бити прва супруга краља Милутина, Јелена Дука. Историја нам пружа податке да су браћа Милутин и Драгутин победили татарске вазале и да им је због тога претила опасност од татарског кана Ногаја. Краљ Милутин склопио је мир са њим, а заузврат морао је послати свог сина Стефана Дечанског њему, да буде његов заробљеник, јер је то значило да Милутин више неће нападати његове земље. Стефан Урош бива пуштен после смрти татарског господара и отац му даје Зету на управљање. Стефан се потом жени Теодором Смилец, ћерком бугарског цара Смилеца и са њом је имао два сина и ћерку. Његов отац се жени византијском принцезом Симонидом, био је старији четрдесет година од ње, с њом није имао деце, а њена мајка Ирина желела је да Милутин препусти власт Симонидиној браћи, што се сматра као разлог Стефанове побуне против оца. У Даниловом житију налазимо податке да је властела натерала Стефана да донесе ову одлуку, а Милутин је са неупоредиво јачим снагама восјке кренуо на Стефана, који је побегао преко реке Бојане. Краљ Милутин потом позива Стефана на преговоре, а онда га зароби и шаље га у Скопље, где је наредио да се ослепи. У Цамблаковом житију налазимо разлоге за ослепљивање у Милутиновој жени, коју Цамблак криви за све. Стефан Дечански није био до краја ослепљен, јер касније му се враћа вид, Стефан је говорио да му је вид повратио Свети Никола Мирликијски. Стефану је преминуо млађи син Душиц, што је на њега посебно утицало. Милутин прашта свом сину и после његове смрти Стефан Дечански долази у нови сукоб са братом Константином који је желео да преузме престо, иако је на њега право имао Стефан. Иако је Стефан нудио брату да поделе престо, Константин није на то пристајао, напао је Зету и у том походу је убијен, а Стефан Дечански је крунисан за краља. Тиме добија и новог противника, сина његовог стрица Драгутина, Владислава. 1323. почиње сукоб, убрзо Владислав бива поражен и бежи у Мађарску. Најважнија битка за време његове владавине била је битка код Велбужда, која се одиграла 1330. године између српске и бугарске восјке, бугарску је предводио цар Михаило III Шишман, а српску Стефан Дечански. Ова битка је била веома важна за српску државу, јер је победом српска држава стекла превласт на читавом Балкану. План је био да Бугарска и Византија нападну Србију, међутим Стефан је то спречио, а након победе држава се територијално проширила и на престо Бугарске враћена је Стефанова сестра Неда, прва Шишманова жена.
Стефан Дечански је био велики добротвор, помагао светиње и у својој земљи и широм света: у Јерусалиму, Александрији, Синају, Цариграду, Тесалији, Светој Гори, а саградио је задужбину манастир Дечане, због које се и назива Дечански. Његов сукоб са сином резултирао је мученичком смрћу удављења у граду Звечану 24. новембра, а његово тело је пренесено у манастир Дечане. Душан убрзо схвата свој грех, па завршетак манастира Дечане преузима на себе и сам сведочи о чудима која су се дешавала над моштима његовог почившег оца. Дечански се јавио у сну игуману манастира да му се тело ископа и архиепископ је са сабором то учинио, где су његове мошти пронађене нетрулежне и миомирисне.“ (мастер рад ,,Поетски елементи у житијима XV века”, Невена Милосављевић)
Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем у народу познатом као празник Спасовдан. Из извора налазимо податке да је главни мајстор био фра Вито Которанин са још тридесетак клесара из Котора и томе сведочи натпис на порталу јужних врата храма, где се помиње да је грађен осам година, од 1327. до 1335. Који гласи: „Фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљева, сазида овузи цркв светога Пантократора господину краљу Стефану Урошу 3-ему и његовому сину светлому и превеликому и преславному господину краљу Стефану. И сазида се за 8 годишт, и доспела је савсем цркв в лето 1335“.
