ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Посланице Колошанима светог апостола Павла (Зач. 258 – гл. 3, ст. 12-16)
Браћо, обуците се као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме телу, и будите захвални. Реч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојкама и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 91 • Гл. 18, ст. 18-27)
У време оно неки човек приступи Исусу и кушајући га рече: Учитељу благи, шта да учиним па да наследим живот вечни? А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју. А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје. А када то чу Исус, рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад он то чу, постаде жалостан; јер беше веома богат. А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће.
ТУМАЧЕЊЕ
Продај све што имаш и дај сиромашнима и имаћеш блага на Небесима
Љубав према новцу је служење идолима, то је кћи неверовања, извињење пале природе, слабост старих година, весник глади… Онај који савлада ову страст, добро је урадио када ју је одсекао од себе, али онај који је уплетен у то тешко му је да се из тога извуче и најузвишенијим молитвама… Са друге стране, сиромаштво је одсуство старања, живот без страха, ослобођеност од туговања, али и послушност заповестима… (Св. Јован Лествичник, Лествица, 16, 2, 7)
Зашто ме зовеш благи?
Сада је Он, кога младић на овом месту зове Учитељем, и сам себе показао као неко ко се разуме у Закон и чак је – по мишљењу младића – био учен, па је и сам покушао да увери Христа да поништи заповести које је изрекао најмудрији Мојсије и да уведе Свој Закон. Управо то је била тема Јудејаца када су осудили Христа и када су Му се успротивили, јер се удаљио од ранијих заповести, како би и сам установио – како и сам кажем – нове Законе Својим ауторитетом и супротстављајући се онима који су претходно живели. Када су Му судили спровели су добро промишљени изговор. Он је учио близу њих, говорио је учтиво, зато су Га сви и звали Учитељем, јер је Његов стил живота био добар. Многи су Га исповедили са жељом да буду Његови ученици…
У Књизи о Јову пише: Који хвата мудре у њиховом лукавству, и намеру опаких обара (Јов. 5, 13)? Зашто Га зову мудри и благи? Нико није добар до Бог. Видите како Га сада провоцирају да није мудар, није учен, мада Га је народ признао за учитеља синагоге. Зато Он и каже: нисте веровали да сам Бог, обучен у тело, па зашто Ми сада приписујете својства која могу бити приписана само онима који су надчовечанске природе; па зашто онда на мене гледате као на обичног човека, а не као Онога који је изнад граница људске природе? У природи којој Он трансцедира, као Бог, ипак су нађена својства бића по природи и непроменљивог добра; али ни анђели, ни ми на земљи нисмо добри као Он, али можемо постати примајући Њега и учествујући у Њему.
Они чији су умови развратни, који се држе аријанског учења, морају да се исправе. Они Сина спуштају испод свемогућства и славе само Бога Оца… Мада су прихватили светогрђе, треба да чују да је Он јасно одбио да је добар, јер је тако нешто прилично само Богу Оцу, али морамо знати да су Они једнаки по суштини и да је Син Рођен од Оца по природи; па, како Он који није такође добар да буде и Бог? Ово нека буде одговор свима онима који се противе овоме из Светог Писма. Пошто сви тачни и прави разлози показују да је Син сасуштаствен са Оцем, који је по природи Бог, наглашавамо сведочанство самог Спаситеља, који је рекао: Не може дрво добро родова злих рађати, ни дрво зло родова добрих рађати (Мт. 7, 18). Како да из доброг корена израсту зли плодови? Или како да из доброг и питког извора извире горка вода? Да ли је било икада времена када није било Оца, јер је Он, Отац вечни? Зато закључујемо да је плод доброг Оца добар Син. (Св. Кирило Александријски, Тумачење Јеванђеља по Луки Омилија 122)
О искушењу
Видите, желим да вам укажем на истинско познање прелести, тако да можете да се чувате и браните од тога, како не бисте себи нашкодили и уништили своју душу кроз незнање. Људска самовоља може лако човека да одведе на непријатељску страну, посебно ако тај човек нема искуства, док су ти непријатељи истрајни у томе да га заведу. Непосредно поред неуких и самовољних људи, демони шире мреже фантазија и спремају ровове како би упали у њихове душе, јер је њихово царство још увек у рукама варвара…
Ако размишљаш о ономе што је чулно или духовно – као што је лик Христов, анђела или неког светитеља, или о чулној умишљеној светлости која прожима твој дух – никако не прихватај чулне. Ум у себи има природну моћ да верује у снове, те човек може брзо да умисли оно што он жели како би сам себи и ближњима нашкодио. Сећања, такође, на добре и лоше ствари могу брзо да утисну те слике у ум и да због тога човек умисли да све то сања… (Св. Григорије Синаит, Упутства исихастима, 7. Добротољубље)
Оне, који су увидели да им је живот рђав и бедан, зао дух успева да задржи у својој власти највећим делом, простим али свемоћним, наговарањем: После, после; сутра, сутра. Заведен сенком добронамерности тог савета јадни грешник може да помисли: Па стварно, оставићу то за сутра. Сада ћу лепо учинити још ово и оно, а после ћу се покајати и потпуно предати у руке благодати Божје и поћи путем духовног живота. То је ђаволска замка, брате мој, којом демон хвата многе и многе, те држи у рукама сав свет. Узрок што се у ту мрежу тако лако хватамо лежи у нашем немару и слепилу. Јер се ничим другим до немаром и слепилом не може објаснити да у тако важном делу од кога зависи наше спасење и сва слава Божја. Оклевамо и не прихватамо се најпростијег, најлакшег и најсигурнијег оруђа, то јест, да свом одлучношћу и свом снагом кажемо себи: Одмах! У овај час ћу отпочети духовни живот, а не после; сада ћу се покајати, а не сутра. Сада и одмах је у мојим рукама, а сутра и после је у рукама Божјим. Но ако и буде Богу угодно да ми дарује сутра и после, могу ли бити сигуран да ће та добра сутра наићи на мене и спасоносна мисао да исправим свој живот? Како би било бесмислено да болесник коме се нуди лек каже: Причекај да болујем још мало, јер онај који одлаже дело спасења личи на таквог болесника. Ако желиш дакле да се осигураш против те замке злог духа и да победиш, узимај одмах сигурно оружје. Послушај одмах добру мисао и Божји позив да се покајеш и не дозволи ни најмање одлагање, нити говори себи: Чврсто сам одлучио да се покајем нешто касније и нећу одступити од те одлуке. Не, не, не чини тако. Те су одлуке увек биле лажне, и многи су, уздајући се у њих, остајали из разних узрока непокајани до краја живота.
