ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Друге посланице Солуњанима светог апостола Павла (Зач. 277 – гл. 3, ст. 6-18)
Браћо, заповедамо вам у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас. Јер сами знате како треба да се угледате на нас, јер нисмо живели неуредно међу вама, нити смо забадава јели хлеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не би били на терету некоме од вас; не као да немамо власти, него да себе дамо вама за пример, да би се угледали на нас. Јер када смо били код вас, ово смо вам заповедали: Ако неко неће да ради, нека и не једе. Јер чујемо да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, а у све се мешају. Зато таквима заповедамо и молимо их у Господу нашем Исусу Христу да мирно радећи свој хлеб једу. А вама, браћо, да не досади добро чинити. Ако ли ко не послуша речи наше у овој посланици, тога обележите, и не дружите се с њим, да би се посрамио; али га не сматрајте као непријатеља, него уразумљујте га као брата. А сам Господ мира нека вам да мир свагда и у свакој прилици. Господ са свима вама! Поздрав мојом руком Павловом, што је знак у свакој посланици, овако пишем: благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 73 • Гл. 13, ст. 31-35)
У време оно приступише Исусу неки фарисеји говорећи му: Изиђи и иди одавде, јер Ирод хоће да те убије. И рече им: Идите и кажите тој лисици: Ево изгоним демоне и вршим исцељења данас и сутра, а трећи дан завршићу. Али данас и сутра и прекосутра треба ми ићи; јер пророк не може погинути изван Јерусалима. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја као кокош пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето, оставља вам се дом ваш пуст. А кажем вам: нећете ме видети док не дође да речете: Благословен који долази у име Господње!
ТУМАЧЕЊЕ
Ако неко неће да ради, нека и не једе
Нисмо ми који говоримо, већ Христос говори уместо нас, тако треба схватати значење речи: у име нашег Господа Исуса Христа или кроз Христа… Христос нам заповеда да не будемо беспосличари… Павле је увек био активан и преузимао велики посао и радио и ноћ и дан, како би помагао другима, чак и више него што су они и очекивали. Милостиња је дата (као дар) само онима који нису били у стању да подрже њих радом сопствених руку, или онима који их уче и који су потпуно обузети талентом учитељства. Писано је: Немој завезати уста волу кад врше (5. Мој. 25, 4), а затим и: Јер писмо говори: Волу који врше не завезуј уста, и: Радин је достојан своје плате (1. Тим. 5, 18), и: А у оној кући будите, и једите и пијте шта у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу (Лк. 10, 7). Он није беспосличар, али прима награду за свој рад, велики рад такође. Молити се и постити није само дело руку… Бојећи се да не умру од глади, зато им додаје: али се не умарајте од чињења добра… Бојећи се да себе не одвоје од рода, зато им је речено да ће бити изгубљени ако га сматрају за непријатеља, али и када га одричу као брата…
Ако неко не слуша речи из ове посланице, не будите у његовом друштву
Како је страшан осећај када је неко одвојен од своје браће? Шта ће бити са онима који примају доказ о томе мирно, а тек са онима који су скрхани грехом, који производи крајње лудости, чак и прељубе које нису забележене ни међу незнабошцима, и који је безосећајан у својим гресима… јер и апостол Павле говори: Јер је довољно таквоме кар овај од многих, Зато вас молим, утврдите к њему љубав (2. Кор. 2, 6, 8). Када си међу таквима учи их, јер то је велики благослов. Да ли људи који живе у једном дому, под једним оцем, и учествују у једној трпези, обитавају у свакој Цркви? Колико је зло да опаднеш о такву љубав!… Велико је самопоуздање Учитеља, када своје добро деловање усмерава према својим ученицима. Зато Павле и говори: Тога ради утешавајте један другог, и поправљајте сваки ближњег, као што и чините (1. Сол. 5, 11). Један ће се трудити да опонаша Учитеља, али више Његов живот од Његове науке, а свако од вас – ако Он то жели – може да буде учитељ… Људска природа не може да се управља само делима, јер је снага сваке врлине таква да и роб може да буде добар у сред породице свога газде…
Благодат Господа Исуса Христа да буде са свима вама, а то је написано у свакој посланици и он се моли са поздравом показујући да је све и свуда духовно. (Св. Јован Златоуст, Омилија 5 на 2. Сол. 3)
О Јерусалиме, ти што убијаш своје пророке!
Виђење Исаије сина Амосова (Иса. 1, 1). Ко има разума може да позна Бога јединог и истиног. Ко је неразуман, нека слуша разумнога, и спашће се и један и други. Бог се да познати јасно од створене природе, још јасније од надахнутих Божјих људи, а најјасније од Господа Христа. Надахнути Божји људи пре Господа Христа били су пророци. Међу првима је био Исаија син Амосов. Дух Божји њему је отворио вид, и он је видио оно што други људи нису видели. Зато он своју поруку народу своме назива виђењем (или утваром). Како су пророци видели тајне небеске и тајне будућих догађаја, то се не да описати; то се само да доживети коме се од Бога дарује. Истинита су виђења светих пророка, јер су се речи и небеске прилике из тих виђења доцније стварно потврдиле. Истинита су и за то, што су она служила добру људи, и враћању од зла на добро. Истинита су још и због тога, што их пророци неустрашиво објављиваху без обзира на патње, које их од тога снађоше, чак и без обзира на љуту смрт, коју многи од њих претрпеше. Шта прими Исаија од земље и од људи, за своја виђења? Богатство ли, или част, или високо звање? Тестером га Јевреји престругаше! То је богатство, то част, то слава пророка – пострадати за истину Божју. Послушајмо, дакле, пророке Божје, јер они су путови који воде граду цара великога, они су зраци великог сунца правде – Христа, који на далеком кругу обасјава људе светлошћу небеском, указујући им на Сунце. О Господе Христе, који си кроз пророке Себе објављивао и Себи пут припремао за силазак у долину нашу, помози нам. Помози нам да познамо светлост Твоју и промисао Твоју у светим пророцима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 1. август)
