Зидно сликарство у цркви Светог Димитрија у Добротину код Липљана
Село Добротин је смештено у централном делу Косова и Метохије, на око 5 км источно од Липљана. Сеоска црква посвећена Светом Димитрију која се у њему налази подигнута је за време османске власти. На то указује њена битна карактеристика, то што је делимично укопана у земљу (Ивановић 1987: 433). Црква је грађена каменом, а фасаде су јој до скоро биле омалтерисане и без украса. У последњој обнови, у периоду после 2013. године, скинут је слој малтера и на фасадама се уочава начин зидања. Црква има правоугаону основу и полукружну апсиду на источној страни. Засведена је полуобличастим сводом и покривена двосливним кровом. Има само два прозорска отвора на јужном зиду, и два у олтару, један у апсидалној конхи и један кружни при њеном врху. Осликана је 1862. године када је израђен и иконостас, а о томе су сачувани натписи који сведоче да је цркву украшавао зограф Хаџи Костадин Крстев из Велеса, уз помоћ зографа Игњата (Натпис из нише на јужном зиду је публикован у: Ивановић 1998: 27). Зограф Костадин је био активан у данашњој Северној Македонији, а у Рашко-призренској епархији у његова дела убрајају се зидно сликарство манастира Девича, иконостас у цркви Светог архангела Гаврила у Великом Ропотову код Гњилана (1861–1864), иконостас и зидно сликарство у Добротину (1862), све иконе, осим празничног реда, за иконостас у цркви Светог Николе у Косовској Каменици (1862), као и сликана декорација за трон чудотворне иконе Пећке Краснице у манастиру Пећкој патријаршији.
Вероватно у свим овим пословима помогао му је зограф Игњат из Велеса (Николовски 1984: 20; Женарју Рајовић 2016: 90–91; иста 2019: 271–282). До августа 1862. године, зографи Костадин и Игњат из Велеса су осликали читаву цркву Светог Димитрија. Сагласно жељама наручилаца и актуелним токовима у украшавању храмова, зидове су осликавали зонски, сликарством прекрили и сводове, и о томе оставили натпис у необичној ниши на јужном зиду. Из натписа се види да је у време осликавања црквом управљао свештеник Василије Симеонов из Приштине, и епитроп Милосав, као и да је цело село учествовало у осликавању храма.
Спискови имена који су исписани у ниши проскомидије ове цркве вероватно представљају имена приложника. Исписана у чак четрдесет и два реда истовремено представљају поменик, и читају с приликом припремања Светих дарова у проскомидији (Поменици сликани на зиду ређе се срећу у православним храмовима, док су знатно чешће парусије и диптиси и триптиси. У Рашко-призренској епархији је поменик писан на зиду још и у цркви Свете Петке у Стражи код Гњилана. Гогољ 1995: 10–11; Гергова 2003: 62–63; Женарју 2013: 317, 326). Имена су исписана у самој ниши проскомидије, лево и десно од путира у којем је насликан Христос, као и на зиду поред нише.
У првој зони су стојеће фигуре светитеља, а у другој допојасне представе. Трећу обухватају наративне сцене те се програм зидног сликарства може пратити кружно од јужног зида, преко западног до северног. Имена светитеља писана су белим словима, док су називи наративних сцена писани црвеним словима на белој подлози која представља небо. Позадине иза фигура у обе зоне су плаве, а имена светитеља су писана белом бојом. Зона сокла је декоративно украшена црним таласастим линијама које се спајају у ромбове на светлој подлози. Такав начин украшавања је за циљ вероватно имао опонашање неке врсте камене или мермерне оплате. Међутим, у последњој обнови цркве, ова зона је прекречена.
Олтарски простор
Услед дејства влаге зидно сликарство у олтарском простору је доста пропало, а истовремено су приметне и велике пукотине на зидовима. Олтарска апсида има устаљено решење, приказ Службе архијереја у првој зони, и Богородице Шире од небеса у другој, односно у темену апсиде. Служба архијереја у првој зони приказује четворицу архијереја око часне трпезе која је била насликана испод малог прозора, и потпуно је избледела од влаге. Сви архијереји су одевени у архијерејске орнате и држе исписане свитке, али су они нечитки од оштећења бојеног слоја. На северној страни су Свети Харалампије и Свети Василије Велики, а на јужној Свети Јован Златоуст и Свети Григорије Велики сигниран као Двојеслов. Монументална Богородица знамења насликана је са обе руке високо подигнуте и раширене, док на грудима има велики кружни медаљон са ликом Исуса Христа Емануила. Представа је фланкирана фигурама старозаветних пророка и царева. Десно од Богородице стоји Старозаветни пророк и цар Давид, који кажипрстом десне руке показује ка Богородици, док у другој руци има кутију. На исти начин насликан је цар Соломон лево од Богородице, и у истој одежди, само са моделом храма у руци. Изнад њих, у темену источног зида, око малог квадратног прозора, насликани су Богородица и Свети Јован Претеча праћени хоровима анђела. Изнад њих, на своду је насликан Исус Христос Велики архијереј који их благосиља. Централни део свода олтарског простора, који је беле боје, заузима монументални приказ голуба Светог Духа који је окружен херувимима.
