Четвртак тринаесте седмице по Педесетници

Фото: Портал "Ризница"

ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)

Читање из Друге посланице Коринћанима светог апостола Павла (Зач. 190 – гл. 10, ст. 7-18)

Браћо, ако је ко уверен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови. Јер ако бих се нешто више похвалио влашћу нашом коју нам даде Господ на назидавање, а не за кварење ваше, нећу се постидети, да се не покажем као да вас плашим посланицама. Јер су му посланице, вели, тешке и јаке, а кад је телом присутан слаб је, и реч му је ништавна. Нека такав помисли ово: какви смо речју у посланицама када смо одсутни, такви смо и делом кад смо присутни. Јер не смемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе хвале; али они кад сами себе собом мере, и сами себе са собом пореде, неразумни су. А ми се нећемо хва­лити преко мере, него по мери правила чију нам меру Бог додели, да достигнемо и до вас. Јер се ми не простиремо преко мере, као да не досежемо до вас, него и до вас дости­госмо с јеванђељем Христовим; не хвалимо се преко мере у туђим трудовима, али имамо наду да ћемо се, кад узрасте вера ваша, с вама величати по правилу нашему изобилно. Да и у даљим крајевима од вас проповедамо јеванђеље, и да се не похвалимо оним што је по туђему правилу ура­ђено. А који се хвали, Господом нека се хвали! Јер није ваљан онај који се сам хвали, него којега Господ хвали.

Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Зач. 14 • Гл. 3, ст. 28-35)

Рече Господ: Заиста вам кажем: Сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења вавек, него је крив вечноме суду. Јер говораху: У њему је дух нечисти. И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову. И сеђаше народ око њега. И рекоше му: Ено мати твоја и браћа твоја напољу тра‘е те. И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши около у оне који седе око њега, рече: Ево мати моја и браћа моја! Јер ко изврши вољу Бо‘ију онај је брат мој и сестра моја и мати моја.

ТУМАЧЕЊЕ

Сами себе собом мере и пореде са собом

Овде Господ указује апостолима на пале и говори им да не поредимо нас са њима. Апостол Павле каже: ни у чему, не тражи најмањег апостола… а још и додаје: Али по благодати Божијој јесам шта јесам, и благодат Његова што је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих њих, али не ја него благодат Божија која је са мном (1. Кор. 15, 10). (Св. Јован Златоуст, Омилија 22 на 2. Кор. 10, 2)

Сукоб са апостолима одређује однос између истине и лажи. Када је Јеванђеље било први пут објављено, тада се појавио први сукоб Христовог учења у Јеванђељима и свих других облика религија и философије, који су тада преовладавали међу људима. Мудрост светска види Јеванђеље као лудост. Међутим, Јеванђеље је и мудрост и сила Божија. Сукоб који је тада зачет настављен је са апостолима, после Васкрсења. Људи науке и философије били су убеђени у сопствена учења, која се противе богопознању. То је борба између Бога и човека, у којој Бог наравно на крају мора да победи. Лекције које апостоли дају људима доказују да је Јеванђеље изнад телесности. Апостоли не морају да постану философи и да окрену Јеванђеље у философију… Апостол Павле говори Коринћанима да он не долази као философ, већ као сведок… Он показује силу Духа Светога.   

Сви греси биће опроштени синовима људи

Бог није судија човеку, у смислу судије за прекршаје који наводи чланове закона и одређује казне, сведочећи о прегрешењу. Он је судија због онога што Он јесте. Када се човек добровољно одвоји од могућности постојања, он самим тим бива осуђен. Није Божији пропис, већ је Божије постојање, то што му суди. Бог није ништа друго до онтолошки догађај љубави и излив љубави: пуноћа добара, екстаза љубеће доброте.

Бог је по Себи постојање у истини, ипостас живота, ипостас личносне посебности и слободе: Управо због тога што је човек створен по Његовој икони, Божије присуство је за човека суд. Како Св. Максим каже о Светој Тројици, једној по суштини: Он је један Бог, по природи Творац, Који објављује промисао и суд својој творевини. Јер као што се стварање тиче Оца, Сина и Светога Духа, тако се и суд и делање промислитељског старања односе на оне које су Они створили. Када је починио грех, човек је већ био осуђен: јер то је осуда, … што је човек више заволео таму од светлости. Човек је осуђен по мерилима живота и постојања од којих је сам себе одлучио. Грех је самозадата осуда и казна коју човек слободно одабире када одбија да постоји као лична ипостас заједнице са Богом и определи се за  прекрајање и беспоредак свога постојања, раздељујући своју природу у индивидуалне ентитете – када се определи за пропадљивост и смрт. (Христос Јанарас, Слобода морала, 36, 46)

Цело тело Цркве носи сведочанство Свете Тројице, чак и кроз административну структуру, а посебно кроз литургијски живот, богословско учење… Ако опонирате једну личност Свете Тројице, противите се и целој Светој Тројици. Свети Дух води Цркву у Истину. Јер нађе за добро Свети Дух и ми да никаквих тегоба више не мећемо на вас осим ових потребних (Дела. 15, 28).

Цео ритам живота усмерен је ка крају и савршенству. У нашем раду, сви ми служимо једном циљу. (Архимандрит Василије из манастира Ставроникита)

Подели ову објаву са другима:

Дозвољено је бесплатно преузимање садржаја са сајта уз обавезно навођење оригиналног линка ка објави.

Претрага