Ако је пак ко превазишао прве тешкоће, те је зажелео да се ослободи окова греха и приступио покајању одмах, ни ту га зли дух не оставља. Мења само начин борбе, а не и своју злу жељу да кога сломи о камен искушења и погуби. Свети оци упоређују човека који иде путем врлине са ратником на кога лете стреле са свих страна – озго и оздо, здесна и слева, спреда и састраг. Озго долазе мисли о прекомерној тешкоћи духовних напора, оздо мисли да се умање или сасвим напусте ти подвизи из жаљења себе, немара и безбрижности. Здесна значи да зли дуси бацају човека у искушења и опасности да се заплете у извесна тобож добра дела. Слева долазе саблазни које вуку греху. Спреда мисли шта ће бити у будуће. Састраг, сећања на ранија дела и раније догађаје. И све те мисли долазе у душу или споља или изнутра: изнутра преко сећања и уобразиље или непосредним утицајем зла у срцу, споља путем утисака који долазе преко чула. Помагачи злог духа су наше раније грешне навике и падом повређена природа. Имајући толико начина да нам смета, зли дух се нимало не збуњује првим неуспесима и непрестано наваљује час једним, час другим да би спотакао и скренуо с пута слугу Христовог који му се отео из власти.
Када се човек реши да стварно остави рђави пут, први посао злог духа јесте да осигура себи место тако да му нико не смета. А то му полази за руком када успе да наметне човеку мисао да ради сам за себе и да се не обраћа за савет и упутства духовницима којих увек има у Цркви. Ко се покорава саветима и сва своја спољашња и унутрашња дела поверава духовнику да он о њима расуди, у парохијама – парохијским свештеницима, а у манастирима искусним старцима – зао дух му не може приступити. Ма какву сугестију зли дух давао, искусно око одмах запажа куда он циља и упозорава свог духовног сина и тако осујећује сва демонска лукавства. Ко се одвоји од духовника, неминовно скреће с правог пута. Постоје многе могућности које не изгледају рђаве. Зли дух њих и сугерира. Неискусни новајлија се поводи за њима и пада у клопку у којој га очекују велике опасности па и сама духовна смрт. Друго што зао дух предузима, јесте да остави човека не само без руководства него и без помоћи. Онај ко намисли да живи духовним животом без савета и руководства, ускоро почиње да мисли да му за вођење богоугодног живота није потребна помоћ споља. Зли дух тај прелаз убрзава на тај начин што се извесно време притаји и не напада човека, те се овај охрабри и почне уображавати да је то повољно стање плод његових сопствених напора и узда се само у њих. Кад се и моли за Божју помоћ говори то као кроз зубе, и само зато што тако у молитвенику пише. А кад се помоћ не тражи, она и не долази. И тако човек остаје сам, само са својом снагом. С таквим човеком зли дух лако завршава. Као последица такве самообмане долази да се неки бацају на претеране подвиге који не одговарају ни времену ни њиховој моћи. Снажно самопоуздање даје им у први мах моћ да продуже те подвиге за неко време. Затим се снаге истроше и ти људи не могу више издржати ни најумереније подвиге, те их често сасвим напуштају. Други пак, упињући своју снагу све више и више долазе до такве самоуверености да сматрају да им је све у моћи. У том раздраженом стању чине смртоносне кораке: одричу се сасвим хране и томе слично, а све то неприметно ради зао дух. Трећи, опет, обманути успесима које приписују себи, дају себи права на разна олакшања. Постоји у животу у који се уноси нешто ново, на пример – покајање, да дани изгледају дуги као месеци, а недеље као године. Од тога зли дух лако уврти у главу ономе који се нешто мало трудио оваква маштања: Колико сам се већ трудио, колико сам дуго постио, колико ноћи нисам спавао, и слично. Затим, могао бих се мало и одморити. Или, одмори се, шапће зли дух, дај одмора телу, можеш се мало и разонодити. А чим се неискусни човек с тим сложи, отпочну олакшице за олакшицама, док се најзад не сруши сав поредак живота по Богу и човек се поново спусти на ниво с кога је пошао: почиње поново да живи немарно и безбрижно. Уосталом, са таквим искушењима као што су: уклањање од руководства, приписивање успеха себи и одлучивање да се да се подвизи ослабе, зли дух не приступа само у почетку духовног подвига, него чини то и у току целог живота. Из овога можеш закључити да све што радиш треба да радиш по савету духовника, да никад никакве па ни најмање успехе не приписујеш себи, својим силама и своме труду и да избегаваш све врсте претеривања, али и олакшица које добијаш у животу. Ваља да живиш мирно, али и енергично и живо и да се држиш реда установљеног од светих отаца, који си једном завео и кога ти је духовник одредио. (Св. Никодим Светогорац, Невидљива борба, 31, 32)