Северно од апсиде, у првој зони је исписан поменик, који је у вези са нишом проскомидије која обухвата северни и источни зид. У ниши је представа Исуса Христа свезаних руку који стоји у монументалном путиру, док је иза њега крст на којем је распет. У другој зони овог зида, изнад поменика је Свети ђакон Венијамин. Јужно од апсиде такође постоји ниша, и у њој лик Исуса Христа Доброг пастира изнад којег је, у другој зони, Свети ђакон Викентије. На северном зиду олтара, у првој зони је Свети Дионисије Аеропагит, који као архијереј благосиља и држи затворену књигу, и део нише проскомидије, док су у другој зони Свети Кирило и Методије. Име светог Кирила је намерно изгребано, као и епитет Свети код Методија. Насликани су као архијереји, тако да први благосиља и држи затворену књигу, док други у једној руци држи крст а у другој свитак са словима. Трећу зону заузимају Вазнесење Христово поред иконостаса, конциповано у потпуности као икона на иконостасу, и источно од њега Свети Пророк Данил. Фигура пророка је монументална и излази из оквира ове зоне, те залази у свод. У руци држи свитак. Наспрам њих на јужном зиду су две фигуре Светитеља Кијевских и све Русије чудотвораца – Свети Петар и Свети Алексија. Обојица су одевени у архијерејску одежду са кукуљицом на глави. Изнад њих су испод појасне фигуре Светог Андреје Критског и Светог Јефрема Сирина. Одевени су у монашке ризе, и док први светитељ у руци држи затворену књигу, Свети Јефрем држи свитак. У трећој зони су пророк Захарија до апсиде и Благовести Богородици до иконостаса, којима започиње циклус Великих празника који је наставља на истом зиду одмах иза (односно испред) иконостаса. Благовести прате уобичајену иконографију, где архангел Гаврило стоји пред Богородицом на коју се спушта голуб Светог Духа. Пророк Захарија је сликан на исти начин као Данил, и руци држи свитак.
Јужни зид наоса
На јужном зиду се налазе два прозорска отвора која су пореметила симетрију у приказивању светитељских ликова, и пружила додатна места за осликавање као што су допрозорници и надпрозорници. Стојеће фигуре у првој зони су насликане у екстеријеру, тако да сви стоје на зеленој подлози, док је иза њих тамно плаво небо. Сликани су фронтално или благо окренути. Над њима су исподпојасне представе светитеља на плавој подлози. Све фигуре су груписане на одређени начин и те групе су раздвојене широким сликаним бордурама наранџасте боје, са црвеним ивицама, на којима је шаблонски мултипликован флорални мотив. Ове бордуре такође деле фигуре прве и друге зоне хоризонтално, док су наративне сцене у трећој зони одвојене уским тракама исте наранџасте боје. Од истока ка западу, у првој зони се налазе, између две вертикалне сликане бордуре: Свети Никола Мирликијски са затвореним Јеванђељем, Свети Јоаникије Девички са крстом и бројаницом и Исус Христос Велики Архијереј иза архијерејског трона. Христос је насликан у декоративно обрађеном кружном пољу и његов положај је означавао место на којем треба да стоји архијерејски трон. Између Светог Николе и Светог Јоаникија налази се прозор који обухвата пола прве и пола друге зоне, и испод њега је ниша са приложничким натписом. Између трона и наредног прозора стоје заједно уоквирена три српска светитеља. Свети Симеон Мироточиви је насликан без владарских инсигнија, у монашкој одећи и са свитком и бројаницом. Свети архиепископ Максим је у пуном архијерејском орнату, са архијерејским жезлом у руци, док је Свети кнез Лазар у одећи владара са хермелинским огртачем, крстом у једној и својом одсеченом главом