Више о неимару
,,ВИТА КОТОРАНИН, монах, градитељ (Котор, друга половина XIII в. Котор, после 1335). Његово име познато је захваљујући натпису уклесаном у надвратник јужног портала цркве манастира Дечани. Захваљујући поменутом натпису зна се да је „Фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, краљевог града“ монументалну задужбину краља Стефана Уроша III и сина му краља Стефана саградио за осам година, као и да су радови окончани 1334/35. Извесно је да је неимар Дечана био пореклом из Котора и да је био припадник фрањевачког реда. Истраживања которских и дубровачких нотарских списа дала су неколико претпоставки о идентитету дечанског градитеља. Као могући неимар Дечана идентификован је презвитер Вита Трифунов Чучо, опат и управитељ Цркве Св. Марије и старатељ фрањевачког манастира на Гурдићу у Котору, чије се име помиње у документима између 1326. и 1337. Познат је и фратар Вита из Равене или Вита Рањина који се старао о радовима на фрањевачком манастиру у Дубровнику, именован за извршиоца тестамента угледног Которанина Томе, написаног 1329. на двору краља Стефана Дечанског у Штимљи. У првим деценијама XIV в. више клесара и каменорезаца имена Вита било је ангажовано на радовима на катедрали и фрањевачкој цркви у Дубровнику. Ниједну од поменутих личности, међутим, није могуће поистоветити са градитељем Дечана. Фра В. је знање и градитељско искуство стекао у приморским градовима, вероватно у Котору и Дубровнику, где су у првој половини XIV в. изведене значајне грађевине романичко-готичких обележја. Приликом конструисања дечанског храма угледао се на план и структурни систем катедрале Св. Трипуна у Котору и на цркву у Бањској, на чијој изградњи је, могуће, био ангажован. Архитектонска и скулпторална решења примењена у Дечанима показују да је В. добро познавао и остале споменике у Рашкој, пре свих Студеницу.” (Извори: В. Петковић, Ђ. Бошковић, Манастир Дечани I, Бг 1941; И. Стјепчевић, Р. Ковијанић, „Вита Трифунов Которанин, неимар Дечана“, ИЗ, 1955, XI/1–2; Р. Ковијанић, И. Стјепчевић, Културни живот старог Котора, I, Цт 1957; Р. Ковијанић, Вито Которанин, неимар Дечана, Бг 1962; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; Б. Тодић, М. Чанак Медић, Манастир Дечани, Бг 2005)
Сам манастир је сазидан недалеко од села чији је назив био Детчани или Дедчани. Отуда и назив манастира по пределу који је обиловао монашким ћелијама где су се деценијама подвизивали монаси у захвалност Светом Сави, којем се преко молитви открило ово свето место као најлепше за будућу светињу. Епитет ,,Високи“ добијен је због величине и висине цркве, али и материјала од којих су зидани. Један путописац из XV века оставио је запис да је црква Стефана Дечанског као звезда Даница која изнутра сија и тиме потврђује небеску лепоту на земљи: ,,сваку мисао превазилази лепотом, мраморјем и величином и различитим ликовима, за шта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи које гледају умара, од силне светлости мрамора као нека звезда Даница која изнутра сја”.
Опис Дечана у Цамблаковом Житију Стефана Дечанског сматра се првим потпуним пејзажом у српској књижевности. Описујући живот и дела Светог краља Стефана Дечанског аутор житија, Григорије Цамблак посебне редове посвећује начину градње храма Христа Пантократора у Дечанима (1327–1335), прецизније, начину на који су камени мермерни блокови цркве спајани у корпус грађевине .Том приликом Цамблак наводи: „А камење једнога са другим сачлањено је дивно и најуметничкије, тако да изгледа да је лице целога онога храма један камен, пречудно састављен вештином да изгледа да је срастао у један, који се јавља у неисказаној некој лепоти, тако да се велика благодет сија онима који гледају, и увек лепота камена и величина даје храму највећу красоту, пошто је савршено извајан камен, на достојнолепност онима који су га учинили” (Цамблак, 1936, стр. 23).
Сама архитектура манастира припада рашком стилу, по узору на тадашња здања.
