ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 15, 5–34)
У дане оне, устадоше неки од јереси фарисејске који су повјеровали, говорећи да их ваља обрезати и заповједити да држе Закон Мојсејев. А апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишљење. А послије многог разматрања устаде Петар и рече им: Људи браћо, ви знате да Бог од првих дана изабра међу нама да из мојих уста чују незнабошци ријеч јеванђеља и да вјерују. И Бог, који познаје срца, посвједочи им давши им Духа Светога као и нама, и не постави никакве разлике између нас и њих, вјером очистивши срца њихова. Сада, дакле, зашто кушате Бога, и хоћете да наметнете ученицима јарам на врат, који ни оци наши ни ми не могосмо носити? Него вјерујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они. Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла који казиваху колике знаке и чудеса учини Бог међу незнабошцима преко њих. А кад они заћуташе, одговори Јаков говорећи: Људи браћо, чујте ме! Симон објасни како се Бог прије побрину да од незнабожаца узме народ за Име своје. И са овим се саглашавају ријечи Пророка, као што је написано: потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао, и његове развалине поправићу, и подигнућу га, да потраже остали људи Господа и сви незнабошци на које је призвано име моје, говори Господ који твори све ово; Богу су позната од постања свијета сва дјела његова. Зато ја сматрам да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу; него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; (и оно што њима није мило другима да не чине). Јер Мојсеј има од давних времена у свим градовима оне који га проповиједају, пошто се у синагогама чита сваке суботе. Тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом да изаберу између себе људе и да пошаљу у Антиохију с Павлом и Варнавом, Јуду званога Варсава и Силу, људе истакнуте међу браћом, и написаше рукама својима ово: Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу из незнабожаца која су у Антиохији и Сирији и Киликији. Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо; зато ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо избране људе са нашим драгим Варнавом и Павлом, људима који су предали душе своје за Име Господа нашега Исуса Христа. Посласмо, дакле, Јуду и Силу, да вам и они то исто усмено кажу. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво. Они, дакле, које отпремише, дођоше у Антиохију, и сабравши народ предадоше посланицу. А кад прочиташе, обрадоваше се утјеси. А Јуда и Сила, који бијаху и сами пророци, дугом бесједом утјешише браћу и утврдише. И пошто проведоше ондје неко вријеме, отпустише их браћа с миром апостолима. Но Сила нађе за добро да остане ондје, а Јуда се сам врати у Јерусалим.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 10, 17–28)
Рече Господ дошавшим Му Јудејима: зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога. Тада опет настаде раздор међу Јудејцима због ових ријечи. А многи од њих говораху: У њему је демон, и махнита. Што га слушате? Други говораху: Ово нису ријечи бјесомучника. Зар може демон слијепима очи отварати? А бијаше тада Празник обновљења храма у Јерусалиму, и бијаше зима. И ходаше Исус у храму по тријему Соломонову. И Јудејци га опколише и говораху му: Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам отворено. Исус им одговори: Рекох вам па не вјерујете. Дјела која творим ја у име Оца својега, она свједоче о мени, али ви нe вјерујете; јер нисте од оваца мојих, као што вам рекох. Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вјечни.