у другој руци. Западно од прозора насликана је монументална композиција Вазнесење Светог пророка Илије, која је доста оштећена а иконографски изведена тако да прати упутства из сликарских приручника. У другој зони, до иконостаса стоји Свети Игнатије Богоносац у архијерејском оделу са митром на глави. Над прозором је допојасна представа Светог Данила Столпника, поред којег је стуб, и који у руци држи свитак на којем је исписана реч „gospodi“. Са друге стране прозора, наспрам Светог Игњатија и ка њему окренут налази се Свети Јевтимије. Оба архијереја у рукама држе беле крстове и пламове гране. У натпрозорнику је допојасна фигура Светог Алексија над којим је сунце, у углу. На десном допрозорнику је Свети Сава Освећени, монах са свитком, док је наспрам њега, на десном допрозорнику Свети Амвросије у одежди архијереја. Сликаном бордуром одвојени су наредни светитељи, Козма и Дамјан, окренути један ка другом и насликани са уобичајеним атрибутима у рукама. Наредна сликана бордура одваја три светитеља. Први је Свети Пантелејмон са лекарским атрибутима, а за њим су свети ратници у раскошним војничким униформама, са крстовима, палмовим гранама и копљима у рукама – Свети Мина и Свети Теодор Тирон. Наредна бордура раздваја површину коју разбија прозор, па се ту, над прозором налази умањена фигура Блаженог Максима, који је уобичајено насликан наг и са прегачом око бедара. Десно од прозора је Свети Гаврило Лесновски са свитком у рукама. Надпрозорник није осликан, док су фигуре у допрозорницима сигниране као Свети отроци, односно три младића у пећи огњеној, те је један означен као Ананија, а крај другог је натпис уништен. Нејасно је да ли је насликани трећи због велике запрљаности зидова. Последње две допојасне фигуре представљају Светог Јевтимија Великог и Романа Слаткопојца у монашким одеждама. Свети Роман држи свитак. Од Благовести које су сликане у олтару, наративна трећа зона наставља се сценом Сила Вишњег, неуобичајеном у зидном сликарству Рашко-призренске епархије. Она илуструје један од икоса Богородичиног акатиста, и названа је у складу са речима: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те“ (Лк. 1, 35), а што је била препорука и у ерминијама. Богородица седи на платну које придржавају два анђела, док је над њеном главом голуб Светог Духа (Женарју Рајовић 2016: 164 са старијом литературом). Сликар се придржавао јеванђеоских текстова и приликом сликања Христовог рођења. Стога је у рукама анђела насликао свитак који сведочи о анђеоској песми (Лк. 2, 14). Наредне две сцене сликане су према Јеванђељу по Матеју, такође у складу са препорукама у сликарским приручницима. То су Бекство у Египат и Покољ Витлејемске деце (Више у: Женарју Рајовић 2016: 183. Бекство у Египат сликао је и зограф Јосиф Радев у црквама Светог Николе у Севцу и Светог Стефана у Великој Хочи). Поред ове композиције насликано је Сретење Господње описано код апостола Луке, а за њим Крштење Христово, које је сигнирано према народном називу овог празника као Богојављење. Наредна сцена, Христос позива апостоле на Јордану, представља сажету варијанту позивања апостола покрај Галилејског мора или Генисаретског језера, зависно од извора, а што се у сликарским приручницима једноставно сугерише као море (Уп.: Мт. 4, 19–22; Мк. 1, 16–20; Лк. 5, 1–10; као и: Медић 2, 592; исти, 3, 265). Сцена је сажета јер је уместо две барке представљена једна са три апостола и Христос који стоји на обали. Преображење Христово и Свадба у Кани су последње две композиције у овом реду, и стандардно су решене.
