„Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је моћ владара; крст је тврђава верника; крст је слава анђела и помор демона.“ Ове ријечи из Светилена Воздвижења на први поглед звуче веома необично. Како је могуће узвеличавати оруђе казне? И зашто су двије дрвене пречке, пронађене прије скоро седамнаест вијекова, постале највећа светиња за милионе вјерника?
Од симбола бола до знамења побједе
У старом Риму крст није био само средство погубљења, већ и чин најдубљег понижења. Казна распећем сматрана је толико срамном да се примјењивала само над робовима и најопаснијим злочинцима. Управо такву мученичку смрт добровољно је прихватио Син Божији. Христова смрт на Голготи промијенила је значење овог симбола. Још у првој половини првог вијека, апостол Павле је смјело написао: „А ја, Боже сачувај, да се чим другијем хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал 6, 14). У овим ријечима садржана је фундаментална истина хришћанства: оно што је некада био симбол смрти и проклетства постало је инструмент спасења и вјечног живота. Оци Цркве су правили паралелу између Дрвета познања добра и зла у рају, кроз које су у свијет ушли гријех и смрт, и Крсним Дрветом, које је над њима однијело побједу. У хришћанском богословљу облик Крста означава пресјек два плана постојања: вертикала (божанско, небеско) спаја се са хоризонталом (земаљским, човјечанским).
Од ставрограма до осмокраког крста
У почетку крст визуелни симбол хришћанства изгледао је веома другачије од тога како га данас замишљамо. Пошто су први хришћани били прогањани, јавно исповиједање вјере било је опасно. Најранији прикази крста потичу с краја II и почетка III вијека и представљају крст у облику грчких слова тау (Τ) и ро (Ρ) постављених једно на друго; називани су и ставрограми.
Почетком IV вијека у Византији се појављује хризма – монограм састављен од слова хи (Χ) и ро (Ρ). Грчки крст је равнокраки четворокраки крст који је, према предању, византијски цар Константин угледао на небу уочи битке са царем Максенцијем, са натписом: „Овим побјеђуј!“.
Такав крст се може видјети на фрескама у храмовима, на свештеничким одеждама и иконама. Крст у облику издуженог распећа почиње се приказивати након обретења Крста Господњег 326. године. Тај облик се назива латински крст и чешће се користи у католичкој традицији. Осмокраки и шестокраки издужени крстови постали су уобичајени у руској православној традицији. Осмокраки крст има праву пречку на врху и попречну пречку на дну, док шестокраки крст има попречну пречку на дну. Горња пречка симболизује таблицу са натписом: „Исус Назарећанин, Цар Јудејски“, а доња означава мјесто на које су биле приковане Христове ноге.
Постоји и келтски крст, у који је уписан круг – симбол трновог вијенца Христовог, као и коси крст у облику слова Х, као на застави Светог Андреје. Келтски крст један је од најстаријих облика крстова. Користили су га келтски хришћани у Великој Британији и Ирској. Који је од њих најисправнији? Одговор је: сви. Није пресудан облик, већ смисао који у њега уносимо.
Историјско обретење: подвиг равноапостолних Константина и Јелене
Након распећа, погребења и Васкрсења Христовог, Дрво Крста је било изгубљено. Јерусалим, разрушен 70. године од стране Римљана, дуго је лежао у рушевинама, а света мјеста била су прекривена паганским храмовима.
Ситуација се мијења почетком IV вијека, када цар Константин Велики Миланским едиктом 313. године даје хришћанима слободу вјероисповијести.
Његова мајка, царица Јелена, креће у потрагу за Крстом Господњим. То је било право археолошко истраживање IV вијека. Након дуге потраге и испитивања локалних становника, на мјесту паганског храма Венере (подигнутог, иронично, да сакрије Голготу и Гроб Господњи) пронађена су три крста и плоча са натписом.
Али како утврдити који је Христов?
Предање нам је сачувало свједочанство о чудесној идентификацији. По ријечима јерусалимског патријарха Макарија, крстови су стављани на мртве док су их носили ради сахране. Додиром једног од крстова, мртав човјек би се враћао у живот. Тако је свијет повратио своју највећу светињу. Патријарх јерусалимски Макарије подигао је Крст високо да га народ види, а људи су узвикивали: „Господе, помилуј!“ Овај догађај постао је основа празника Обретења и Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег.
Историја светиње
Царица Јелена је Крст подијелила на два дијела: један је оставила у Јерусалиму, а други је послала свом сину у Цариград. Од тог тренутка почело је путовање Крста широм свијета. До средине IV вијека, како свједочи свети Кирило Јерусалимски, честице Крста већ су биле распрострањене по цијелом свијету.
Историја јерусалимског дијела била је тешка. Персијски цар Хозроје је 614. године освојио Јерусалим и однио Крст. Четрнаест година касније, цар Ираклије, као побједник, вратио је Крст у Јерусалим. Предање каже да је цар у почетку желио да унесе Крст у град у царској одјећи, али га је невидљива сила зауставила. Патријарх му је указао да је Христос носио Крст на Голготу без царске славе, па је цар скинувши своју пурпурну хаљину и круну, бос унио светињу у храм. Даља судбина јерусалимског дијела губи се 1187. године, када је светиња мистериозно нестала током битке између крсташа и Саладинове војске.
Византијски дио Крста остао је у Цариграду до 1204. године, када су крсташи освојили византијску престоницу и однели севтиње, укључујући и Свети Крст, у Европу. Данас се тај дио налази у Лимбургу у Њемачкој, у познатој Лимбуршкој ставротеци (ставротека је богато украшени ковчег који садржи фрагмент Крста).
Још један фрагмент Светог Крста завршио је у Риму, у Сесоријанској палати. Године 330. у Риму је саграђена црква, названа Базилика Светог Крста у Јерусалиму (Santa Croce in Gerusalemme), гдје је фрагмент Светог Крста пренесен и гдје се налази до данас. Честице Крста Господњег чувају се и у бројним храмовима Русије, укључујући Москву, Санкт Петербург и Тројице-Сергијеву лавру и другим мјестима.
Теологија крста у животу хришћанина
Поштовање Крста у православљу није само успомена на прошлост. То је жива вјера. Крст се налази на куполама храмова, свештеник њиме благосиља народ призивајући благодат Божију. Хришћани носе крстић око врата као знак припадности Христу и осјењују се крсним знамењем, које је, по ријечима светог Јована Златоустог „оружје против којег ђаво не може да издржи“.
У Крстопоклоној недјељи Великог поста и на празник Воздвижења Крста, када се Крст износи на средину храма, чујемо химну: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо”. У тим ријечима сједињени су и страдање и васкршња радост. За хришћанина нема супротности између Крста и Васкрсења — то су двије стране истих врата кроз која улазимо у Царство небеско. Свети оци уче да сваки човјек има свој животни крст, своје тешкоће и искушења. Али тај крст престаје бити тежак када схватимо да не идемо сами, већ за Христом.
И тада, ријечима Светог Игњатија (Брјанчанинова) наше лично оруђе страдања може постати оруђе побједе.
Крст Господњи је подсјетник на неизмјерну љубав Творца према палој творевини. То је љествица којом се, како је рекао један древни хришћански пјесник, успињемо на небо.