Реч календар потиче од грчке речи καλεω – зовем (у древном Риму, велики првосвештеник првога дана месеца призивао је младину (месечеву мену), и одатле се и први период у месецу назива календа). Календаре као начине мерења времена, познавале су све старе цивилизације. У оптицају су били разни календари – египатски, вавилонски, антички, римски, јудејски, календари Кипра, Витиније, Ефеса, Крита, Сиријског Илиуполиса, и др. У доба формирања и ширења хришћанских празника најутицајнија су била два календара – римски и јудејски.
Римски календар је сунчев календар (време структурисано на основу сунчевог циклуса, година од 12 месеци). У време појаве хришћанства у Риму се користи тзв. Јулијански календар, који је тако назван у част римског императора Јулија Цезара, а који је био дело александријског астронома Сосигена. Овај календар је почео да се користи од 44. године пре Христа, важио је у Христово време и, у суштини, користи се до дана данашњег. Такозвани „грегоријански“ календар, који је тако назван у част римског папе Григорија XIII и који је дело калабријског астронома Лилиа (Lilio), почео је да се користи од 1582. године у Италији, од 1700. г. у Немачкој, од 1752. у Енглеској и од 10. марта 1924. године и у једном делу православних земаља (у Цариградској Патријаршији, Грчкој, Кипру, итд.). Ово није „нови“ календар – насупрот „старом“, јулијанском – већ исправљено покривање разлике до које је постепено дошло (13 дана) од остатка минута које нису обухваћене мерењем времена на основу рачунања јулијанског календара.
Упоредо са сунчевим, постојали су и „месечеви календари“, односно месеци од 28 дана или четири седмице, према фазама месеца, а године су, како би биле усаглашене са сунчевим годинама, имале 13 месеци. Такав је био јудејски календар. У почетку је први месец био нисан (први пролећни месечев месец), а касније је то био тишри (први јесењи месечев месец).
Разлика у календару није се тицала само броја месеци и Нове године, него чак и начина схватања почетка дана. Према јеврејском поимању, почетком дана сматра се залазак сунца, односно ноћ, док се према грчко-римском поимању почетком дана сматра излазак сунца, односно дан. Наше данашње богослужење, и посебно наши празници, плод су историјског компромиса и коегзистенције двају календара. У дневном кругу богослужења следимо јеврејско схватање почетка дана, док у посту и употреби хране следимо грчко-римско. Многи хришћански празници заменили су већ постојеће римске или јудејске светковине, мењајући им или продубљујући смисао. Тако је празник Педесетнице постојао и у старозаветно време, док је Божић дошао на место римског празника „Непобедивог сунца“.