Од првобитног комплекса остала је сачувана црква и две средњовековне грађевине: трпезарија и делимично очувана улазна кула, од вишеспратне одбрамбене куле сачувано је само приземље. 1926. године постављени су нови кров и нова гвоздена врата, где је била стара дрвена капија. Улазна кула је била највиша грађевина, приземље је високо 9 метара и сматра се да је имала још најмање три спрата са звоником на врху. Главно здање је црква која се налази у средини кружног простора који је опасан оградним зидом и на кога су наслоњене остале зграде из манастирског комплекса. Једино црква није променила свој изглед, све остале грађевине нису одолеле времену. Можемо пронаћи податке да је постојао велики пирг са звонима и велика трпезарија, да је манастир имао болницу, што је било иновативно за средњовековну државу. Од тог зида који је ограђивао манастир остали су само делови, они су касније коришћени за темеље нових зграда које су прављене у манастирском комплексу. Црква је изнутра изведена као петобродна куполна базилика. Крајњи бродови су краћи, а на источној страни сви се завршавају апсидама неједнаких распона.
,,Утиску свечане архитектуре у великој мери доприноси и скупоцено градиво – двобојни камен брушен до сјаја, у којем је црква изведена беспрекорно. Племенита вишебојност фасаде остварена је смењивањем редова две врсте мермерног камена: светложутог пећког оникса и црвенкастољубичасте дечанске брече. Дечанска црква је дуга преко 36 метара, широка 24 метра, а висина њене куполе досеже до 29 метара. У литургијском смислу, црква је подељена на олтарски простор, наос, и припрату храма. Наос заузима три средња брода подужног дела цркве. Параклиси су од наоса одвојени високим парапетним плочама. Јужни је посвећен светом Николају, а северни светом Димитрију.” (преузето са интернет странице Храма Светог Саве)
Фрескопис
Фрескопис манастира Дечана представља највећу очувану галерију српског средњовековног сликарства који потврђује богатство и духовну атмосферу средњовековне државе. Простире се на 4000 м2 очуваних фресака, које својом свежином доказују да су коришћени најквалитетнији материјали и да је живопис рађен за вечност. Зидање и живописање манастира је залог за будуће генерације које су нам владари остављали. Та духовна вертикала може се видети само ,,умним очима“, а византијско плаво и златно сливају се у безброј капљица суза које су пролили светитељи за човечанством. Фрескопис се састоји од преко хиљаду композиција са више хиљада ликова и на стотине библијских сцена. Живописање је трајало готово петнаест година (1335-1350) и на њему је радило више живописаца тог времена, па је видљив утицај разних техника и школа.
,,За осликавање огромних унутрашњих површина Дечана, краљ и цар Душан је сабрао живописце са разних страна, али ни један од њих није оставио свој потпис, осим Срђа Грешног у капели Светог Димитрија. Рађене у распону од 15 година, фреске доста верно одражавају погледе моћног цара Душана и високообразованих српских архиепископа и првих дечанских игумана на црквену уметност, а истовремено су петнаестогодишња историја српског сликарства. У припрати, у доњој зони су најважнији портрети цара Душана са женом и сином на северном зиду, затим Душановог властелина Ђорђа Пепкала, кога Свети Ђође као задужбинара приводи Христу. На источном зиду је лоза Немањића, која прославља моћ и славу краљевске лозе немањићевске. Лоза истиче значај ктиторових предака, који су већином били канонизовани као Свети. Лоза обухвата 22 фигуре, почев од Стефана Немање до Уроша Нејаког, сина Душана Силног. Више “красних врата” којима се улази у брод храма насликани су краљ Стефан Дечански и цар Душан, задужбинари места овога. У цркви је сачуван стари иконостас из средине 14. века. Међу иконама су уметнички највредније Пресвета Богомајка и Свети Јован. Из 14. века је и дрвени ћивот, јединствени пример старог дубореза, са украсима у виду листова и цветова, у коме се чува једна од највећих светиња дечанских – Часне и чудотворне мошти Светога Краља. У цркви је сачуван и камени престо цара Душана, чији је гроб у цркви Светог Марка у Београду, као и велики бронзани полилеј (свећњак са много светиљки), са рељефима двоглавих орлова и грифона – дар царице Милице, обновитељке од турака разрушене светиње, захваљујући чијој бризи и добротворству су Дечани поново процветали. Она је манастиру приложила и две огромне заветне воштанице, усправљене са обеју страна царских двери.“
У олтарској главној апсиди је приказана Богородица окружена пророцима, потом ,,Причешће апостола” и ,,Поклоњење агнецу”. У олтару цркве су ,,Христова посмртна јављања”, а у протезису су литургијске сцене и сцене из ,,Живота Богородице”. У припрати су Васељенски сабори, цео црквени календар, портрети Душана и његове породице, те циклус Светог Ђорђа и поменута јединствена Лоза Немањића.
