ПИШЕ: Др Ђорђе Вуковић
Користећи предах између два похода, српска владарска породица је посетила славни град Охрид, између 1343. и 1345. године. Тада су у граду на језеру могли да се виде краљ Душан, његова супруга св. Јелена и млади престолонаследник св. Урош „Нејаки“. Том приликом Душан се сетио како је десетак година раније ушао у тврди град захваљујући помоћи византијског команданта „Керсака“. Реч је било о севастократору кир Исаку, који је прешао на српску страну и отворио капије Охрида. Како је сам записао у повељи, Душан се у освојеном граду посебно обрадовао Богородици Пeривлепти (Прекрасној), чувеној охридској цркви. Овом приликом, кир Исак је поново отворио капије града да дочека владара, а Душан је хтео поново да дарује Перивлепту. Краљ је решио да једном свеобухватном повељом потврди све њене поседе, и све дарове учињене од старих ктитора, грчких царева и нових дародаваца, властеле у српској служби. Међу дародавцима, налазио се и севастократор кир–Исак.
Међутим, „Керсак“, како су средњевековни Срби изговарали његово име, нешто се смео да изађе лично пред Душана, па је у своје име послао епископа деволског, кир Григорија. У том тренутку, из таме историје изронила је ова необична и снажна личност у коју је севастократор имао пуно поверење. Пошто је кир–Исак нашао за потребно да се обрати Григорију, вероватно су се њих двојица знали још из времена византијске власти. Епископ је изашао пред краља и изложио потребу да се „Керсаков“ дар потврди. Душану се допао овај необични владика, па је нашао за сходно да у повељу запише како му је Григорије „успоменуо“ (напоменуо) о селу Радокали приложеном Перивлепти. Заштита Перивлептиних имања поверена је краљици Јелени и кир Григорију. Повељу је прво потписао Душан, а затим потврдио млади краљ св. Урош. Кир–Исак („Керсак“) је продужио своју каријеру у Душановој служби. Дочекао је проглашење царства (1346). Предводио је српску војску у успешном походу против албанских племена и изашао на морску обалу. По Мавру Орбинију, Кир–Исак је, поред кесара Гргура и деспота Јована Оливера, постао један од петнаест поверљивих саветника цара Душана.
Мада историја не прати Григоријев животни пут тако пажљиво као Керсаков, видљиво је да је остао присутан у друштвеном и културном животу српског царства. Био је ктитор живописа једне капеле у Светој Софији у Охриду. Због малог расположивог простора у капели, кир Григорије је живописан у нартексу. Заправо, фреска приказује три имењака: охридског архиепископа Григорија (II), епископа деволског Григорија и игумана охридске Свете Софије, Григорија у дубоком наклону пред својим патроном светим Григоријем Богословом. Нешто раније, у истој цркви ктитор друге капеле био је деспот Јован Оливер са члановима своје породице и охридски архиепископ Никола. Епископ деволски Григорије је надживео и „Керсака“ и цара Душана, па се појавио као један од ктитора чувеног манастира Заум на обалама Охридског језера. Оно што посебно изненађује јесте то што је кир Григорије подигао манастир заједно са кесаром Гргуром (1361). Гргурово име отвара већ помињану Орбинијеву листу од 15 најближих Душанових сарадника. Кесар Гргур Голубић био је пореклом из данашње Херцеговине. Сигурно је Гргурова жеља била да пренесе култ Богородице Захумске из Херцеговине на обале Охридског језера. Његову жељу је остварио управо кир Григорије Деволски који се пострудио око живописа. То би био једини изворно српски култ који је у средњем веку тако дубоко продро у унутрашњост Балканског полуострва и примио се у народу. Због лакшег изговора, народ је епитет „Захумска“ скратио у Заум. Накнадно су се појавиле легенде о српском „владару“ Зауму (то би био кесар Гргур) и његовој супрузи (сигурно је постојала ктиторска фреска на којој је брачни ктиторски пар приказан, али није сачувана).
