ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из књиге пророка Исаије (Ис. XXVIII, 14-22)
Овако говори Господ: слушајте реч Господњу, људи подсмевачи, који владате народом што је у Јерусалиму. 15. Што рекосте: Ухватисмо веру са смрћу, и уговорисмо с гробом; кад зађе бич као поводањ, неће нас дохватити, јер од лажи начинисмо себи уточиште, и за превару заклонисмо се; 16. Зато овако вели Господ Господ: Ево, ја мећем у Сиону камен, камен изабран, камен од угла, скупоцен, темељ тврд; ко верује неће се плашити. 17. И извршићу суд по правилу и правду по мерилима; и град ће потрти лажно уточиште и вода ће потопити заклон. 18. И вера ваша са смрћу уништиће се, и уговор ваш с гробом неће остати, а кад зађе бич као поводањ, потлачиће вас. 19. Чим зађе, однеће вас, јер ће залазити свако јутро, дању и ноћу, и кад се чује вика, биће сам страх. 20. Јер ће одар бити кратак да се човек не може пружити, и покривач узак да се не може умотати. 21. Јер ће Господ устати као на гори Ферасиму, разгневиће се као у долу гаваонском, да учини дело своје, необично дело своје, да сврши посао свој, необичан посао свој. 22. Немојте се дакле више подсмевати да не постану јачи окови ваши, јер чух од Господа Господа над војскама погибао одређену свој земљи.
Читање из књиге Постања (Пост. X, 32 – XI, 9)
То су породице синова Нојевих по племенима својим, у народима својим; и од њих се разделише народи по земљи после потопа. 1. А беше на целој земљи један језик и једнаке речи. 2. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи сенарској, и населише се онде. 3. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И беху им опеке место камена и смола земљана место креча. 4. После рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. 5. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији. 6. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свих, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде шта су наумили. 7. Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другог шта говоре. 8. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. 9. Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.
Читање из Прича Соломонових (Прич. XIII, 20 – XIV, 6)
Жеље благочастивих наслађују душу, дела нечастивих су далеко од разуме. Ко ходи с мудрима постаје мудар, а ко се држи с безумницима постаје гори. 21. Грешнике гони зло, а праведницима се враћа добро. 22. Добар човек оставља наследство синовима синова својих, а грешниково имање чува се праведнику. 23. Изобила хране има на њиви сиромашкој, а има ко пропада са зле управе. 24. Ко жали прут, мрзи на сина свог; а ко га љуби, кара га за времена. 25. Праведник једе, и сита му је душа; а трбух безбожницима нема доста. 1. Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава. 2. Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га. 3. У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова. 4. Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске. 5. Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж. 6. Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.
ТУМАЧЕЊЕ
Вредан крајеугаони камен
Он је погледао у њих и рекао, Шта је записано? Да ће камен који одбацише зидари постати глава од угла? Свако ко се о тај камен спотакне, сломиће се… Спаситељ, као изабрани камен, био је одбачен од оних чија је дужност била да изграде синагогу јудејску, али је – на крају – Он постао глава од угла. Свето Писмо пореди стицање у углу зида са стицањем двају народа, израиљског и незнабожачког. Ова два народа Спаситељ преображава у једног новог човека, умирујући и спајајући два у једно тело Очево (Еф. 2, 15). Као што камен крајеугаони спаја два зида и уједињује их… То је тај угао који спаја два народа у један исти… Камен који одбацише зидари, постаје главни крајеугаони камен. Угао је Бог уредио и чудесно је у Његовим очима (Пс. 118, 22). Христос спаја два народа љубављу, а истовремено и вером… (Св. Кирило Александријски, Тумачење Јеванђеља по Луки, Омилија 134)
