У самој души Старе Србије, у самом срцу Призрена, царског града, који вековима опстаје под обронцима планинских венаца уздиже се Саборни храм Светог Георгија. Смештен у језгру градске заједнице, непосредно уз реку Бистрицу, овај храм представља главни духовни и административни православни центар града. Са платоа његове порте пружа се предиван поглед ка историјском насељу Подкаљаја и призренској Тврђави, чиме црква заузима средишње место у урбаној и духовној топографији Призрена, спајајући градско језгро са његовим најстаријим утврђењима.
Историја цркве
Првобитни Саборни храм у Призрену била је црква Богородице Љевишке, задужбина краља Милутина. Међутим, када су Османлије претвориле ову цркву у џамију, функцију саборног храма привремено је преузела стара, али знатно мања црква Светог Георгија.
Због њене скромне величине и потреба епархије, током прве половине 19. века покренута је иницијатива за изградњу нове и веће саборне цркве. Овај подухват је био изузетно тежак због високих трошкова и отпора локалних турских власти, па је дозвола за градњу издејствована тек 1855. године, а камен темељац за нови храм свечано је положен на Илиндан, 1856. године.
Стога, историјски развој Саборног храма везан је за борбу српске црквене општине у Призрену да у току 19. века обезбеди репрезентативно седиште епархије. Након вишедеценијских административних препрека под османском влашћу коначно су сви грађевински радови и унутрашње опремање завршени, 1887. године, када је храм свечано освештан.
Изградњу храма додатно су отежавале опште тешке околности за српски народ под Цариградском патријаршијом, која је деценијама за епископе слала Грке (фанариоте). Ситуација се преокренула тек, 1896. године доласком митрополита Дионисија Петровића, чиме је испуњен вишегодишњи захтев Срба да добију владику своје народности. Под његовим управљањем, као и за време његовог наследника Нићифора Перића, настављено је унутрашње опремање храма и уређење читавог епархијског комплекса.
Ослобођењем Призрена у Првом балканском рату (1912) и уласком српске војске, у цркви су служена свечана богослужења. Након што је стара црква Богородице Љевишке поново враћена у православну намену, разматрано је да се епископска катедра врати у њу, али је то одложено због избијања Првог светског рата. Након уједињења Српске православне цркве 1920. године, одлучено је да храм Светог Георгија ипак остане.
На порталу „Савез Срба из региона“ налазимо аутентична сведочанства из тог времена:
,,Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10-50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо: „Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“ Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19,90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новца било утрошено на куповину околног земљишта. Због тога се дужи временски период стало са радовима.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видећи како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши: „Сами ће гу направимо своју цркву!“
На тај начин су желели да буду достојни наследници својих славних предака. Тако се наставило са зидањем. Срби су и даље давали своје прилоге. Гледајући како други дају новац један угледни трговац Арса је изговорио: -„Не може браћо да се скупи потребна сума са по једном или две турске лире. Зато пишите од мене 50 лира.“ Други један угледни гађанин Призрена, Хаџи Васиљ, чувши то рекао је: – „Гледај, гледај, салде ти имаш паре,а? Пишите и од мене 50 лира!“
Међутим, у временима која долазе, политичке прилике за Србе су биле веома лоше. Године 1878. основана је Призренска лига. Љумани, шиптарско племе из околине Призрена, непрестано је пљачкало српске куће, а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у страху и невољама“ (https://ssr.org.rs/zvona-crkve-svetog-djordja-u-prizrenu/).
Црква је, дакле, делила судбину народа овог краја кроз све историјске преврате: Током Бугарске окупације у Првом светском рату била је оскрнављена и опљачкана, а током Мартовског погрома 2004. године тешко је оштећена и запаљена. Након обимних конзерваторско-рестаураторских радова, храм је васкрсао и поново освештан 2010. године, чиме је обновљен богослужбени живот у њему. Из богате историје цркве издваја се чињеница да су се у њој деценијама чувале мошти Светог Јакинта, као и то да су призренски Срби током османске управе дукате намењене за изградњу овог храма тајно чували у темељима старог епископског двора како би их заштитили од конфискације. Данас, овај велелепни храм оставља без даха својом грандиозношћу и највећи је храм у центру Призрена, будући да их има три, у кругу од пар десетина метара. Већ са старог каменог моста уочљива је купола и заиста својом архитектуром и духовним значајем улепшава овај део града.