Један од истраживача који је међу првима покушао да проникне у тајне манастира Заума био је Бранислав Нушић, наш велики комедиграф, али и познати путописац свог времена, што се неправедно заборавља. „Св. Зауму се не може приступити до језером“, вајкао се Нушић у свом путопису Крај обала охридског језера – фрагменти из бележака (1892). Манастир је тада био у доста лошем и запуштеном стању. „У унутрашњости нема ничег сачуваног: живопис је због чађи и влаге сасвим исчезао, а у дну само код олтара стоји једна дрвена иконица, но и та је донесена из неке друге цркве. Под је раскопан, а биће ваљада због новаца, јер ми сељани из околине казаше да је некад под подом црквеним нађено доста златних новаца.“ Нушић би се изненадио да је знао да ће модерни истраживачи успети да очисте манастирске зидове и пронађу остаке фресака. Он се обрадовао када је изнад улазних врата угледао почађавели ктиторски запис. „Грдних ме је то мука стало, и утрошили смо неколико џепних марама док смо испрали ону чађ на дувару, а још већих мука доцније при преписивању, које не бих ни могао извршити да ми не паде на памет да у црвеном фењерчићу, који иде уз мој фотографски апарат, имам и мало свеће.“ После доста муке, успео је да растумачи древна слова и саопшти их широј јавности. По Нушићевом читању, ктиторски натпис је гласио: „Подиже се из темеља божанствени почасни Храм пресвете Богородице Захлмске трошком преблаженог ћесара Гргура ктитора. Живописа се од преосвештенога епископа деволског и првостолнога господина Григорија и ктитора, за царевања Стевана Уроша, у месецу августу и године 6869, индикта 14.“ Тако је Нушићевим трудом откривено да је манастир сазидан 25. августа 1361. године, за време царевања Душановог сина, св. цара Уроша „Нејаког“. Занимљиво је да је кир Григорије поменут као прво(пре)стони, што је до његовог времена било део титуле епископа града Костура. Очигледно да је Григорије Деволски напредовао у црквеној хијерархији. Ктиторски натпис у манастиру Зауму је писан на грчком језику, а ако се узме да је Душанова Охридска повеља на српскословенском, то нам говори да је кир Григорије био добар познавалац оба језика.
Нушић није стао само на овом открићу, већ је продужио истраживање. „Са северне стране код цркве виде се развале неког малог здања, у коме су извесно биле ћелије калуђера заумских.“ Од манастира је приметио да воде стазе, од којих су остали видљиви трагови „и лево и десно које сад одводе у језеро, а које су га (Заум) некада морале везивати сувим са појединим местима.“ Посебно су га заинтересовале приче да је пред манастиром било гумно, сада потопљено у језеру. „Тек што се отиснусмо од обала св. Заума, а возари ми показаше у језеру где лежи гумно које сам и напред поменуо. Они ме увераваху да се лепо види кад је мања вода, и ја сам се напрезао али га нисам запазио, а ни возари се нису много слагали о месту где је управо.“ По њиховим речима, некада је било још два гумна, која су доживела исту судбину да се нађу под водом. „Казали су ми да је било једно гумно код Цркве Светог Стевана код места Панцира, испод Петрине планине а и једно испод Цркве Светог Јована код Охрида.“ Воде охридског језера прекриле су делове комплекса манастира Заум, а недостатак извора даљу биографију нашег епископа. Мало је вероватна претпоставка неких савремених истраживача да је Григорије Деволски постао охридски архиепископ. Томе се противи већ поменута фреска „Три имењака“ у Светој Софији. Повеља за Перивлепту, сугерише да је Душан затекао кир Григорија приликом узимања Охрида (1332). Уколико је ова претпоставка тачна, онда је Григорије Деволски 1361. године имао око 60 година живота и провео око 30 година на владичанском трону. Цењен од савременика, Григорије Деволски је редовно бележен у близини царске породице, високих достојанственика, охридских архиепископа и игумана охридских манастира.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