Ево, ја мећем у Сиону камен, за основ, камен изабран, многоцен, крајеугаон, честан, темељ поуздан; ко верује у њ неће се постидети (Ис. 28, 16). Овај чудесни камен, браћо, јесте сам Господ наш Исус Христос. Јер да је пророк мислио на обичан камен, не би спомињао веру у њега, иначе би он прорицао идолопоклонство. И код пророка Данила говори се о камену, који се одвали од брда и разби великог идола и порасте као гора велика, и испуни сву земљу (Дан. 2, 34). Пророчанство о камену код Данила је за незнабошце, а код Исаија за Јевреје. Господ Исус Христос је тај камен, који је постављен прво у основ свуколиког Божјег стварања јер Он је Слово Божје и словесност Божја; друго у основ Старога Завета као припремног, и треће у основ Новог Завета као завршног. Камен крајеугаон то јест камен најјачи и најтврђи, који везује и спаја друго камење и држи дуварове разних праваца у јединству и целини. Ако се посматра Господ Христос унутра у нама, Он је крајеугаони камен, који везује и спаја разне наше духовне способности у јединство и целину, тако да све дејствују у једном правцу, у правцу Бога и Царства Божјег. Ако ли се посматра Христос Господ у историји људској, Он је крајеугаони камен, који везује и спаја Јеврејство и незнабоштво у један дом Божји, у цркву Божју. Јер темеља другог нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 11), говори апостол Новога Завета у сагласности са пророком Старога Завета. Ко год је до сад веровао у тај Камен Спасења, није се постидео. Нити ће се икад ико постидети ко буде у њ веровао. Јер је тај камен темељ поуздан и ваистину камен изабран многоцјен и честан. О Господе Исусе, Камену спасења нашега, укрепи веру у нама, свету и спасоносну веру у Тебе, јединога Спаситеља нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 21. август)
И ви као живо камење зидајте се у кућу духовну и свештенство свето, да се приносе приноси духовни, који су Богу повољни, кроз Исуса Христа (1. Петр. 2, 5)
Јер темеља другог нико не може поставити осим оног који је постављен, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 11)
Прва и основна дефиниција човека јесте да је он свештеник. Он стоји у средишту света и уједињује све благодаћу Божјом, прима и приноси свет Богу (Твоје од твојих… из Свете Литургије)… Човечност је потпуна када се односи на Бога и постаје двиг самодавања и послушности Богу. (Александар Шмеман, За живот света,72)
Права жртва је свако дело које је учињено у заједници са Богом, у једној светој заједници, тако да се у том делу остварује нешто добро, што може да донесе срећу… Мада такву жртву чини или приноси човек, она је још увек и божанска… Ова заједница са светима јесте принос баш као што је то и васељенска жртва Богу Првосвештеника, који је сам себе принео у страдањима за нас, и то у обличју слуге (упореди са Флп. 2, 7: Него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи и на очи нађе се као човек) и тако нама помогао да постанемо Тело које има Главу. Овај облик слуге који приноси показује да је Он посредник и свештенослужитељ, али и сама жртва. Апостол нас подстиче да наша тела постану жртве (Рим. 12, 1: Молим вас, дакле, браћо, милости Божије ради, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољство). Ми смо жртва… То је жртва свих хришћана и многих који су једно Тело у Христу (Рим. 12, 5: Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другом). Ову жртву Црква слави у олтарској светињи коју верни добро знају, где је показано оно што је принесено, у Цркви (заједници) која се и сама приноси. (Бл. Августин, Држава Божија, 10. 5, 6)
Вавилонска кула
Преко осећања наш дух се узноси у невероватне висине, што може да буде насупрот слабостима тела, али и узношење слободне воље све до савршенства… Тако нешто смо чули од Господа када се говори о грађењу куле описаном у Постању када је дошло до пометње језика и заустављено је богохулништво и све оно лоше што су људи покушавали да ураде. Постојало је супротстављање Богу, све док Божјим промислом није дошло до раздвајања језика, што је створило велику пометњу међу градитељима куле… Неке речи су биле боље и стварале су боље услове за живот, али су речи које су стварале пометњу и богохулништво нестале и тако је дошло до спасења свега доброг, а до уништења свега лошег, пошто је ту поделу изазвала људска слабост… (Св. Јован Касијан, Разговор са авом Данилом, 12)
Онај који поштеди његов штап, мрзи своје синове, али воли своје ученике
Нека буде много слушалаца и нека буде много оних који све то прате… Да ли је срамота што боље учиш од других? Чак и твој слуга, твоје дете, твоја жена, твоји пријатељи, твоји ближњи и твој учитељ, на крају, укидају такве животне навике… Када је дивља звер ухваћена са свих страна, немогуће јој је да побегне; тако ће и он када га сви гледају, биће као да га сви сабијају уза зид са свих страна… Нека би био добар учинак овог говора, уз помоћ благослова и милости Господа нашег Исуса Христа… (Св. Јован Златоуст, Омилија 10 на Дела. 4)
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао. Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара. О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 11. јун)
