ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из прве посланице Коринћанима Светог апостола Павла (1. Кор. 7, 35 – 8, 7)
Браћо, ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не гријеши, нека је уда. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини. Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. Али је блаженија ако остане тако, по мојему мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 15, 29-31)
У време оно, отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору, сједе ондје. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слијепе, нијеме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцијели их, тако да се народ дивљаше, видећи глуве гдје чују, нијеме гдје говоре, богаље исцијељене, хроме гдје иду, слијепе гдје гледају; и хвалише Бога Израиљева.
ТУМАЧЕЊЕ
Ако неко воли Бога, тога је Бог познао
Било је већ речи о девичанству, а када је она прекрила велом особу да би јој сакрила главу, говорио сам: Дете Небеско, која лепота лежи у теби, О ти која стојиш пред Свевишњим са хором бестелесних појаца… Питам вас, ко ме је позвао да решавам расправе и разобличавам оне који улудо бацају речи, док сам са спремним (чистим) срцем величао Бога… у свакодневним делима и песмом ноћу, уз много проливених суза и очишћења? Знајте да моја величина није међу људима, нити сам вежбан да будем добар говорник, нити ја волим да се надглашавам на трговима (пијацама)… да другима показујем ствари које радим у свом животу. За мене нема закона већ је само једно битно – љубав. То је путовање које нас води ка Богу. И ако останем без почасти међу људима, али задобијем небеса, макар и мали део вечне славе – нисам отпао од Бога. (Св. Григорије Назијанзин, У славу девичанства, 34-35)
Много добра дође на Њега, а са њим су ишли слепи, неми и многи немоћни
Молим се, јер је много исцељених у Јеванђељима прошло брзо, те нико није помињан појединачно (поименце), већ је само у Новом Завету дат приказ тога (излечења), у једној речи која превазилази неисказано море чудеса. Да ли после тако нечега човек може да буде неверан, чак и када зна да је било много људи, болесника, који су излечени једном речју у једном трену. Господ је дао и пророке да буду сведоци…
И гле, човек губав дође и клањаше Му се говорећи: Господе! Ако хоћеш, можеш ме очистити (Мт. 8, 2). Веће потврде за ово нема, јер је и пророк Исаија рекао: А Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи (Ис. 53, 4).
Како онда Јеванђелист говори о болестима? Он указује на то да болести долазе од греха душе. Ако све, чак и сама смрт, има своје корене у греху: још и наша могућност да страдамо онда лежи у томе… (Св. Јован Златоуст, Омилија 27 на Мт. 8, 2)