Архитектура
Саборна црква Светог Георгија пројектована је као монументална тробродна базилика са централном куполом, у стилу који спаја елементе српско-византијске традиције са утицајима академизма и градитељства 19. века. Спољашња фасада изведена је од фино обрађених камених блокова, са ритмично распоређеним лучним отворима и наглашеним улазним порталом. Поред саме цркве, у саставу градског комплекса налази се и монументални звоник, као и зграда старог епископског двора. Архитектонску специфичност унутрашњости чини прорачуната конструкција стубова и висине централне куполе, која унутрашњем простору даје изразиту акустику специјално прилагођену литургијском појању. Током свеобухватне обнове након, 2004. године, у структуру зидова пажљиво су уграђени сачувани оригинални фрагменти камена из 19. века, чиме је сачувана материјална аутентичност и конструктивна веза са првобитним здањем. Најупечатљивији су велики мермерни стубови који дају посебан изглед храму. У дворишту цркве је и стара црква Светог Георгија, која због своје историје, фрескописа и архитектуре заслужује посебну пажњу у неком од наредних текстова. Унутрашњост храма је величанствена, под у мермеру и бели мермерни стубови одају утисак барокног стила. Огромни полијелеји са електричном расветом простиру се дуж цркве, изнад глава, а десетине прозора осветљавају храм, те стичемо утисак да се купамо у снежно белој светлости. Крај западног улаза у припрати налази се дрвена конструкција, налик на терасу и степенице које воде до врха храма, вероватно до звоника. Оно што је занимљиво јесте да коноп од звоника виси тик уз улазна западна врата, што нам говори да је звонара спојена са црквом, тј. на врху њене припрате. Десно од западног улаза је простор намењен куповини свећа, тамјана, икона. Осим западних, отворена су јужна врата, па се из саборног храма може доћи до старе цркве Светог Георгија (Руновића цркве) кроз тај улаз.
Иконопис
Иконостас унутрашњости храма ослања се на богату традицију црквеног сликарства и дрворезбарства и са одушевљењем можете закључити да је готово уметнички. Првобитни иконостас из 19. века садржао је иконе које су израдили познати мајстори Дебарске уметничке школе, чувени по прецизном дуборезу и канонском сликарству.
После Првог светског рата (1922. године), у храм је пренет изузетно вредан барокни иконостас из 1720. године, који је оригинално припадао Ћипровачкој цркви Светих апостола Петра и Павла из Сентандреје.
У цркви је 1985. године пронађена значајна збирка старих српских рукописа и штампаних књига, међу којима се посебно издваја драгоцено Пергаментно јеванђеље из 13. века. Такође, храм је имао и историјско звоно које је Призрену даровао краљ Петар I Карађорђевић 17. октобра 1912. године, поводом ослобођења града од османске власти.
Иако су оригиналне фреске и већи део унутрашњости претрпели велика оштећења у пожару 2004. године, током обнове урађен је нов фрескопис који прати стилске одлике српског средњовековног црквеног сликарства. Као посебна чињеница из периоде страдања храма бележи се то да је икона Светог великомученика Георгија са централног дела иконостаса чудесно остала готово неоштећена усред ватрене стихије која је уништила већи део дрвене конструкције, што је касније послужило као важан оријентир за уметничку реконструкцију читавог иконостаса.
Величина иконостаса је импозантна, место олтарског дела су велике иконе као бочне преграде које замењују олтарску преграду, а олтарски простор је видљив, само је ограђен украсном врпцом. Са леве стране је Пресвета Богородица с Христом, а са десне Исус Христос. Пред њима је велика мозаичка флорална розета са теракота, белим и сивим каменом. Ова издигнута подна розета заправо представља архитектурно-литургијски елемент који се у православним храмовима назива амвон или солеја. Може служити као постоље с кога се свештеник обраћа верницима, онда камен са Христовог гроба или Синајску гору, а можда и офмалос (центар или пупак света) означавајући центар молитвеног сабрања, због чега се физички и визуелно одваја од остатка пода. Недалеко од ове, готово у центру наоса налази се још једна флорална розета, али она није издигнута, већ се мозаички уклапа у остатак пода. Мноштво је икона и у олтарском простору, као на мермерним зидовима, којим је уоквирена унутрашњост, на око метар висине. Главни утисак су свакако велики мермерни стубови и поменуте импозантне иконе, које иако грандиозне у овако огромном простору делују мало.
Значај
Саборни храм Светог Георгија у Призрену данас носи непроцењив духовни значај као централно место окупљања и молитвеног саборовања верног народа у самом срцу града. Његова архитектонска лепота и монументалност сведоче о узвишености православне вере, док редовна богослужења уносе благодатни мир и духовну светлост у свакодневицу Призрена. Свака одслужена Литургија под његовим сводовима представља живи извор наде, духовног укрепљења и потврду трајања православног живота на овим просторима. Ехо вашег гласа или корака у овој велелепној духовној грађевини уписан је као потврда њене потребе и значаја за православне Србе, јер светиње светима чине људи, њихова вера, стога, не одустајте од ходочашћа косовским светињама, без обзира на то какве ће се препреке пред вама тек налазити.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
