ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Друге посланице Коринћанима светог апостола Павла (Зач. 176 – гл. 4, ст. 6-15)
Браћо, Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас. Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашему покаже. Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме телу нашем. Тако да смрт дејствује у нама, а живот у вама. Имајући пак исти дух вере као што је написано: Веровах, зато говорих; и ми верујемо, зато и говоримо, знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Зач. 92 • Гл. 22, ст. 35-46)
У време оно неки законик приђе Исусу, и кушајући га упита: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син? И нико му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да га запита више.
ТУМАЧЕЊЕ
Имајући исти дух вере… знамо да Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас ће васкрснути
Где је Господ заповедио светлу да сјаји ван тмине? У почетку приликом стварања света… А сада, Он ништа не говори, али зато је Светлост дата свету. Не видимо објекте од сјаја те Светлости, али видимо Бога кроз Христа… Видите ли различитости у Светој Тројици?
Шта је умирање Исуса Христа, у чему се они рађају? Њихово свакодневно умирање показује васкрсење… Видите ли како је Он открио разлоге?… Његов живот може да буде објављен и у нашем телу, јер ми носимо Његову смрт у сили Његовог живота што може да буде објављено. Онај који не дозвољава да покаже своје смртно тело – чак и ако поднесе велике муке – биће превазиђен… Апостол Павле каже на другом месту: Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети (2. Тим. 2, 11). Господ Исус Христос бира да умре за нас, Он је изабрао да када умремо – живећемо. Ако се преселимо из смрти у живот, Он ће нас водити својом руком из смрти у живот… (Св. Јован Златоуст, Омилија 8, 3 и 9, 1 на 2. Кор. 4)
Љуби Господа Бога свим својим срцем, свом душом, свим умом својим… Љуби и ближњега свога
Знајући прву заповест: Љуби Господа Бога, то значи да верујемо у Исуса Христа као у Бога и да поштујемо сву Његову науку, јер је Он себе показао као Бога… Шта је Христос говорио? Он показује људима како не треба да живе: да не буду љубоморни, да имају милости, …, а када им каже да љубе Господа Бога … и да љубе ближњега свога. Тако ако љубимо Бога, љубимо и ближњега. То је исказано и у Јеванђељу по Јовану. Рече му опет другом: Симоне Јонин! Љубиш ли ме? Рече Му: Да, Господе! Ти знаш да Те љубим. Рече му Исус: Паси овце моје; Рече му трећом: Симоне Јонин! Љубиш ли ме? А Петар поста жалостан што му рече трећом: Љубиш ли ме? И рече Му: Господе! Ти све знаш, Ти знаш да Те љубим. Рече му Исус: Паси овце моје… (Јн. 21, 16-17). Он све то говори са разлогом. (Св. Јован Златоуст, Омилија 7, 1 на Мт. 22, 1)
Блажен је ум који се, прошавши све ствари, непрестано наслађује Божанском красотом.
Онај ко старање о телу доводи до похоте и ко има злопамћење према ближњем због привремених ствари више служи твари, неголи Творцу.
Онај ко тело своје чува од уживања и од болести стиче сатрудника у служењу бољем.
Похота онога који свој ум има непрестано окренут ка Богу постепено прераста у божанску чежњу, док му се гнев преобраћа у божанску љубав. Дуговременим учествовањем у божанском обасјању ум постаје сав светлозаран. Потчинивши себи страдални део [душе], он га преобраћа, као што је речено, у неухватљиву божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земаљског ка Божанском. (Св. Максим Исповедник, Стослов љубави, 19, 20, 21, 148)