На 18 метара високој куполи су најзначајнија средњовековна дела у домену фрескописа, попут Богородице дечанске, иконе умиљења из XIV века, док је чувена фреска Исуса Христоса са мачем јединствена у свету.
,,Фреска Христ са мачем, на којој је Христос приказан са мачем у руци сматра се да је мотив узет из речи Исуса Христа ,,Нисам дошао да донесем мир, него мач.“ (Матеј, 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39). Свети владика Николај Велимировић је овај цитат објаснио следећим речима: ,,Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу, нисам дошао да донесем мир него мач. Тако је рекао Господ. Читај као да је речено: нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и мамона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају.
Чиме да расечеш, Господе? Мачем истине, или мачем речи Божије, што је свеједно. Јер је истина реч Божија, и реч Божија истина. Апостол Павле саветује: узмите мач духовни, који је реч Божија. А свети Јован гледао је у визији Сина Човечијега усред седам свећњака- и из уста његових излазише мач оштар с обе стране. Мач из уста излази шта може бити друго до реч Божија, реч истине? Тај мач је донео Исус Христос на земљу. Тај мач је за свет спасоносан, а не мир добра са злом. И онда и сада и увек заувек” (преузето са страницр Агапе).
Поред десног рамена Исуса Христоса пише: ,,Овај мач је усјецатељ греха”, што заправо значи да је то духовни мач који сече људске грехе. У куполи је фреска Христа Сведржитеља (Пантократора). Историчари уметности приписују Грешном Срђу неколико фрески које су ремек-дела: Рођење Христово, Распеће Христово и Васкрсење Христово. Читав фрескопис је као православна, библијска енциклопедија. На живопису ,,Рођење Христово” приказан је Божији Син у рукама Богородице , заштићен у необичној пећини коју чувају анђели, али и један во и магарац. Осликане аквамарин плавим бојама су и две поменуте фреске ,,Распеће Христово” и ,,Васкрсење Христово”, која је испод куполе. На фресци ,,Распеће Христово” приказан је Христ прободен на крсту и из његове ране тече млаз розикасте крви која се слива у пехар (који је испод крста), где се наслућује да је аутор оживотворио легенду о Светом гралу. Са леве стране су дванаест апостола, а први до Христа је Јуда, док су с десне стране Христове следбенице и међу њима Марија Магдалена. Што још једном открива легенду о постојању Христових ученица за које се зна да су постојале, али нису биле именоване. Изнад Христа су арханђели, док су с леве и десне стране ,,персонификације Сунца и Месеца”. Ово је велика мистерија нашим и светским научницима и многи уфолози сматрају да је реч о свемирским бродовима. Познат је ТВ серијал ,,Древни ванземаљци” у којем је Ерих Фон Даникен објаснио како су то ,,анђели у свемирским бродовима“. Вјачеслав Зајцев је написао текст у листу ,,Спутник” под називом ,,Посетиоци из космоса”, који је највероватније доспео до Даникена. Зајцев је дао занимљива објашњења фресака, попут тога да су сличности тих летелица са данашњим ракетама готово идентичне, да постоје два стабилизатора и да су чак поред Христа радници са алатом који поправљају васионски брод.
Наравно, историчари уметности указују на типичан начин представљања појава, у овом случају Сунца и Месеца у људском облику. Сунце и Месец су чести мотиви на православним фрескама и карактеристично је да се небеска тела престављају људским ликовима. А теолошко објашњење ове представе на фресци јесте историјски доказано помрачење Сунца и Месеца у време издахнућа Сина Божијег на крсту. Оно што је сасвим извесно јесте да су идеје долазиле и од ктитора Стефана Дечанског и да се сваки зограф који је ангажован за рад на фрескопису консултовао и договарао са Дечанским о сваком кораку. Постојала је и одређена слобода код уметника, отуда и таква величанствена дела која су данас предмет истраживања и тумачења. Имало би толико представа које бисмо могли тумачити изнова и изнова, а за крај дела о фрескопису поменућу фреску ,,Благовести” у куполи манастира, са жељом да овај диван данашњи празник проведете у миру и љубави и да вам мишљење о Космету и Србима са Космета не диктирају медији, већ да сами упознате духовно благо и чуваре истог што одолевају свим притисцима, који долазе са свих страна.