Северни зид наоса
Стојеће фигуре у првој зони нису јасно раздвојене широким бордурама као на северном зиду, већ врло танким, готово неприметним линијама (С обзиром да се на северном зиду наставља програм започет на јужном, програм ће бити изложен од запада ка иконостасу). С обзиром да је западни део храма, а при томе нарочито његов северни део био намењен женама, овде прва зона започиње стојећим фигурама светих жена: Свете Екатерине, Свете Недеље и Свете мати Ангелине. Прве две светитељке су сликане заједно спрам плаве позадине, обе у владарској одежди, са крунама на глави, крстовима и пламовим гранама у рукама. Света Недеља у једној руци држи и дугачки мач. Света мати Ангелина, у монашкој одежди и са малим Јеванђељем и бројаницом у руци, је одвојена и на позадини другачије боје. Она стоји поред монументалне представе патрона храма. Ту је смештена композиција у којој Свети Димитрије на коњу поражава непријатеља док га анђео овенчава венцем. Танком усправном линијом од њих су одвојени Свети Симеон и Свети деспот Стефан. Широком бордуром која и хоризонтално раздваја сликани програм, од њих су одвојени Свети цар Урош и Свети деспот Јован, док су танком линијом од њих одвојени отац и син, Свети краљ Милутин и Свети Стефан Дечански. Сви српски светитељи насликан су у владарским одеждама са скиптрима, крстовима и палмовим гранама у рукама. Једино је Свети Симеон у монашкој одежди, али у једној руци ипак држи владарски скиптар, док у другој има крст и свитак. Све исподпојасно насликане фигуре у другој зони стоје у екстеријеру, те је иза њих зелена површина над којом је плаво небо. Изнад светих жена, у другој зони су насликани Свети Јоаким и Ана и Свети мученик Севиријан. Западно од њих су груписани Свети мученци Назарије и Гервасије који су заједно пострадали, те Света Петка. Затим су заједно насликани Свети Сава, Свети Арсеније и Свети преподобни Јован Рилски. Свети цар Константин и царица Јелена међу собом држе Часни крст иза којег је сунце. Последње три фигуре представљају двојицу архиепископа, Светог Спиридона и Атанасија Александријског, те Светог Антонија Великог у монашкој одежди. У трећој зони северног зида сцене Христове јавне делатности са западног зида настављају се сценама из циклуса Христових страдања, при чему је, како би се испоштовала хронологија, прво насликан Христов Улазак у Јерусалим. Потом се ређају Тајна вечера, Молитва у гори, Издајство Јудино, Христос пред Пилатом, Распеће, Скидање са Крста, Васкрсење. Композиције су наративне, са већим бројем фигура и сликане у складу са сликарским препорукама и јеванђеоским текстовима, без већих одступања (Уп.: Женарју Рајовић 2016: 184). У сцени Христос пред Пилатом сликар је уклопио две епизоде – Христово привођење (Мт. 27, 1–2) и Пилатово прање руку (Мт. 27, 24). Једино се детаљима истиче композиција Христовог Распећа, на којој су сигниране све фигуре – Марија Магдалена, Марија Клеопа, Богородица, Лонгин и Свети Јован. Војник Лонгин чак изговара речи (види: Мт. 27, 54; Мк. 15, 39). Такође, у горњим угловима се налазе сунце и месец, у складу са речима из књиге пророка Јоила, који каже „Сунце ћe се претворити у таму и месец у крв пре него дође велики и страшни дан Господњи“ (Јоило 2,31).
Западни зид наоса
Прву зону западног зида заузимају Свети Козма сигниран као преподобни и прозорљиви и два света столпника, Симеон и Алимпије. Столпници се често сликају крај улаза, а у добротинској цркви осим њих, сликан је и поменути Данилона јужном зиду (Сликали су их и зографи Вено и Зафир у цркви Свете Петке у Стражи и зограф Јаков Радев у цркви Светог Николе у Средској. Женарју Рајовић 2016: 184). Насликани су као монаси, у стубовима на којима су се подвизавали. Међутим, крајње је необична представа Светог Козме. Он је приказан у профилу, како стоји иза масивног зида који покрива више од половине ове зидне површине. Испред њега се налазио обиман натпис који је, чини се, намерно уништен (Уништен је био и приликом фотографисања за потребе Завода за заштиту споменика културе у Приштини, те није познато када се, као ни зашто, то догодило). Од читавог текста јасно се чита само прва реч. По свему судећи ради се о новомученику Светом Козми Етолском, који је рођен 1714. године у Етолији у западном делу Грчке. Замонашен је у светогорском манастиру Филотеју, а упамћен је по држању проповеди људима на отвореном, јер их је било толико који су га слушали, да нису могли стати у храм. Већи део свог живота посветио је просвећивању становништва Албаније и на послетку су га због проповедања и пророчанстава погубили Турци у Берату 1779. године (Више о Светом Козми: Свети Козма 2000; Зоитакис 2008). У другој зони, изнад улаза је монументална фигура анђела који у рукама држи Мандилион, Христов нерукотворени лик. Јужно је композиција Успење Богородице са мноштвом сликаних фигура, а северно Покров Богородице. Ова композиција прославља Богородицу као заштитницу те је она насликана са круном на глави и крилима, благо раширених руку чиме је раширила свој омофор. Под њега, као под заштиту стале су две групе фигура (На овај начин насликано ју је и Аврам Дичић у цркви Светог Николе у Косовској Каменици. Уп.: Женарју Рајовић 2018: 332). Ово је једна од варијација у приказивању теме која се назива Богородичиним покровом, док је другу варијанту Костадин Крстев насликао на икони која се налази на иконостасу (Уп.: Женарју Рајовић 2016: 188–189; О овој теми и: Тимотијевић, 1987, стр. 122–124 ). Простор у врху западног зида подељен је на два дела, и ту су смештене две илустрације Христове Јавне делатности, односно чуда. Северно је Наука Христова, док је јужно Васкрсење Лазарево.
