ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала Кинонија
„Шта да Ти принесемо Христе, зато што си се на земљи јавио као човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: Ангели – песму, небеса – звезде, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља – пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву! Ти који јеси пре векова, Боже, помилуј нас“.
Речи ове химне указују на значај Пресвете Богородице и њено чудесно и благословено дело у домостроју нашега спасења. Вековима су многи приносили химне и стихове у славу Божју, а у част оне која се удостојила да у себи смести Несместивог Бога и оне коју род човечији као дивни, драгоцени и благопријатни дар приноси Творцу.
Поштовање мајке Божје за нас Православне није само облик побожности, већ оно суштински јесте основни знак нашег истинског припадања Цркви. Поштовање њој најусрдније исказујемо у светом богослужењу, јер готово да нема молитве и богослужења у којима не узносимо молитвени вапај и Пресветој Богоматери. И поред тога, они којима је од Бога дарован посебан дар песништва и писане речи, неретко своје песме, текстове и приче посвећују Пресветој Богородици. То писано стваралаштво у част оне која је шира од небеса, постаје равно молитви и увек је у служби катихезе и поуке.
У радости празника Покрова Пресвете Богородице, на порталу „Кинонија“ објавили смо причу наше сталне сараднице Николете Врачевић, која је Пресветој Богомајци принела речи које одјекују до небеса и сведоче о делима љубави и молитвеног покровитељства Пресвете Дјеве, мајке свих нас која молитвено бдије над родом људским.
У седмици која је почела празником Покрова Пресвете Богородице, на свим часовима Верске наставе моји средњошколци су читали причу „Богородичин извор“. Прича је оставила велики утисак у душама младих који су на путу боготражитељства. Промишљали су они о речима које су као извор потекле из пера и срца Николете Врачевић, наше сестре у Христу, која као мајка хришћанка следује пример који нам је као правило живота оставила Пресвета Богородица. Николета је препознала да је пут послушања и ревности, заправо, пут који нам је оставила Пресвета Богородица, што је и посведочила речима: „Ево, слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој“.
Прича је као драгоцено семе нашла плодну земљу у срцима младих средњошколаца, постала је права катихеза која рађа жељу за усрднијим и конкретнијим духовним корацима. „Богородичин извор“ је у многима родио посебан благослов у виду молитвених суза. Упитао сам поједине ученике: Због чега плачете? Одговорили су ми сви на исти начин: Професоре, не знамо ни ми, сузе саме иду. Само једна ученица која је са сузама читала причу, одговорила ми је: Плачемо од умиљења, плачемо дивећи се материнској љубави Пресвете Дјеве. Гледајући то сетио сам се многобројних сведочанстава из којих сазнајемо да је Преподобни Јустин ћелијски о Пресветој Богородици увек са сузама говорио, неретко је његов фелон био натопљен сузама које су се попут две реке сливале из његових благих очију. То је посебан дар. То је посебан благослов. Какав је то благослов у једној од својих песама сведочи Митрополит зворничко-тузлански Фотије:
„Велики старци,
дар суза су имали,
да би своју душу
њима умивали,
а и тим плачем,
свему свету
наду давали“.
„Богородичин извор“ није једина прича из пера и срца наше Николете, која је оставила тако велики траг у душама оних који са љубављу читају. Све приче наше мудре и љубављу надахнуте сестре, имају један дубљи смисао и значај јер указују на циљ и смисао нашег живота. Њене речи буде наша успавана срца, њене поуке уносе благост у наша бића која често под теретом греха постају груба. Њене молитвене мисли уносе светлост и просветљују тамне кутке наше савести. Николета својим духовним стваралаштвом ставља себе у службу сведочења, а њено живо сведочење је подсећање да смо призвани да увек ходимо путем светости. Ауторка нас усрдно подсећа да је светост мера нашега живота, а да је љубав темељ свега.
Поносни смо и Богу благодарни, што раме уз раме са осталим сарадницима и сатрудницима, странице „Киноније“ исписује и наша Николета Врачевић, којој желимо крепост тела и бриткост ума, како би и у времену пред нама истрајала па путу мисије и сведочења. Истините су речи великог владике Његоша да прегаоцу Бог даје махове, а истинитост тих речи својим делом и животом сведочи и ова наша сестра чије име са поносом изговарамо. Мисионарско деловање имаће дивне плодове благодарећи сарадницима који са вером, надом и љубављу обрађују духовни виноград Господњи, са ревношћу сејући семе у виду речи љубави Божије.
