Вишеструко се судбина и историја српских манастира уткала у ход српског народа. Делили су са њим битке и страдања, победе и поразе. Пред њима су се окупљали српски прваци, устајало се из манастира у одбрану слободе. Током средњег века, али и касније, манастири су били центри писмености. Књиге, углавном оне богослужбене, преписују се у манастирима где се отварају и прве штампарије. Дуго су главне школе за описмењавање деце биле управо оне манастирске.
Манастир Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину је најстарији манастир у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији Српске православне цркве. Смештен је 40 км јужно од Будимпеште, на острву Чепел. Манастир је познат и као „Манастир на Дунаву“, један је од најстаријих српских православних манастира изван граница Србије. Смештен на десној обали Дунава у самом центру града Српски Кoвин (Rackeve).
Овај манастир представља сведочанство вековне историје и духовности српског народа у средњој Европи, основан још у 12. веку, током периода када су Срби, вођени вером и политичким околностима, мигрирали на север. Његова историја уско је повезана са доласком Срба у Панонску низију и њиховим трудом да очувају православну веру и традицију на овим просторима. Током векова, манастир је био духовни центар, али и место уточишта за Србе који су се борили са изазовима времена, укључујући османске инвазије, аустроугарску власт и политичке промене. У бурним историјским раздобљима, манастир је често био оштећен, али је увек обнављан захваљујући вери и посвећености српског народа.
Угарско насеље са утврђењем у Банату, на левој страни Дунава помиње се први пут у другој половини XI века (године 1073). Као обновљено утврђење и као насеље са седиштем Ковинске жупаније забележено је око половине XII века, тачније 1153. године. Банатски Ковин улази у српску историју на самом почетку XV века, године 1404. Због продора и напредовања Турака на север, одбрамбени савез су склопили српски деспот Стефан Лазаревић и угарски краљ Сигисмунд. Од тог доба сеобе на север су честе, а православна вера у Угарској призната и толерисана. Српски досељеници у банатском Ковину, варошки житељи и ратници са породицама, веровали су да ће ту бити заштићени и безбедни с обзиром да постоји оближње утврђење са војном посадом и на велику реку као природну препреку.
Привелегије, повластице и повеље угарских владара, упућене Србима у Ковину, потичу из прве половине XV века. Издате су 1405, 1412, 1428. и 1435. године. Овим документима становницима Ковина загарантована је слобода вероисповести, језика, ослобођење од основног пореза и других дажбина, право на општинску самоуправу и право на избор и постављање пароха. Године 1453. краљ Владислав је забранио деспоту Ђорђу Господару Србије (Расије) и Албаније да од слободних Ковинчана данак узима. Уз то дозвољено им је да једном годишње, о празнику Успења Пресвете Богородице (15. августа), одржавање црквено-народног сабора (вашара). За узврат ковински Срби су били дужни да чувају и одржавају речно пристаниште и да на годину дана држави испоручују восак у количини око 100 кг (две центе). Мирнији период у области Дунава, где се Угарска граничила са српском деспотовином потрајао је кратко, нешто више од три деценије. Већ 1439. године Турци су опсели и први пут освојили утврђено Смедерево. Том приликом су у два наврата прешли Дунав, опустошили и опљачкали Ковин и сва околна насеља. Затечене становнике Ковина су ухватили и одвели у ропство. Они који су избегли на време кренули су у дубину Уграске и доспели на острво Чепел на Дунаву, 40 км јужно од данашње Будимпеште. Угарски краљ Владислав је 10. октобра 1440. године уступио ковинским пресељеницима касноготичку цркву са капелама и звоником, па уз то, по свој прилици, одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог доба до данас, а то је период од шест векова, на Чепелу постоји Горњи или Српски Ковин, са црквом посвећеном успењу Пресвете Богородице и са капелама Св. Јована Претече и Св. Врачева Козме и Дамјана (прва на југоисточној, друга на југозападној страни).
Историја Рацковинског манастира (Српски Ковин), за разлику од самог Рацковина, је старија два века. Према сачуваном предању, овај манастир представља средњовековну тековину и као оснивач манастира помиње се краљица Јелена, ћерка рашког жупана Уроша I и супруга владара Беле II Слепог. У време кад је манастир настао Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе II (1141–1161), уз помоћ брата Белуша, палатина угарског и бана хрватског. Мисли се да је она сама населила прве Србе на Чепељску аду, која је вековима била тада њено, тј. увек краљичино власништво. Она је вероватно и подигла најстарији манастир на Српском Ковину, судећи по натписима на надгробним споменицима. Ови подаци иако непотпуни, заслужују пажњу и подробнија истраживања с обзиром да поменуте личности имају историјску потврду.