Свод наоса
Свод олтара и наоса чине јединствену целину, како архитектонски, тако и у погледу сликаног програма. Док је над самим олтаром насликан голуб Светог духа, у наосу су сликани Господ Бог, Исус Христос и Богородица, сви у кружним пољима. Јединствену целину чине због сликања пророка Данила и Захарије у трећој зони на крајњој источној страни бочних зидова олтара. Њихови свици упућују на ликове Господа и Христа на своду који се могу видети у наосу. Док је лик Господа окружен је серафимима и престолима, те старозаветним пророцима, док је лик Христа окружен херувимима и апостолима, а лик Богородице херувимима и двојицом старозаветних пророка и царева. Господ Бог је сигниран као Бог Отац Сведржитељ и насликан је на златној позадини у белој одежди подигнутих и раширених руку, док ми из нимба исијавају црвени бели зраци. Између њега и Голуба Светог Духа, а уз јужни зид налази се допојасни лик пророка Исаије, који у рукама држи свитак. Наспрам њега, уз северни зид, насликан је пророк Јеремија. Западно од Јеремије је Мојсије са свитком. Наспрам Мојсија је Јаков са свитком који носи речи. У Добротину су око представе Сведржитеља насликани јеванђелисти за пултовима, прстен са ликом Богородице Шире од небеса допуњен је приказом весника оваплоћења, старозаветних царева Соломона и Давида.
Закључак
Са зидним сликарством које прекрива све зидне површине и иконостасом који је настао у исто време, добротинска црква репрезентује црквену уметност XIX века не само у Рашко-призренској епархији већ и на читавом Балкану. Зограф Костадин је креирао богат ликовни програм држећи се иконографских упутстава која су била актуелна у XIX веку и жеља наручилаца који су утицали на садржај. Сликани програм је прилагођен архитектури храма и изведен је зонски, тако што су стојеће фигуре и допојасне представе светитеља, као и наративне сцене распоређени у три хоризонталне зоне, уз осликавање свода који евоцира постојање куполе. Програм је креиран у складу са постојећим нормама, наслеђеним из претходних времена и прилагођеним времену осликавања. Иако доста избледело од влаге, зидно сликарство је, у поређењу са неким другим сликаним ансамблима из XIX века у Рашко-призренској епархији, доста јасно, чисто и препознатљиво, са читким натписима и сигнатурама. Програм је симетричан са фигурама и сценама раздвојеним бордурама, чиме је постигнута изузетна прегледност мноштва сликаних ликова и сцена.
Сви сликани светитељи били су и заштитници и примери хришћанских врлина, те узори активне побожности и херојске жртве за веру. Тема заступништва људског рода започиње још у олтару монументалним ликом Богородице Знамења, која се као црква моли за спас људског рода, док једновремено представља идеју о Христовом оваплоћењу (Поповић 1995: 77). Светитељи сликани у олтару имали су посебан углед сходно свом значају у утемељењу Христове цркве и месту у току литургије. Тако су на пример, фронтални прикази архијереја служили наглашавању њиховог угледа и конструкцији идеалних модела припадницима свих свештеничких чинова (Макуљевић 2006: 113). Док наративне сцене представљају илустрацију Новог Завета, својеврсну сликану Библију, избор светачких ликова доноси слику о добротинским приложницима и њиховим исцелитељима и заштитницима.
Велики број светитељских фигура представљао је хорове небеских заступника и личних посредника за опроштај грехова (Михаиловић 1985: 210). Истиче се у овом програму галерија српских светитеља, националних заступника у царству небеском. Њихови ликови, а пре свега мноштво, говоре о рецепцији средњовековног наслеђа и прослављању славне прошлости како државе, тако и цркве. Говоре истовремено и о преплитању верског и националног идентитета Срба под туђинском влашћу (Више о овим темама: Тимотијевић 1998; Макуљевић 2003). Занимљиво је и што се најпопуларнији новомученик у сликарству Рашко-призренске епархије (Женарју Рајовић: 181–182), Свети Георгије Јањински, није појавио у богатом програму добротинске цркве. Наручиоци су се определили за другог новомученика, Светог Козму Етолског, и његово уврштавање у програм зидног сликарства у Добротину представља веома необичну појаву коју би сигурно појаснио садржај натписа који је уништен.