О Дечанима као споменику културе и новодобним искушењима
УНЕСКО је 2004. године прогласио манастир Високи Дечани на Косову и Метохији за место светске културне баштине.
,,УНЕСКО је у образложењу навео да су фреске Високих Дечана једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у 14. вијеку. Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. У самом плану Дечана стара искуства рашког градитељства развијена су и доведена до сасвим новог израза, уз примену најсложенијих решења савремене романоготичке архитектуре српског Поморја“ (преузето са интернет странице Храма Светог Саве).
Током и после последњег сукоба 1999. године на простору Космета, у фебруару и јуну 2000. године на манастир је испаљено неколико минобацачких граната.
,,Мартовски погром 2004. није заобишао ни Високе Дечане, па је у ноћи 17. марта на манастир испаљено осам минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани с намером да оружано нападну манастир, али их је у томе спречио командант јужног крила НАТО снага, адмирал Џонсон, који је (каснијем владици) Теодосију лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир.
Џо Бајден је као сенатор, 9. марта 2005. године у Сенату говорио о угрожености Дечана. 30. марта 2007. године испаљена је граната из зоље са оближњег брда. Граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву у која је циљана. Ухапшени починилац, локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), је у Пећи 25. фебруара 2009. године осуђен на три и по године затвора. 13. октобра 2014., на манастирским спољашњим зидовима су исписани графити терористичке организације ИСИС и ОВК, уз натпис на енглеском Калифат долази. Починиоци никада нису пронађени. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. су испред манастира ухапшена четворица косовских Албанаца, код којих је пронађено оружје, експлозив у резервој гуми аута и литература која је указивала на могуће везе с ИСИС-ом. Двојица од четворице ухапшених, били су на међународној листи лица повезаних с тероризмом.
Америчка амбасада у Приштини је 2013. спречила изградњу магистралног пута Пећ-Плав, који је требао пролазити кроз заштићену зону манастира. Проблем је и покушај албанских власти у вези узурпације 24 хектара манастирске земље, која је део од 700 хектара, која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти 1946. године. Иако је Уставни суд Косова признао манастиру земљиште и да то треба унети у катастар, ни 5 година након те одлуке то није учињено. Учестала је медијска хајха против манастира, која узрокује повремене демонстрације и блокирање приступа манастиру. Постоје напади и на културном пољу, па се манастир медијски проглашава албанским спомеником културе” (преузето са интернет странице Храма Светог Саве).
Преузети део текста говори о томе колико су Дечани важни за српски народ и српску историју и због тога се вековима ломе копља око њега. Кроз векове је било турских и арбанашких напада, захваљујући чудотворним заступништвом Свете Јелене и Светог Стефана Дечанског манастир је опстајао. Као када је статуа лава са трифоре пала на главу турског заповедника и тиме је спречено претварање храма у џамију. Потом је отац Давид копајући багером рупу наишао на део касетне НАТО бомбе и чудом је спасен. Тако је и Отац Пајсије тањирачом пресекао бомбу, а 2007. Албанац је са брда које се налази на супротној страни манастира зољом гађао манастир, и верује се да је посредством Светог Стефана скренут пројектил са пута ка олтару ка дворишном зиду. Рупа у зиду је била једини сведок тог догађаја. Мошти нису померане од тренутка када се Свети краљ јавио у сну игуману и извађене су нетрулежне 1343. године.
Свако ко посети манастир осети ту благодат која, чини се, нигде није тако жива и опипљива као у Дечанима. Позната је тзв. дечанска ризница која је више пута била на удару, па су монаси крили благо или откупљивали жито за њега. А свакако највредније благо су две велике свеће које су више од два метра, њих је кнегиња Милица даровала манастиру и заветовала братство да их упале ослободиоци Косова. На Велику Госпојину 28. августа 1924. године са својим официрима упалио их је краљ Александар Први Карађорђевић. И сада се чувају свеће и чекају новог ослободиоца, који ће упалити воштанице слободе, поробљене слободе једног манастира, једног народа, једног светог тла око кога су се ломила и ломиће се копља. Хоће ли се поново родити ослободилац или га још увек нисмо заслужили? То питање је старо колико и воштанице, за које се кажу да су најстарије сачуване свеће на свету.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
