ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
„Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га”.
(Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама)
На празник Светога Стефана Дечанског, 11/24. новембра 2024. лета Господњег, навршила се осма годишњица упокојења блажене успомене епископа јегарског Јеронима (Мочевића).
Један од угодника Божјих из рода нашега је записао, да је наш овоземаљски живот саображен са путовањем на којем се сусрећемо са многобројним људима, а да сваки од тих сусрета оставља траг у нашем бићу. Један од сусрета који је оставио велики утисак у мом срцу, био је сусрет са блаженопочившим епископом јегарским Јеронимом. Одисеј Елитис пева: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га”, а ми који смо стигли да видимо бљесак личности Јеронима архијереја, обогаћени смо и благословени. Сећам се нашег првог сусрета у порти Светоархангелске обитељи у Ковиљу, а сећам се и раширених руку владике Јеронима и још ширег срца којим је са својственом му спонтаношћу грлио свакога човека. Сваки сусрет са њим, а нажалост било их је свега неколико, почињао је и завршавао се нашим разговором о богослужењу, богослужбеном поретку и благољепију. Нисам упознао човека који је боље познавао типик и његов историјски развој. Име Јеронима ковиљца остаће златним словима записано у историји Светоархангелске обитељи, јер је његовом заслугом устројен типик и богослужбено благољепије по коме је манастир у Ковиљу постао јединствен. Васцело биће владике Јеронима је горело љубављу према богослужењу. „Литургија је живот, она је наша сигурна лађа којом пловимо ка тихом пристаништу спасења“, речи су које сам чуо приликом нашег првог сусрета. У акатисту Светог Нектарија егинског химнограф сведочи да је он био ватрени служитељ свете Литургије. Ове речи бисмо могли да сагледамо и у личности блаженопочившег епископа Јеронима, чије срце је куцало ритмом свештеног богослужења.
Владику је красила посебна господственост, а у једној од својих беседа он је и говорио да је прави господин онај човек који Господа носи у срцу и живи по заповестима Његовим. Својствена му господственост и спонтаност проистицале су из његовог живог односа са богослужењем. Ревнујући за богослужење, владика је до краја у свом бићу држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут, у свакоме човеку гледајући лик Божји. Штедро је многима даривао вино и јелеј човекољубља и не штедећи раздавао од сувишка свога срца.
Од 26. септембра 1969. године, до 24. новембра 2016. године, текао је живот прво Синише, а затим Јеронима (Мочевића), Сарајлије који је преко Ковиља, Свете Горе, Београда, Рима, Смирне, Безансона, Беча и Митилене дошао до Јегра и, коначно, Новог Сада. За живота је научио шест језика, дипломирао и магистрирао теологију (припремивши и докторат из литургијског богословља), у Григоријату на Атосу је стицао духовна искуства и учио се богослужбеном поретку, а у једном од средишта духовног живота источне Грчке (на сâмој граници са Турском) рукопроизведен је у архимандрита и у духовника.
Владика Јероним је био мисионар речју и делом. Центар његове мисионарске делатности било је указивање на заједницу са Господом која се остварује нашим учешћем у свештеном богослужењу. Његове беседе које је произносио са храмовних амвона биле су надахнуте црквеним песништвом, а неретко и сведочанствима о црквеним химнографима који су у славу Божју и част светитељâ саставили молитвене химне које се вековима у нашим храмовима произносе и поју. Својим монашким етосом научио нас је да ходимо уским путем који води у живот, а својим животом, који је био непрестано служење и богослужење, усмерио нас је да увек корачамо ритмом богослужења јер је свештено богослужење најбоља катихеза. Православно богослужење је дар Божје љубави према човеку. Господ у своме спаситељном старању, на један мистичан и тајанаствен начин, кроз богослужење дарује вернима све оно што им је потребно на путу ка спасењу. Због тога је учествовање у богослужењу веома битно, јер нас оно поучава праведном животу и води нас према остварењу нашег узвишеног циља – уласка у Царство небеско. Својом богослужбеном мисијом владика Јероним је указивао да учествујући у богослужењу ми усвајамо многовековно духовно искуство Цркве, кроз које укрепљујемо и оживљавамо нашу веру. Владика је као литург и као учитељ литургијског богословља, учио да је богослужење дар љубави Божје. Основавши Цркву своју, Бог ју је украсио светим богослужењем као изражајем вечне везе и заједнице са човечанством. Побуђен мотивом љубави према људима и жељом да тајна спасења постане лако доступна, Господ дарује богослужење као суштину Цркве која је мистично тело Његово. То је истина коју је епископ Јероним благовестио и проповедао.
Нека Господ упокоји Јеронима архијереја, у недрима Авраама, Исаака и Јакова, и нека се његове праведне душе не дотакне мука, већ да га Господ упокоји са светима тамо где је живот бесконачни!