ТУМАЧЕЊЕ
Сабор у Јерусалиму:
Угодно би и Светом Духу и нама
Из уста мојих, показује да Бог говори кроз апостола Петра, да незнабошци чују реч.. Због саме вере ће задобити дарове. То је била и поука онима који су га слушали. Петар је учио и оне којима је требала вера, а не само дела… Јаков је био епископ и зато је говорио последњи: на уста два или три сведока остане свака реч (Мт. 18, 16). Симеон је рекао: које си припремио пред лицем свију народа, светлост да обасја незнабошце (Лк. 2, 32). Са свим овим се слажу и речи пророка. За даље појашњење исповедања вере у Христа треба знати да је Он послао своје људе у свет, тако да не треба сумњати у Павла и његове речи… Јер у Цркви нема гордости. Велики је ред на заседањима (на сабору). Апостол Јован на сабору није рекао ни реч, нити су говорили други апостоли, већ су очували свој мир, пошто је Јаков био у улози првог. Њихове душе су биле чисте и нетакнуте славољубљем… (Св. Јован Златоуст, Омилија 32 и 33 на Дела. 15)
Нико не узима живот од мене, већ га полажем пред собом (од себе)
Господ Исус каже људима, ако то не желим, ваш рад није потребан… Првим Он потврђује друго, односно смрћу потврђује Васкрсење. Ово је непозната, али прелепа ствар, јер су се обе ствари десиле на нов начин и изван старих оквира. Та моћ не припада људима, јер они немају моћ да своје животе положе на било који други начин, осим да се убију… Он је примио смрт добровољно… Чињеница – да је Он сам био у стању да Свој живот препусти – показује да је имао и силу да тај исти живот поново и врати. Видите ли како Он првим показује друго, смрћу показује Своје Васкрсење…
Тај празник био је велики и народни. Јудеји су славили са великом ревношћу дан када је Храм обновљен, после повратка из дугог ропства у Персији. Јасно је онда да све што Јудеји Господа питају, не чине то у жељи да науче, већ у жељи да у Његовим речима пронађу неку грешку… (Св. Јован Златоуст, Омилија 60 и 61 на Јн. 10)
Зато ме Отац љуби, јер Ја живот свој полажем, да га опет узмем. Нико га не узима од Мене, него га Ја сам од Себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога. Христос посебно јасно говори о својој добровољној смрти. „У почетку Он ово није говорио, јер би се тада Његове речи учиниле невероватним, али када је имао доказ у самим делима, када Га не једном Његови непријатељи нису могли ухватити (а Он се много пута спасавао из њихових руку), тада каже: Нико га не узима од Мене. А ако је ово тачно, онда и следи да Он добровољно иде у смрт. А ако ово тачно, онда је несумњиво и то да Он, када усхте, поново може узети душу Своју“, – каже свети Јован Златоуст.
Тада опет настаде раздор међу Јудејцима. А многи од њих говораху: У њему је демон, и махнита; што га слушате? Други говораху: ово нису ријечи бјесомучника. Зар може демон слијепима очи отварати? Христос ништа не одговара и све увреде кротко подноси. Поврх тога, Њега су назвали бесомучником људи који су добили од Њега безбројна добра дела, и то не једном, већ много пута. Међутим, Он се не само не свети, него им и не престаје чинити добро. За њих је Он и душу Своју положио и на крсту се заступао за њих пред Оцем.
А бијаше тада Празник обновљења храма у Јеурсалиму, и бијаше зима. И ходаше Исус у храму по тријему Соломонову. Празник обновљења, установљен у спомен на очишћење храма од његовог оскверњења од стране Антиоха Епифана (1 Мк. 4, 36; 2 Мак. 10, 5–6), празнован је осам дана. Пошто је била зима и било хладно у отвореним припратама храма, то се Исус Христос у то време налазио у покривеној галерији званој Соломоново предворје. Тада су Јудејци, чије је национално осећање сада оживело на Празник обновљења храма сећањем на славна дела Јуде Макавејског, који је ослободио свој народ од јарма Антиоха Епифана, приступили Исусу са одлучним питањем: Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам отворено.
У питању Јевреја Златоуст види лукавство. Будући да нису могли наудити нечим делима Његовим, старали су се да нађу неки изговор у Његовим речима. Зато су и говорили: Реци нам отворено – иако је Он више пута говорио – на пример Самарјанки и слепоме (Јн. 4, 26; 9, 37), а и њима самима, само другим речима. Неискреност питања се види већ из тога што они, по речима Златоуста, „траже речи када вапију дела“, а када је Он проповедао и учио речима, они су говорили: Које, дакле, твориш знамење?
Христос разоткрива лукавство оних који питају говорећи: Рекох вам, па не вјерујете. Дјела која творим Ја у име Оца својега, она свједоче о мени. Али не вјерујете, јер нисте од оваца Мојих, као што вам рекох. Дела Христова су заиста била толико убедљива да су и најумернији фарисеји морали признати, да грешан човек не може творити таква знамења; па и да Христос, када дође, једва да ће виша знамења чинити, него овај што чини (Јн. 7, 31). Међутим, иста лукава питања се понављају и данас од савремених фарисеја и лицемера, који виде да је сав цивилизовани свет процветао и живи плодовима хришћанске културе и моралности, и опет не жели да верује Христу и сили хришћанској!