У средњем веку земљишни поседи на Чепелу припадали су уграским владарима. Зна се да су они на Чепелу подигли своју летњу резиденцију, па уз њу и уобичајену „придворну цркву“. Претпоставља се да је то црква која је касније била уступљена Србима исељеницима из банатског Ковина. Време када је подигнута та црква још увек са сигурношћу није утврђено. Сигурно је да је црква постојала крајем XIII и почетком XIV века. На то указује податак из 1320. године, када је унутрашњост цркве први пут фрескописана. У време настанка, крајем XIII века, црква је представљала већу једнобродну, раноготску грађевину, правоугаоног облика у основи, габарита око 10 х 25 метара и са корисном површином око 175 m². На обимним зидинама од тесаног камена, дебљине око 90 цм, била су два портала, девет дводелних прозора и 16 потпорних стубаца. Приближно из истог времена је и издвојени звоник на источној страни, озидан тесаним каменом, сада сачуван у нивоу приземља и спрата. Његове основне мере (7,40 х 7,20 м), дебљина зидова око 2,50 м и мала корисна површина указују на дубину темеља до два метра и на висину око 50 метара заједно са уском пирамидалном капом на врху.
У годинама после 1440. године, након уступања цркве Србима, складна и пропорционална готска грађевина (са капелама) претворена је у православну богомољу уз незнатне интервенције. Источни травеј, тространо завршен, преграђен је и претворен у олтарски простор одговарајуће величине. Без сумње, првобитни иконостас у уступљеној цркви представљао је ниску олтарску преграду са малим бројем икона донетих из Ковина у Банату. Постоји на каменој плочи у цркви уклесан стари натпис, по којем је: „манастир Ковин обновио, обогатио и калуђерима снадбео Стефан (Душан) краљ српски – у време осликавања манастирске цркве тј. 1320. године. Манастирска црква ковинска је готска грађевина, са три унутрашња одељења, и ту су две капеле прислоњене уз главну цркву. Црква је сачувала спољашњи изглед, али су Турци сабљама веома оштетили фреско живопис. Гробови око цркве су стари српски, међу њима је најпознатији споменик капетана Радића Божића из 1526. године. На цркви манастирској је била стара камена плоча са уклесаним натписом. Ту је писало да је та црква 1320. године први пут молована, затим је 1514. године „поновљена“ под игуманом Михаилом.
Важни подаци о првој парохији на Чепелу нису пронађени, па број верника из првих деценија по пресељењу није познат. Уз то се не зна да ли је први парох био парохијски свештеник или монах. Упркос свему парохија је опстала, а досељеници су се прилагодили па је Српски Ковин унапређен у другој половини XV века. То потврђују Привилегије које су угарски владари издали ковинским Србима 1453, 1458, 1464, 1473, 1480, 1489, 1498. и 1501. године.
Манастирску цркву Успења Богородице у Српском Ковину и њена два параклиса осликали су мајстори које је предводио Теодор Симеонов из Мосхопоља. Сачувани су и уговори које је мајстор потписао са наручиоцима живописа. Пошто је црква рађена у готском стилу, иконограф се налазио пред тешким задатком, да на готски подељеним одељењима и површинама развије сцене према старом начину сликања у византијским и српским црквама. Цела велика црква као и припрате, од земље, па до врха готских сводова, између преплетених стубова, према сразмери простора који на сводовима горе бива све ужи, симетрично су испуњени фрескама светитеља као и српских владара и светаца. Саставци стубова згодно су комбиновани и покривани мањим сликама јеванђелиста, апостола, мученика, анђела и арханђела. На доњим деловима зидова, између усправних стубова, поређани су српски владари од Немање па до цара Уроша и цара Лазара, у природној величини. Фреска на јужном зиду, у довратку пролаза између параклиса Светог Јована Претече и главне цркве, настала 1765. године, на којој се Јоаким и Ана молитвено обраћају Богородици представља занимљиву и изузетну појаву у српском сликарству. Призор подсећа на композицију Деизиса, али се као протагонисти појављују Пресвета Богородица и њени родитељи св. праведни Јоаким и Ана.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
