ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)

Читање из Посланице Филипљанима светог апостола Павла (Зач. 238 – гл. 1, ст. 20-27)
Браћо, ни у чему се нећу постидети, него ће се Христос као свагда и сада свом смелошћу величати у телу мојему, било животом било смрћу. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у телу плодоносно за моје дело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вере, да би се похвала ваша у Христу Исусу умножила преко мене када вам опет дођем. Само живите достојно јеванђеља Христова.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 23 • Гл. 6, ст. 12-19)
У време оно изиђе Исус на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона званога Зилот, Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. И сишавши с њима, стаде на месту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског, који дођоше да га слушају и да се исцељују од својих болести, и које су мучили нечисти духови; и исцељиваху се. И сав народ тра‘аше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцељиваше их све.
ТУМАЧЕЊЕ
Јер је био Павле који је живео достојно јеванђеља Христова
Ни једна од озбиљних ствари које се налазе у нашем животу не може да среди рупе на души, нити философско знање, нити чак јеретичко учење, ништа од тога не лечи душу… То изгледа као да смо избегли из јаке тврђаве, која је добро обезбеђена против напада са свих страна. Баш таква је душа Павлова, као и добро обезбеђена тврђава; он своје место заузима на врху те тврђаве, његово седиште је духовна мудрост, што и јесте права философија. Онај благословени је Цар над свим непријатељима, кога нападају многи на различите начине… Па шта онда Павле да каже? Говори свима да славе Господа, јер и када је губио, а био је близу да задобије венац славе и мучеништва… Он је писао Филипљанима, које је намеравао да спасе помоћу својих савета… То је баш онако као што и говори: молим се и зато ћу задобити много благодати… Шта то значи? Тако Дух долази у тебе и закрилићете… Исто и Павле говори: У први мој одговор нико не оста са мном, него ме сви оставише. Да им се не прими (2. Тим. 4, 16)! Као што и пророк каже: Господ искупљује душу слуга својих, и који се год у Њега уздају, неће се преварити (Пс. 34, 22). А на другом месту пише: Да ли видите колико је велика ствар када се надаш у Господа?
Христос ће се свагда величати у моме телу
Како ово да схватимо и разумемо? Често падам у невоље и када ме људи оставе, када не знам шта да чиним са самим собом, остаје ми само да се уздам у Бога… Него сами у себи расудисмо да нам ваља помрети, да се већ не уздасмо у себе него у Бога који подиже мртве (2. Кор. 1, 9). Тако ћемо Бога величати у свом телу. Господ додаје да није рекао да ће само мој живот величати, већ и моју смрт такође… Како? Кроз живот, мада нас смрт као таква у неком погледу поништава, а са друге стране; на неки начин нама пружа неку врсту опреза и онда ћемо бити навикнути да смо јачи од смрти, зато што Он није пострадао како би се ми бојали тираније смрти… Нисам бесмртан, али ћу светлети после смрти, више од животног сјаја… Ако Христа узимамо у себе без страха неће бити издаје и нећемо се стидети.
Мени је живот Христос и смрт је добитак
Чак и у смрти нећу умрети, зато што имам живот, пошто је и Христос са мном и даје ми снагу да надилазим све и даље да наставим да живим у овом животу, јер је и овде Христос мој живот. Тај живот који живим у телу јесте живот у вери: А ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјег, коме омилех, и предаде себе за мене (Гал. 2, 20). Такав треба да буде хришћанин!
Реч живот човек највише воли, а исто тако и смрт… То је живот у телу, живот у греху, као што је и казано: Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свог Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе Његове, по сили да може све себи покорити (Флп. 3, 20-21). (Св. Јован Златоусти, Омилија 3 на Флп. 1)
Дозвао је своје ученике, а од њих изабрао Дванаесторицу
Шта ово значи? Говоримо о дванаесторици ученика… Послао их је саме у свет. Било их је прво дванаест, а затим све више и више, не само што их је придодавао њиховом броју, већ зато што су они имали силу коју су многи препознали. Он је њих одмах рукоположио и одредио… Очигледно је да им је Он био женик и Господар Жетве … иако Дух још није био дат. Како су они имали духове онда да исцељују или да чине чуда… Његовом заповешћу или Његовим ауторитетом… Видите ли величину Његове службе? Видите ли част Његових апостола? Видите ли како је Он омогућио да апостоли чине чудеса, као да то није ништа. На исти начин је њима и говорио због гордости да су бесплатно добили и да бесплатно дају… Јер тада ће њихово биће бити чисто и ослобођено похлепе. (Св. Јован Златоуст, Омилија 32 на Мт. 9, 4, 6)