ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из књиге пророка Исаије (Ис. VII, 1-14)
У време Ахаза сина Јотама сина Озије цара Јудиног дође Ресин цар сирски и Факеј син Ремалијин цар Израиљев на Јерусалим да га бију, али га не могоше узети. 2. И дође глас дому Давидовом и рекоше: Сирија се сложи с Јефремом. А срце Ахазово и срце народа његовог устрепта као дрвеће у шуми од ветра. 3. Тада рече Господ Исаији: Изађи на сусрет Ахазу, ти и Сеар-јасув, син твој, накрај јаза горњег језера, на пут код поља бељаревог. 4. И реци му: Чувај се и буди миран, не бој се и срце твоје нека се не плаши од два краја ових главњи што се пуше, од распаљеног гнева Ресиновог и сирског и сина Ремалијиног. 5. Што се Сирци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло говорећи: 6. Хајдемо на јудејску да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем сина Тавеиловог. 7. Зато овако вели Господ Бог: Неће се то учинити, неће бити. 8. Јер је глава Сирији Дамаск, а Дамаску је глава Ресин; и до шездесет и пет година сатрће се Јефрем тако да више неће бити народ. 9. И глава је Јефрему Самарија, а Самарији је глава син Ремалијин. Ако не верујете, нећете се одржати. 10. И још рече Господ Ахазу говорећи: 11. Ишти знак од Господа Бога свог, ишти оздо из дубине или озго с висине. 12. А Ахаз рече: Нећу искати, нити ћу кушати Господа. 13. Тада рече Исаија: Слушајте сада, доме Давидов; мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мом? 14. Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило.
Читање из књиге Постања (Пост. V, 32 – VI, 8)
Кад Ноју би пет стотина година, роди Ноје Сима, Хама и Јафета. 1. А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. 2. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. 3. А Господ рече: Неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело; нека им још сто двадесет година. 4. А беше тада дивова на земљи; а и после, кад се синови Божји састајаху са кћерима човечијим, па им оне рађаху синове; то беху силни људи, од старине на гласу. 5. И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле, 6. Покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу. 7. И рече Господ: Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио. 8. Али Ноје нађе милост пред Господом.
Читање из Прича Соломонових (Прич. VI, 20 – VII, 1)
Сине мој, чувај заповест оца свог, и не остављај науке матере своје. 21. Привежи их себи на срце засвагда, и свежи их себи око грла. 22. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те; 23. Јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава; 24. Да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа. 25. Не зажели у срцу свом лепоту њену, и немој да те ухвати веђама својим. 26. Јер са жене блуднице спада човек на комад хлеба, и жена пуста лови драгоцену душу. 27. Хоће ли ко узети огња у недра, а хаљине да му се не упале? 28. Хоће ли ко ходити по живом угљевљу, а ногу да не ожеже? 29. Тако бива ономе који иде к жени ближњег свог; неће бити без кривице ко је се год дотакне. 30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан; 31. Него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома свог. 32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини; 33. Муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати. 34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете; 35. Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати. 1. Сине, чувај речи моје, и заповести моје сакриј код себе.
ТУМАЧЕЊЕ
Дјева ће родити Сина
Гле, дјевојка ће зачети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил (Ис. 7, 14). Ово славно пророчанство о рођењу Господа од Дјеве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз, без војске и оружја, и Јерусалимљани беху у самртном страху. Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од ветра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му: не бој се, и срце твоје нека се не плаши. Па онда прорече Исаија, да непријатељи неће узети Јерусалим. Па видећи да му цар не поверова, он му рече, да иште знак, чудо, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече, да ће им Бог дати знак, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. А зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку, а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени, какво би то чудо било, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка. Тако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил – с нама Бог – спасао је у Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануил – с нама Бог – спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог, као Богочовек, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога.
О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 13. август)
