ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
„Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, а потом и испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).
Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”, како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква усрдно и радосно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!
Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који богати друге сиромашан постаје. Онај Који је пунотан испражњава се. Он се испражњава од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Његове.“ Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао човеку, не би човек могао да дође Богу. Без унижења Исуса Христа не би било могуће да се оствари обожење човека (Флп 2, 6-8).
У духу Вашег питања које је везано за обичаје, не смемо сметнути са ума, да прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.
Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа.
Рођење Христово је одувек и од свих поштовано и као породични празник, празник домаћег огњишта и његове топлине. Код нас православних срба постоји велики број благословених и освештаних обичаја који се везују за прослављање Божића, међутим, без нашег конкретног и свецелог учествовавања у богослужбеној прослави празника, држање обичаја нам ништа не вреди. Велики светитеља и учитељ Цркве, Свети Кипријан Картагински је рекао, да је обичај без вере стара заблуда. Дакле, наш богослужбени етос даје смисао и појединим обичајима који су само средство, а никада нису и не могу бити сами по себи циљ. Погрешно је да се на Бадње вече, у предвечерје радосног Празника, не дочекује Богомладенац, Који је предвечни Бог и Дете нас ради рођено, у домаћој атмосфери која преко бадњака, расуте сламе и свега осталога подсећа на скромну пећину у којој је Он, Најсмиренији међу смиренима, рођен, повијен и у најобичније јасле положен, и да се уместо тога по улицама и трговима слави на полупагански начин у полупијаној атмосфери.
Смисао Божића се не исцрпљује у историјском сећању већ је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине.“
- Текст је део из божићног интервјуа који је на порталу „Ризница“ објављен, 6. јануара 2025. године. Интервју у целости можете прочитати у прилогу:
