Благослов и помоћ Божју призивамо на почетку сваког светог и богоугодног дела, а особито на почетку сваке нове школске године, јер узрастање у науци и истинском образовању велико је и свето дело, како за оне који имају службу поучавања, тако и за поверене им ученике.
Молитве и прозбе које чине последовање Молепствија на почетку школског рада, немају само молебни карактер, оне садрже и поуку која нас увек и изнова подсећа на правилно поимање васпитања и образовања. У посебним прозбама које се додају у садржај велике јектеније, ђакон се моли: „Да пошаље на ученике ове духа мудрости и разума, и да им отвори ум и уста, и просвети срца за усвајање поуке добрих наука, Господу се помолимо. Да усади у срца њихова клицу мудрости, страх Свој божански, и тиме одагна из срца њихових младалачку лакомисленост, и да просвети умове њихове, да би се уклањали од зла и чинили добро, Господу се помолимо. Да им отвори ум, да би усвајали и схватали и памтили све добре и души корисне науке, Господу се помолимо. Да им подари Мудрост сапрестолну Њему, и да је настани у срца њихова, да би их научио ономе што је угодно пред Њим, Господу се помолимо. Да мудрошћу и врлинским животом, и напредовањем у православној вери буду на радост и утеху родитељима својим, и Цркви православно-васељенској на потпору, Господу се помолимо“.
Ђакон редовним прозбама сугубе јектеније придодаје молитвене речи у којима се моли Једином истинском Учитељу да ученике и њихове учитеље испуни сваком врлином, како би потпомогнути задобијаним знањем усрдније славили Бога: „Још се молимо Господу Богу нашем, да милостиво погледа на ученике ове, и да им пошље у срца, у ум и уста духа мудрости, и разума, и побожности, и страха свога, и да их просвети светлошћу благоразумности своје, и да им подари силу и крепост, да би брзо схватили и успешно усвојили учење његовог божанског закона и све добре и корисне науке како би напредовали у мудрости и разуму, у свима врлинама и у вршењу заповести његових у славу пресветог Имена Његовог; и да им дарује здравље и дуг живот ради напредовања и украшења Цркве своје, рецимо сви: Господе, услиши и милостиво помилуј“.
Из наведених прозби велике и сугубе јектеније из последовања Молепствија на почетку школског рада, сазнајемо да васпитавати и образовати другога и себе, није могуће без суштинског проницања у тајну свештеног образовања које подразумева уподобљавање Богу. Преподобни отац Јустин Ћелијски је учио своја духовна чеда да је истинска просвета она која упућује човека на прави пут, како би овим животом на земљи стекао вечни живот на небу. Образовати се и васпитавати значи да јеванђелском вером, љубављу, постом и молитвом победимо сваки грех у себи, сваку страст, како бисмо од душе своје начинили станиште Духа Светога.
Реч васпитање има свој корен у речи ‘питати’, што значи хранити. Тако васпитање подразумева храњење, одгајање, подизање целог човека, његове личности и то не само у физичком, већ и духовном смислу. Образовање је дубоко повезано са изграђивањем образа Божјег у човеку, образовање је процес који траје и одвија се уз сарадњу саме личности, и не завршава се са нашим изласком из школе, него траје целога живота.
Образовање је основни приоритет сваког друштва које жели духовни развој и материјално напредовање људи. У развоју истинског образовања за живот, породица, Црква и школа позвани су да деци понуде помоћ неопходну за њихов развој, по савету мудрог цара Саломона: „Чувај, сине мој, заповест оца своега, и не остављај науке матере своје. Привежи их себи на срце за свагда, и спучи их себи око грла. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те; Јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава“ (Приче Соломонове 6,20-23).
Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини.
Настава православног катихизиса – верске наставе има нарочито важну улогу не само у развијању религиозности и увођењу ученика у верски живот, већ и у социјализацији и оплемењивању ученика, јер ученици кроз овај предмет посебно развијају хришћанске врлине, а кроз њих особине друштвено прихватљивих норми понашања.
Вероучитељ кроз наставу прати развој и социјализацију ученика, кроз читаво основно, па и средњошколско васпитање и образовање, те има прилику да их води, усмерава, подстиче и оспособљава за следећи степен сазревања и узрастања. Школски период узрастања и васпитања је кључни степен у развијању и формирању зреле моралне и религиозне личности, где вероучитељ уз правилан однос, искрен и предан рад може на најбољи начин да поучава ученика духовним, моралним, социјалним, комуникацијским и осталим способностима, те да развија у њему истинско „подобије Божје“ које је задато човеку самим стварањем. А истинско „подобије Божје“ се стиче само кроз слободу и љубав, највећу хришћанску врлину, што потврђују речи у Хиландарском типику нашег највећег просветитеља Светог Саве: „Ништа није веће од љубави. Јер она је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је сам Бог постао човек“ (Јевтић, 1988: 403).
Човеков циљ и његово назначење у свету су конкретни, да динамично напредује, непрестаним кретањем од оног „по икони” ка оном „по подобију”. Стога дете (будући зрео човек) није створено да буде статично, него у кретању; дете има призив да искористи дарове Божје, да се развија, напредује, расте и усавршава, те да ка том циљу иде „корак по корак”. Овај пут је усходећи и напредујући ка Богу, тј. усмерен ка заједници са Богом.
Веронаука је богатсво најдубљих и најважнијих питања, она је пут, тражење властитог смисла у светлу Јеванђеља, а образац идеалног вероучитеља је Христос, Архиучитељ. Христос позива да се пође за Њим, да се осети искуство заједништва са Њим, да се осети искуство крста – супротстављању злу и греху, искуство послања – да мењамо себе и свет око себе, али све у искуству наде да је Он са нама у све дане до свршетка века. То су теме које задиру дубоко у срце, тамо где се налазе наше жеље, снови, потребе, патње, одлуке, будућност и после њих, као ни после сусрета оних библијских ликова са Исусом, више нико није исти. Христов позив је позив на избор и одлуку, на Његов стил живота. Када побројимо ове основе хришћанске катихезе, онда можемо закључити да веронаука има своје место у духовној димензији развоја личности, усвајању непролазних вредности љубави, солидарности, наде, изградњи међуљудских односа, тумачењу добрих и лоших „ знакова времена“, и проблема живљења.
Усрдно се молимо Господу Богу у Тројици слављеном, Оцу, Сину и Духу Светоме, да почетак нове школске године буде благословен молитвама Светога Саве нашег наставника пута који води у живот вечни, како би наше образовање и васпитање дало истинске плодове који врхуне у вечној заједници са Богом и свима светима. Наше скромно промишљање крунисаћемо речима молитве коју презвитер произноси призивајући благослов Божји на све ученике: „Господе Боже и Створитељу наш, Ти си нас људе ликом својим почаствовао; Ти си научио избране своје да уважавају оне што слушају твоју науку; Ти си мудрост објавио деци; Ти си научио Соломона и све који ишту мудрости твоју, отвори срца, умове и уста ових слугу твојих, да би усвајали силу закона твога и са успехом схватали корисне науке које им се предају, у славу пресветог Имена Твог, на корист и напредовање свете Цркве твоје, и познали добру и савршену вољу твоју. Избави их од сваког напада непријатељског; сачувај их у православној вери, и у свакој побожности и чистоти у све дане живота њиховог, да напредују у знању и у вршењу заповести твојих, да тако припремљени прославе пресвето Име Твоје, и буду наследници Царства Твога. Јер си Ти Бог силан у милости и благ у моћи, и Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин“.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“.