ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Посланице Галатима светог апостола Павла (Зач. 210 – гл. 4, ст. 8-21)
Браћо, не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и бедне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и месеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио око вас. Будите као ја, јер сам и ја као ви, браћо, молим вас; ништа ми не учинисте нажао. А знате да вам због слабости тела проповедах јеванђеље први пут, и искушење моје на телу мојему не презресте нити попљувасте, него ме примисте као анђела Божијега, као Христа Исуса. Какво ли тек бејаше онда ваше блаженство? Јер вам сведочим да бисте, када би било могуће, извадили очи своје и дали мени. Зато ли вам постадох непријатељ, што вам истину говорим? Они не ревнују добро за вас, него хоће да вас одвоје, да њима ревнујете. А добро је ревновати свагда у добру, и не само када сам ја код вас. Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама! Хтео бих пак да сам сада код вас, и да изменим глас свој, јер сам у недоумици због вас. Кажите ми, ви који хоћете под законом да будете, зар не слушате закон?
Читање из Светог Јеванђеља по Марку (Зач. 26 • Гл. 6, ст. 45-53)
У време оно позва Исус ученике своје да уђу у лађу и да иду напред на ону страну према Витсаиди док он отпусти народ. И раставши се са њима отиде на гору да се помоли. И кад наста вече, бејаше лађа насред мора, а он сам на копну. И виде их како се муче веслајући, јер им бејаше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе. А они, видевши га где иде по мору, мишљаху да је привиђење и повикаше; јер га сви видеше и препадоше се. И одмах стаде говорити с њима, и рече им: Не бојте се, ја сам, не плашите се! И уђе к њима у лађу, и ветар се утиша; и бејаху прекомерно изван себе и дивљаху се. Јер не схватише догађај са хлебовима; пошто им бејаше срце окамењено. И прешавши на земљу дођоше у Генисарет и пристадоше.
ТУМАЧЕЊЕ
Примисте ме као анђела Божијег, као Исуса Христа
Преобратио је незнабошце у вернике, говорећи им да је то у шта они верују идололатрија која заслужује кажњавање… Како би их још више заплашио казао им је да то у шта они верују немају Божју природу… Шта није било несхватљиво у томе што су Га примили као анђела Божијег, када је Он био прогањан, истериван и на крају Га нису примили? Он је прихватио мајку која је отишла од своје деце… Задржао је очинску осећајност и то предао апостолима. У то верујте…
А ти, неверниче, обезличио си икону у себи, уништио си достојанство човека, изменио си облик, тако да мораш да се обновиш и преобликујеш; али знај да и поред свега Бог тебе зове дететом Својим… (Св. Јован Златоуст, Тумачење Посланице Галатима, глава четврта)
Власт имам положити (душу) и власт имам узети је опет. (Јов. 10, 18) Божанска моћ Господа нашег Исуса Христа показала се и у потпуној власти Његовој над самим Собом. Кад би се моћ божанска могла одвојити од љубави божанске, онда би се могло рећи за Христа: Он је могао ваплотити се а могао је и не ваплотити се; исто тако: Он је могао умрети, а могао је и не умрети. Но Он се је ваплотио по љубави Својој божанској према људима; и по тој истој неисказаној љубави Он је предао Себе на смрт, као пастир добри за стадо своје. Човек, који сам себе убије, нема власти над душом својом, и не убија себе по власти својој него по власти греха, или ђавола, или по власти каквих тешких околности. Исто тако човек, кога други убијају, нема власти над душом својом, нити може рећи за душу своју пред убицама: власт имам положити је, јер он већ мора да је положи и не хотећи. Само је Господ Исус могао то рећи у присуству Јевреја, Својих убица: власт имам положити је. Имајући ту власт Он је могао једним чудом, лаким за Себе, учинити, да Јевреји пре сви изгину, него што Њега на крст распну. Али Он је унапред гледао спасоносне плодове од Своје смрти, зато се драговољно предао, да буде убијен. И власт имам узети је опет. Овим речима Он наговештава Своје васкрсење. По Својој божанској власти, дакле, Господ је и умро и васкрсао. О Господе свемоћни и човекољубиви, како си дивно устројио спасење људско по моћи и љубави Својој божанској. Помози нам, о помози нам, само да усвојимо то спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Свети Николај (Велимировић), Охридски Пролог, 16. септембар)
Дошао је до њих ходећи по води
Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти. (Приче Сол. 14, 12) Понекад се човеку учини, да је пут безбожнички прав, јер води безбожника где се богати и успева. О кад би му се дало да види крај тога пута! Ужаснуо би се, и не би никада крочио на тај пут. Ако се крај једнога пута свршава пропашћу, зар је тај пут прав? Зато, човече, не реци ни о једном путу, да је прав, ако му крај не видиш! Питаш: како ја, слаб и кратковид човек могу сагледати крај једног дугог пута? На два начина: читајући Свето Писмо кроз искуство Цркве Православне, и посматрајући крај животнога пута оних који око тебе, а пре тебе, умиру. Но онај први је пут поузданији, и ако се држиш њега, знај, нећеш посрнути у ноћ вечне смрти. Само је онај пут прав, који је од Бога указан као прав, А сви други путови, који се твоме уму учине као прави, а не поклапају се са путом Божјим, криви су и смртоносни. Гле, и зверови имају своје путове. па зар ћеш ићи тим путовима, ако ти се учине прави? Не иди, јер ћеш на крају пасти у гладне чељусти зверске. А пут, указан од Бога, ако ти се и крив учини, прав је, иди њиме. Због греха наших нама се понекад пут Божји учини неправим. Кад не бисмо греха имали, и кад ум наш не би био грехом укривљен, нама се никад ни за час не би могло учинити, да је икоји други пут прав изван пута Божјега. Искривљеном уму чине се многи криви путови правим, а једини прав пут – кривим. О Господе Свевидећи, Путовођо наш, исправи ум наш, да се не задржава на кривим путовима. Ти си, Исусе. једини пут, истина и живот, а оно што ми умујемо мимо Тебе, јесте распут, лаж и смрт. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Свети Николај (Велимировић), Охридски Пролог, 13. јун)
