У општини Звечан на Косову и Метохији налази се девет цркава и три манастира (Бањска, Соколица и Девине воде) који су већ били тема претходних текстова. Овог месеца запутила сам се у оближње село, Жеровницу, на 4 км од Звечана како бих фотографијом забележила једну стогодишњу светињу, која је саграђена 1927. године на темељима још старије цркве. Томе сведочи старо гробље, али и Светостефанска повеља краља Милутина из 1313. године где се ово место помиње као село даровано манастиру Бањска. У тексту о манастиру Бањска поменуто је да је манастирски посед Бањске био један од највећих у тадашњој држави, стога готово све цркве око Звечана и Косовске Митровице, према Рогозни и ка данашњој граници са Црном Гором носе трагове једног великог пространства које је припадало манастиру Бањска, што подсећа на значај ове светиње који има вековима. Занимљивости о селу можемо сазнати на Википедији и званичном сајту општине Звечан, али и од самих мештана који поносно истичу своје порекло.
Место Жеровница се налази на магистралном путу Звечан – Зубин Поток, недалеко од манастира Девине воде. Овај пут је постао главна веза са Зубиним Потоком, Црном Гором и градовима у Србији (првенствено Новим Пазаром) после 1999. године због ризика које је носио до тада главни пут преко јужног дела Косовске Митровице. Тако је једно мирно месташце постало траса и незаобилазна панорама свакоме ко се упути ка Зубином Потоку. Кроз њега протиче Козаревска река, а куће су смештене са обе стране реке, испод и изнад магистралног пута. Етимолошки топоними указују да су Срби вишевековно становништво овог простора, а назив села – Жеровница налазимо у записима из 1316, 1711, 1767 и 1832. године, и то под именом ,,Жрновница“ (из књиге Петра Ж. Петровића „Рашка“ – издање 2010. године/ Сајт https://www.poreklo.rs/2018/04/14/poreklo-prezimena-selo-zerovnica-zvecan/). Корен назива бисмо могли потражити у речи жрнов која представља алатку за обраду руде, али се највероватније ради о жрвњу, жрвањ је био воденични камен. Будући да је суседно село Житковац, закључујемо да су ова села имала важну улогу у производњи брашна и да су била позната по воденицама. У турском попису из 1455. стоји податак како је пописана 31 хришћанска кућа, како би се после Велике сеобе број српских кућа смањио.
Историја и изградња цркве
Од велике важности за овомесечни текст је народно предање да је у сукобу с Турцима због девојке у близини цркве побијено толико Срба ,,да није имао ко да их сахрани“, што нам указује да је црква већ постојала и да је била и остала стожер православне вере и у најтежим временима. Захваљујући Светостефанској повељи краља Милутина сазнајемо да је црква датира из 16. века, претпоставља се да је више пута паљена и рушена, али је српски народ обнављао. Последњи запис из 19. века је од српског конзула у Приштини, Тодора Станковића, који је записао да је тада у Жеровници било свега седам српских домаћинстава. Током двадесетог века број становника се повећава и сада је око 700 становника. Данашња црква у Жеровници израђена је између два светска рата и ових година прославља сто година свог постојања у данашњем облику. Посвећена је празнику Вазнесења Господњег, Спасовдану, а 1985. године на порталу цркве постављен је назив Црква Вазнесења Господње. Пре обнове овај део је био познат као Црквиште, што се и до данас задржало у народу. Захваљујући добротворима и самом верном народу црква је из године у годину уређивана, постављен је олтар, уређено је црквено двориште, уређен иконостас, урађен мермени под, постављен полијелеј. Породица Веселиновић је помогла изградњу звоника. Свештеник Милоје Петронијевић свештенослужи у овом храму, а на располагању су му мештани и чланови црквеног одбора. За време празника Васкрсења Христова и на Спасовдан код цркве се скупља велики број верника. За Васкрс се одржава сабор, а на Спасовдан се обележава слава цркве. Захваљујући усрдном труду мештана, црква је на богослужењима пуна верника, посебно деце и та слика је оличење косовског саборства чија је најчвршћа веза вера.
Архитектура и иконостас
Црква је једнобродна, без одвојеног олтарског дела, са двоје врата, главна су са западне стране, а споредна са северне стране. На источном зиду је иконостас са царским дверима, са крстом Распећа Христовог на врху, испод којег се налази икона Вазнесења Господњег. Са стране су иконе Пресвете Богородице и Светог апостола Јована. У цркви налазимо старе иконе, које плене својом лепотом и аутентичношћу. Икона Страшни суд Божји, заиста је аутентична и ретко се може срести, стара је неколико деценија, ова икона представља Последњи суд. У центру иконе налази се Христос окружен анђелима, светитељима и праведницима. У доњем делу иконе видимо раздвајање праведника од грешника. На врху иконе Христос седи на престолу, символизује судију целом свету и окружен је анђелима, свецима и Мајком Богородицом. С обе Његове стране су апостоли и праведници, који су сведоци на овом Суду. Испод Христа приказан је крст са Јеванђељем и предметима везаним за Страдање Христово, што је символика жртве и пут спасења. У доњем делу су приказани на две супротне стране анђели који воде праведнике ка Рају и демони који воде грешнике ка паклу. Приказана сцена симболизује вечну награду за праведнике и вечну казну за грешнике. Још једна икона, која је, такође, стара више деценија је икона Светог Георгија Победоносца, по карактеристикама иконописања, може се претпоставити да потиче из 19. века. На икони Георгије убија аждају, која символизује многобоштво. Ако је на слици приказана и жена у господском оделу, то је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву. Међутим, на овој икони је само сцена где Свети Георгије убија аждају. Такође, вишедеценијска икона Светог Јована Богослова, као и Светог Илије одмах се издвајају из мноштва икона у цркви. Урамљене, одишу старином и сведоче старости и цркве, као и жеље приложника да дарују цркву.
Свакако централно место у цркви заузела је икона Свете Тројице, јер смо цркву посетили на Духовни понедељак и у њој је било траве, од које су се у недељу правили венчићи. По речима оних који присуствују недељним литургијама, црква је посећена, и осим тога место је окупљања и дружења. У дворишту цркве је велики бетонски сто са клупама, а изнад је и велика сала коју верници користе за саборе, кад су празници, али и кад се неко упокоји. У дворишту је засађено цвеће и биље које доприноси целокупној слици оазе мира, која је иако изнад магистралног пута има свој мир и позива пролазнике да застану, сврате у цркву и помоле се. Поплочане стазе, нова ограда и капија, сређен прилаз, све то изгледа лепо захваљујући народу који Божју кућу сматрају, безмало, и својим домом.
Црква Вазнесења Господњег, на темељима цркве из 16. века која је заједно са оближњом црквом у Бандолу поклоњена манастиру Бањска, што документује Светостефанска повеља краља Милутина, иако мала по димензијама, њена духовна вредност надилази свако поимање у материјалном контексту. Као и свака светиња на Космету пружа мир и утеху у тренуцима када је српски народ заборављен од свих, али од Бога никада.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
